Osnovni razlog je u neusklađenosti energetskih potreba mačke i količine hrane koju dobija

Piše: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin Mačka

Opasnost od gojaznosti kod sterilisanih mačaka vrlo je prisutna, a vrlo često „potreba za hranom” biva zamena za interakciju vlasnika i mačke.

Realna potreba za hranom i dalje je potreba za održavanjem bazalnog metabolizma i ispunjavanje dnevnih aktivnosti. Sterilisane mačke uglavnom nemaju veliki izbor dnevnih aktivnosti, pa je samim tim njihovo trošenje energije manje. Zato je neophodno odlučiti se za hranu koja je namenjena sterilisanim mačkama ili hranu namenjenu odraslim mačkama smanjiti količinski za 20 odsto.

Hranu bi trebalo podeliti u veći broj strogo kontrolisanih obroka – to može biti i kombinacija dva obroka u činiji i jedan do dva obroka data u igrački za hranjenje (lopta s rupama veličine granula) ili „sakrivena” na nekoliko mesta po kući. Tako ćemo joj omogućiti da bude aktivna u potrazi za hranom.

Idealna telesna kondicija podrazumeva da joj možemo opipati rebra i kičmu, bez vidljivih masnih naslaga, da joj je struk uočljiv, a da na stomaku ima minimalne masne naslage.

Prema različitim načinima izračunavanja odrasloj mački težine četiri kilograma i umereno aktivnoj, trebalo bi obezbediti dnevno od 240 do 253 kcal/dnevno. Praktično to znači da joj je potrebno oko 60 grama suve hrane dnevno (ako je to kvalitetna industrijske hrana sa 4.200 kcal/kg i najmanje 27 odsto proteina) ili adekvatno smanjena količina suve hrane uz dodatak kvalitetne vlažne hrane (konzervica, kesica).

Period graviditeta podrazumeva intenzivne nutritivne zahteve za razvoj plodova kao i pripremu za postporođajni period dojenja mačića.

Piše: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin Mačka

• Dve nedelje pre parenja trebalo bi početi s prelaskom na visokokvalitetnu i visokosvarljivu hranu za period graviditeta i laktacije (na ishranu s povećanim procentom proteina 32 odsto minimalno, i 20 odsto masti zbog povećanih energetskih potreba).
• Takođe, prisustvo Omega 6&3 masnih kiselina trebalo bi da bude kontrolisano, idealno je 5:1. Mačići će tako biti obezbeđeni vrlo bitnim masnim kiselinama – pre svega DHA značajnim za razvoj nervnog sistema i organa vida.
• Energetske potrebe mame mačke postepeno i blago rastu tokom graviditeta, ali njena težina (većim delom taložena kao masno tkivo) ima mnogo intenzivniji porast do kraja graviditeta kako bi mačka obezbedila energiju potrebnu za period laktacije. Tada energetske potrebe intenzivno rastu do šeste nedelje starosti mačića, a težina mačke opada do nivoa pre graviditeta.
• Količina hrane trebalo bi da se postepeno povećava posle druge nedelje graviditeta tako da na kraju graviditeta dnevni obrok bude 25 do 50 odsto veći od dnevnog obroka koji joj je bio potreban pre graviditeta. Mačku treba posmatrati, opipavati kako ne bi gubila na telesnoj masi, ali i kako ne bi dobila prekomernu težinu.
• Raspored hranjenja se može promeniti u smislu zamene uobičajena dva do tri obroka ishranom „po volji” – ili većim brojem zaista malih obroka.
• Nakon okota mačka gubi oko 40 odsto težine koju je dobila tokom graviditeta, a preostalih 60 odsto čine masne rezerve. One će obezbeđivati velike energetske zahteve tokom dojenja.
• Osnovno je mački koja doji obezbediti dovoljan kalorijski unos i dovoljnu količinu sveže vode!
• Mačku bi trebalo hraniti energetski bogatom hranom s viskokvalitetnim animalnim proteinima i mastima, i odgovarajućim mineralnim sastavom. Tako ćemo joj omogućiti da zdrava i jaka, bez drastičnog gubitka težine, prođe kroz fiziološki stresan period laktacije (produkcije mleka).
• Tokom prve nedelje dojenja mačića mački je potrebno jedan i po do dva puta više energije nego u periodu pre graviditeta. Tokom druge nedelje dva puta, a tokom treće do četvrte nedelje čak dva i po do tri puta više energije.
• Kad sa četiri nedelje mačići počnu da se interesuju za čvrstu hranu, a samim tim postepeno smanje sisanje, smanjuju se i energetske potrebe mačke. Tada se količina hrane postepeno smanjuje sve do treće nedelje posle prestanka sisanja (mačići tada imaju 11 do 12 nedelja), i možemo je postepeno prebaciti na hranu čiji sastav odgovara ishrani održavanja odraslih mačaka.
• U periodu graviditeta i laktacije suplementacija mineralima (Ca) nije potrebna ako je mama mačka hranjena odgovarajućom kvalitetnom hranom.

TOXOCARA CANIS ili pseća glista: Klinička slika bolesti zavisi od broja parazita i opšteg zdravstvenog stanja psa, ali bolest je veoma podmukla, i kod većine odraslih pasa protiče skrivenim tokom

Izvor: magazin Pas

Gotovo da nema šteneta koje nije bilo zaraženo glistama, ali nije ni malo odraslih pasa koji imaju problema s ovim parazitima. Upravo su gliste najčešći paraziti u probavnom traktu pasa, a najučestalija vrsta je Toxocara canis. Ona je posebno opasna jer veoma lako može da naruši i zdravlje ljudi.

Gliste u organizmu psa deluju višestruko nepovoljno. Odrasli paraziti mogu u potpunosti da začepe creva ikanal gušterače, oštete sluzokožu… što pak sve dovodi do teških poremećaja u varenju. A opštem narušavanju zdravlja doprinose i supstance koje parazit luči jer deluju toksično po psa. Kao posledica parazitiranja glista, dolazi do mršavljenja, malokrvnosti i trovanja organizma, a samim tim slabe i ukupne odbrambene snage u organizmu psa ikrnji se njegov imunitet što ga čini izloženim i ranjivim za sve ostale zarazne i nezarazne bolesti.

Klinička slika

Zavisi od broja parazita, uzrasta psa i njegovog opšteg zdravstvenog stanja. Bolest, međutim, kod većine odraslih pasa protiče skrivenim tokom. Apetit je dobar, često i povećan, ali životinja mršavi. Može da ispoljii čudne promene u ishrani pa da tako pas jede travu ili čak sopstveni izmet.

U teškim slučajevima, mahom kod štenaca, bolest počinje prekidom apetita, povraćanjem i opštom malaksalošću. U povraćenom sadržaju se ponekad, kao i u izmetu, mogu pronaći gliste. Štenci imaju otečen stomak. Mršavost je izražena, mišići nerazvijeni, a često dolazi i do krivljenja kostiju, odnosno rahitisa. U krajnjoj fazi bolesti dolazi do poremećaja nervnog sistema, često u vidu epiletičnih napada, padovima, grčevima, oduzetošću mišića, teškim i nepravilnim hodom… Ukoliko larve prođu kroz jetru i pluća, dolazi do zapaljenja jetre, koje u najvećem broju protiče nezapaženo, osim kod izuzetno jakih infekcija, odnosno pluća, što se manifestuje kašljanjem, krkljanjem, iscetkom iz nosa i povišenom telesnom temperaturom.

Izvor infekcije

Glavni izvor infekcije predstavljaju odrasli psi, a za štence – kuje. Pas se inficira kad sa hranom ili vodom u svoj organizam unese infektivna jaja. U crevima se iz jaja oslobode larvice, koje probijaju zid creva, ulaze u krvotok i njime dospevaju u jetru. Iz jetre, takođe krvotokom, odlaze u pluća, odakle se iskašlju i s progutanim ispljuvkom dospevaju u crevo, gde sazrevaju u odraslog parazita. Ovaj razvoj traje oko mesec dana. Osim ovim putem, preko usta, postoje još dva načina infekcije psećom glistom – infekcija ploda putem krvotoka majke i infekcija novorođenih štenaca putem majčinog mleka.

Iz svih ovih razloga veterinari podsećaju da je prevencija najvažnija. Neophodno je da životni prostor oko vas i vašeg ljubimca bude čist i uredan. Samim tim sprečavate razvoj ovih parazita. A ukoliko se vaš pas ipak zarazi, terapija se može sprovesti spot-on preparatom Advocate koji deluje i na ostale crevne nematode. Ali ne preskačite savet veterinara.

Čistite iza svog psa

Odrasle gliste žive u tankom crevu, a zaražena životinja svakodnevno izlučuje izmetom na hiljade jajašaca glista i tako kontaminira okolinu. Čovek se, međutim, ne može zaraziti direktnim kontaktom sa psom već mora doći u dodir sa starim izmetom u kome su jajašca gliste dostigla dovoljnu zrelost. Zato je neophodno da svi vlasnici čiste otpad iza svojih pasa.

Ljudi

Odrasli paraziti se mogu razvijati samo u telu životinja, ali se zato u čoveku iz tih jaja u crevima razvijaju larve koje potom prelaze u krvotok i naseljavaju bilo koji organ ili tkivo. Najčešće su to mozak, oči, pluća jetra i srce. Larva se u našem organizmu može zadržati godinama jer ju je veoma teško dijagnostifikovati.

Neuništiva jaja

Jaja glista su, zbog debele troslojne opne, dosta otporna u spoljašnjoj sredini. Dobro podnose niske temperature, tako da lako prezime. Visoku temperaturu podnose slabije. Dosta su otporna na dezinfekciona sredstva. Sigurno ih uništavaju vrela voda i plamen.

Brojke

30.000

jaja dnevno polaže pseća glista, ali u crevima pasa živi znatno manji broj parazita

18

cm može da dostigne ženka oble gliste, dok mužjak najviše 10. Jaja su manja od desetog dela milimetra

USPAVANE LEPOTICE

Od infekcije odraslih i otpornih pasa najveći broj larvica ne završi svoj put preko jetre i pluća u tankom crevu, već zaostane u tkivima organa– jetri, plućima, mlečnima žlezdama ili mišićama. Te zaostale larvice mogu da ostanu sposobne za dalji razvoj dug vremenski period, zbog čega se i nazivaju „uspavane larvice”. Upravo njima kuja inficira svoj plod u periodu trudnoće.

RIZIČNE GRUPE PODLOŽNE ZARAZI TOKSOKARIOZOM:

• deca 3-5 godina
• vlasnici kućnih ljubimaca – pasa i mačaka
• veterinari
• radnici u pansionima za pse i mačke
• prodavci povrća
• radnici na imanjima
• lovci, koji idu u lov sa psima

MESTA ZARAZE

Dečja igrališta

Parkovi

Odgajivačnice pasa

Neuredna dvorišta

Osnovni izvori zaraze za ljude su:

• zagađenost zemljišta jajima toksokare
• kontakt sa zemljištem
• dlaka životinja
• zagađenost prehrambenih proizvoda
• zaražena voda
• nedovoljno termički obrađeno meso (kokošje, golubovi, svinje, divljač…) kod kojih takođe ide proces migracije larvi, posle ulaska jaja sa hranom u organizam
• prljave, neoprane ruke

JKP „Veterina Beograd“ ima službu Hitne pomoći za životinje već pet godina. Veterinarska pomoć pruža se pre svega napuštenim životinjama, ali i onim vlasničkim kojima je neophodna hitna intervencija

Izvor: magazin Pas

Tokom godišnjih doba kad su temperature ekstremne (leto i zima), valja imati na umu da su napuštenim životinjama, kao i građanima i njihovim ljubimcima na raspolaganju usluge Hitne pomoći. Zaposleni u ovoj ustanovi mogu se pohvaliti podatkom da su samo u prethodnih šest meseci imali više od 1.000 intervencija.

Služba ima kvalitetan veterinarski kadar, salu za hitne intervencije, postoperativni blok, kompletno opremljeno terensko vozilo za hitne intervencije i najsavremenije aparate. Vozilo Hitne pomoći ima i nosilo za prevoz povređenih životinja.

– Radno vreme Hitne pomoći je 8-20 časova radnim danima, a vikendom 8-16 časova. Nažalost, kapaciteti ne dozvoljavaju da imamo drugačije, odnosno produženo radno vreme tokom letnjih i zimskih meseci. Hitna pomoć raspolaže jednim vozilom, tako da i dalje apelujemo na građane da imaju strpljenja i razumevanja, jer tim jednim vozilom opslužujemo čitavu teritoriju grada Beograda – kažu u JKP „Veterina Beograd“.

Usluge Hitne pomoći namenjene su kako napuštenim, tako i vlasničkim životinjama. Tačnije, prema cenovniku (informacije na sajtu Veterina Beograd) usluge Hitne pomoći mogu koristiti i vlasnički psi i mačke kojima je neophodna hitna intervencija.

– Pod tim podrazumevamo intervencije u slučajevima kad je ugrožen život životinje, u slučajevima saobraćajnih nesreća, trovanja, teških povreda… Želja nam je i namera, zavisno od mogućnosti, da u budućnosti proširimo i dodatno opremimo Hitnu pomoć kako bismo još bolje odgovorili na zahteve koje ima grad veličine Beograda – naglašavaju u Veterini Beograd.

Služba Hitne pomoći za životinje radi u okviru ambulante u Malom mokrom lugu, u Bulevaru despota Stefana 119. Zahtev za intervenciju Hitne pomoći za životinje građani mogu da upućuju i posredstvom posebne telefonske linije: 062/80-90-333.

Još uvek su vrlo podeljena mišljenja o tome šta to nama psi govore kad zalaju, ali se svi slažemo u jednom – nešto pokušavaju da nam saopšte

Piše: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazin Pas

Kako napreduju saznanja o našim kućnim ljubimcima – medicinska i psihološka – sve se više javlja želja da s njima komuniciramo direktno. Naravno, pošto govorimo različitim jezicima, to i nije direktno ostvarljivo (bar za sada), ali naučna saznanja, kao i tehnologija, napreduju.

Još uvek su vrlo podeljena mišljenja o tome šta to nama psi govore kad zalaju, ali se svi slažemo u jednom – nešto pokušavaju da nam saopšte. Obraćaju nam se ili nas o nečemu obaveštavaju ili lajanjem komuniciraju sa svojom vrstom.

Ceo životinjski svet komunicira među sobom, ali to rade i biljke. Primera radi, ptice imaju veoma razvijen sistem komunikacije. Tako gavranovi imaju preko trista glasovnih signala kojima prenose informacije u svom svetu. Naučnici koji su proučavali njihovu komunikaciju, tvrde da postoje i glasovni signali koji označavaju čak i pravac vetra, kao i vremenske prilike koje ga prate. Samo upoređenja radi, čovek komunicira s tridesetak slova i isto toliko glasova, osim u stanjima stresa kad se taj broj povećava i izražava osećanja tuge ili radosti.

Lavež ih otkriva

Ranije je lajanje tumačeno samo kao šum ili skup zvukova koji psi prizvode bez obzira na raspoloženje. Danas se ti zvukovi tumače drugačije i mogu tačno pokazati o kom psu se radi i kakav je sklop njegove ličnosti. Pas lajanjem može da izrazi tugu ili žalost, radovanje kad sretne nekog poznatog psa ili čoveka, glasovi prate i umiljavanje ili najavljuju dolazak hrane. Neki zvuci upozoravaju na dolazak predatora i čak mogu pojasniti drugom članu čopora da li se radi o letećem ili zemaljskom predatoru. Kad čuju zavijanje drugog vuka, čopor menja orijentaciju kretanja, čak i formaciju. Ako preti opasnost, oni sabijaju svoj čopor i počinju da se kreću bliže nekom prirodnom zaklonu. Zalazeći u ovako tanane detalje shvatamo da je njihov sistem komunikacije daleko složeniji nego što se ikada pre toga mislilo.

U osnovi, prema spremnosti na komunikaciju, pse možemo podeliti u dve grupe:

– bučni psi, koji stalno laju i imaju mnogo toga da kažu

– tihi psi ili oni koji malo ili nimalo ne laju.

Bučni i tihi

U prvu grupu spadaju nemački ovčari, jorkšir terijeri, baseti, mini šnauceri, sibirski haski, aljaski malamut, čivava, pomeranac, pinčer, bigl, pekinezer. Zanimljivo je napomenuti da se za sibirskog haskija i malamuta ranije smatralo da su ćutljivi psi. Rase koje vole da pričaju imaju i druge ekstravertne osobine i vole da se druže. Naravno, i njihovo ponašanje najviše zavisi od sredine u kojoj su odrasli i od odnosa vlasnika prema njima.

U tihe pse pre svega spadaju labradori, retriveri, doge, ovčarski psi kao što su azijati, šarplaninci, akita inu, terijeri i drugi. Očito je da neki od ovih naših „ćutolologa“ kriju i jedan stepen agresije. Kao primer prikrivene agresije možemo navesti i koker španijela. Ovo je jedini pas o čijoj je agresiji napisana i knjiga. Možemo samo konstatovati da izgled i te kako može da prevari.

Osnovna vokalizacija kod pasa jeste izražavanje sreće. Ovo osećanje prati kratko oštro lajanje koje ponekad može preći u neku vrstu piska. Naravno, ovde i telo igra značajnu ulogu. Kratko lajanje je i najava nečijeg dolaska, ali nekog ko je poznat, dok kratko lajanje s malim pauzama znači upozorenje, tj. dolazak nekog ko je nepoznat. Kratko lajanje s produženim zadnjim slogom znači sreću zbog dolaska hrane ili najavljuje neki događaj koji psu prija, kao što je izlazak napolje.

Srećan i tužan ton

Produženo lajanje koje na kraju prelazi u cviljenje najavljuje odlazak neke drage osobe ili osećanje da će pas ostati sam, dok potmulo i isprekidano lajanje izražava nezadovoljstvo, recimo hranom ili uslovima u kojima se pas našao.

Agresija se glasovno uvek izražava kroz režanje. Ono može biti odbrambeno, kad pas pokušava da otera opasnost i takva vrsta režanje je potmula i tiša. Jako režanje je uvek upozorenje pred napad i pas ima povijen stav koji omogućava skok.

Zavijanje je još jedan od osnovnih komunikacionih glasova i skoro uvek izražava tugu ili upozorenje. Takođe, naučnici koji se bave tumačanjem glasova kod pasa tvrde da je ovaj vid komunikacije skoro uvek izazvan nekom vrstom straha i nesigurnosti. Primećeno je da je zavijanje veoma često kad pokušavaju da pevaju prateći neku melodiju.

Potrebno je nagasiti da psi imaju i svoju boju glasa, i da ih i po tome možemo prepoznati, a i verovatno je da se osim mirisa i oni međusobno prepoznaju po glasu jer su sluh i njuh njihova osnovna čula. Zanimljivo je da i vlasnici prepoznaju svoje pse po glasu iako ih ne vide. Pri tome vlasnici takođe prepoznaju i emociju svog ljubimca na osnovu lajanja (ugroženost, radost, spremnost na igru i tako dalje). Studije koje su rađene u svrhu diferencijacije tipova lajanja pokazale su da i u okviru lajanja postoje suptipovi glasova za određeni broj informacija, pogotovo kod pasa koji su prošli osnovne treninge odbrane i napada, kojima ovi psi najavljuju pojavu nekoga koga poznaju ili javljaju dolazak nepoznate osobe.

U ovoj oblasti, koja je još uvek u povoju, postoje naravno i mnoge nedoumice. Istraživanja pokazuju da čak i ljudi koji nemaju pse i nisu nikad bili u dodiru s njima, mogu pravilno da tumače osnovne signale lajanja. Ovaj zaključak sugeriše da je jezik sisara u jednom svom delu univerzalan i da je zajednički za sve vrste sisara koji imaju sposobnost da proizvode zvuk. Ovakav stav samo dokazuje da postoji zajedničko genetsko poreklo zvukova i da svi sisari proizvode veoma slične glasove za određenu vrstu emocija. Možda je i ovo jedan od razloga zašto ljudi koji su otuđeniji od svoje sredine biraju za kućne ljubimce pse koji su više skloni lajanju. Izgleda da je ipak potreba za komunikacijom jedna od najprimarnijih u svetu sisara.

BUČNI PSI:

nemački ovčari

jorkšir terijeri

baseti

mini šnauceri

sibirski haski

aljaski malamut

čivava

pomeranac

pinčer

bigl

pekinezer

TIHI PSI:

labradori

retriveri

doge

ovčarski psi

akita inu

terijeri

Voda je dragocena za mačke, jer u organizmu ne postoji nijedan proces u kome ne učestvuju molekuli vode

Tekst: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin Mačka

Molekuli vode učestvuju u celokupnom procesu varenja, oslobađanju organizma od štetnih produkata, u svim metaboličkim procesima, termoregulaciji… Zato je jasno zašto svom mezimcu morate obezbediti stalan izvor sveže, čiste vode za piće.

 Koliko je vode potrebno

Različiti su podaci i načini izračunavanja:

• Opšteprihvaćeno pravilo je da je mački potrebno vode onoliko koliko joj je potrebno kalorija (kcal) u ishrani.
• Prema NRC (National research council of the national academies) mački je potrebno dva mililitra vode po gramu suve hrane.
• Jedan od načina izračunavanja mačjih potreba za vodom jeste i prema formuli 80 x telesna težina u kg x 0,75
• Uglavnom se može smatrati da je maksimalna potreba za vodom do 45 ml/kg telesne težine dnevno (uneta količina veća od ove smatra se stanjem polidipsije – prekomernog pijenja vode).

Količina vode koju će mačka popiti zavisi pre svega od vrste hrane. U prirodi mačke najveću količinu potrebne vode nadoknađuju iz plena (obično sadrži oko 70% vode), dok se u gradskim, savremenim uslovima života najčešće hrane industrijskom hranom, a ona može biti:

• suva hrana za mačke sa 8-10% vode
• vlažna hrana za mačke sa 78-84% vode

 Voda u hrani

Ishrana suvom hranom za mačke zahteva stalni nadzor nad ponašanjem u vezi s pijenjem vode, jer je potrebno da skoro celokupnu potrebu za vodom mačka obezbedi pijenjem. Ako se mačka hrani isključivo vlažnom hranom (konzerva, kesica..), ona će putem hrane obezbediti 2/3 svoje potrebe za vodom. Zato vlasnici često imaju utisak da njihove mačke koje se hrane uglavnom vlažnom hranom ne piju dovoljno vode.

Mačka težine oko četiri kilograma koja se hrani suvom industrijskom hranom trebalo bi da unese oko 240 kcal, što je okvirno 60 grama kvalitetne hrane, i pri tome će popiti oko 240 do 120 mililitara vode. Ako se hrani isključivo vlažnom hranom, verovatno će popiti oko 80 do 50 mililitara vode.

Osim ishrane, na unos vode utiču i spoljni faktori – temperatura, okruženje, pristup svežoj vodi. Ako je mački stalno dostupna sveža, čista voda, ona će je piti onoliko koliko joj je potrebno.

 Posuda

Možda ne znate, ali da bi mačka pila vodu, posuda treba da joj odgovara. Trebalo bi da bude one veličine koja zadovoljava dnevnu količinu vode potrebnu mački, što je od 150 do 250 mililitara. Preporučuje se plića posuda u kojoj se mačji osetljivi brkovi neće pokvasiti. Materijal od koga je izrađena posuda trebalo bi da bude lak za održavanje, jer posudu treba svakodnevno prati. Kao najpogodnije pokazale su se keramičke i metalne činije. Ako se voda u posudi samo dopunjuje, postoji velika verovatnoća da se kontaminira i bude lošeg ukusa i mirisa, pa će je mačka odbijati.

Posude za vodu i hranu koje stoje jedna pored druge za mačke nisu baš „poželjno rešenje”. Uglavnom na takvu kombinaciju gledaju kao na mogućnost da voda pored hrane može biti „zagađena”. Zato neke mačke neće da piju vodu iz svoje posude, nego iz čaše, sa česme, iz lavaboa. Dovoljno je pomeriti posudu s vodom iz vidnog polja mačke kad jede ili je staviti u drugu prostoriju, i ona će biti zadovoljna. Dodatna posuda za vodu uvek je dobro rešenje.

 Fontana

Mačka voli da se igra, a voli i svežu, hladnu vodu. Zato je voda koja teče veoma primamljiva. Često će mačke piti i igrati se vodom koja teče iz česme, a njena činija s vodom će biti puna. Za ovakve mačke je dobro nabaviti specijalno prilagođene fontane za vodu. Nekim mačkama podsticaj na pijenje i igru može biti i kockica leda u posudi za vodu. Ovo je naročito dobar način podsticanja mačke da pije vodu kad je spoljna tempratura visoka.

 Mačja zajednica

Ako u domu imate dve ili više maca, potrebno je imati i nekoliko činja za vodu. Najmanje dve, a dobro je da ih je i više, i da budu raspoređene tako da mačka ne remeti teritoriju druge mačke kad pije. Mačke koje žive u dvorištu, izlaze van kuće i nisu stalno pod nadzorom, trebalo bi da imaju na raspolaganju svežu vodu u činiji smeštenoj na senovitom, bezbednom mestu u dvorištu.

 Voda je pokazatelj zdravstvenog stanja

Iznenadno povećanje količine vode koju mačka popije, ili smanjenje, simptomi su zbog kojih bi vlasnici trebalo mačku obavezno da odvedu veterinaru. Pojačano pijenje vode često je simptom dijabetesa ili insuficijencije bubrega. Promene u metabolizmu vode pokazuju se i kao promene u urinu – smanjenje ili povećanje količine mokraće. Može se primetiti da mačka ređe ide u posudu s posipom ili se duže zadržava.

Mačka je veoma štedljiva kad je voda u pitanju. Njen metabolizam, a pre svega urinarni sistem, prilagodljivi su unosu različite količine vode (posebno ili sa hranom) u odnosu na potrebu održavanja balansa vode u organizmu. Mnogo manje su osetljive i podložne dehidraciji nego psi, a niže su im i potrebe za vodom (0,6:1) u odnosu na potrebe pasa.

Mogućnost koncentrovanja mokraće, smanjen osećaj žeđi i pijenje vode u maloj količini, deo su prilagođavanja na sušne uslove Bliskog istoka, u kojima je evoluirala domaća mačka. Nažalost, ovakva adaptacija u današnjim uslovima držanja mačaka može imati negativan efekat po njihovo zdravlje. Ishrana suvom industrijskom hranom u kombinaciji s nekim od mački „neprihvatljivih“ načina nuđenja vode može dovesti do nedovoljnog unosa vode i aktiviranja adaptacionog mehanizma koji će sačuvati balans vode.

Kod mačaka sklonih nakupljanju mokraćnog kamenca dugo trajanje ovakvog stanja može dovesti do razvoja urolitijaze – nakupljanja mokraćnog kamenca. Smanjen volumen urina i produženo zadržavanje malih količina urina u urinarnom traktu primarni su uslovi za razvoj struvitne urolitijaze.

Prevencije radi, mačku bi trebalo podsticati na uzimanje veće količine vode. Veća količina vode i kvalitetna hrana (odgovarajuća kalorijska vrednost, sadržaj masti i visoka svarljivost) obezbediće veći volumen urina, kao i veći protok kroz urinarni sistem, što je osim PH vrednosti urina uslov da se spreči taloženje mokraćnog kamenca.

Signali

Mačka ima načine da nam pokaže da joj fali vode. Pre svega, ona može piti vodu iz čaše nekog od ukućana. Bihejvioristi smatraju da nam ona tako poručuje da joj je potrebna sveža, čista voda, i da voda u njenoj činiji nije dovoljno sveža. Reakcija vlasnika trebalo bi da bude redovnija promena vode u posudi, kao i njeno redovno pranje.

Posuda

• Svakodnevno menjajte vodu u činiji (nekoliko puta dnevno)
• Odaberite odgovarajuću posudu (keramičku ili metalnu) i držite je na pogodnom mestu
• Imajte još jednu posudu za vodu u domu
• Svakodnevno je perite
• Kontrolišite količinu vode u posudi

Povećajte količinu vode (ako je potrebno)

• delimičnim (ili potpunim) prelaskom sa suve na vlažnu hranu
• razmatranjem pozicije i vrste posude za vodu
• u slučaju određenih zdravstvenih problema, unos vode povećava se davanjem specifične hrane koja, između ostalog, podstiče unos vode

*Nikada na svoju ruku ne povećavajte unos vode, već bi uvek trebalo da se konsultujete s veterinarom. Smanjen ili povećan unos vode može biti pokazatelj zdravstvenih problema

Gliste su među mačkama najučestaliji paraziti, pa čak i ako vaš ljubimac živi u stanu. Do infekcije dolazi lako, opasna je i lako prenosiva. Veterinari savetuju prevenciju i terapiju pod stručnim nadzorom

Izvor: magazin Mačka

Vlasnici kućnih mačaka retko bi pomislili da njihov odrasli ljubimac ima crevne parazite, pogotovo što su simptomi ovih upornih i pre svega opasnih parazita retko uočljivi „na prvu loptu”. Od svih zdravstvenih problema u mačaka, crevnim parazitima se pridaje najmanje pažnje, a paradoks je da su upravo ove bolesti među najučestalijima.

Tek kad vlasnici mačaka primete da njihov mezimac često ima mekanu stolicu ili proliv, da je u lošoj kondiciji i ima manjak energije, a neretko i da mačje krzno gubi sjaj – upitaju se šta to nije u redu. Kod mačića su simptomi nešto učljiviji jer se paraziti u tom uzrastu „očekuju”, pa su i vlasnici budniji, i zato, čim primete naduveni loptasti mačji stomačić, pali im se lampica za alarm.

Bez obzira o kojoj se rasi ili uzrastu mačaka radi, najbolji potez je da ih preventivno ili prilikom prve, i najmanje sumnje, odvedete odmah kod veterinara, jer u suprotnom rizikujete da se opšte zdravstveno stanje mačaka znatno pogorša. A pošto ni ljudi nisu imuni na ove parazite, koji se veoma lako prenose sa životinje na čoveka, rizikujete i svoje zdravlje i zdravlje svoje dece.

Veterinari stoga nemaju nikakvu dilemu šta vam je činiti. Preventiva je dakako najbolji način da vašeg ljubimca, a samim tim i sebe, zaštitite od ovih nepozvanih gostiju.

Lako se prenosi

Razvojni ciklus parazita počinje od jajeta, kome su potrebni određeno vreme i posebni uslovi da bi sazrelo i postalo sposobno za infekciju. Zimi i u uslovima niske temperature, ovaj period iznosi nekoliko meseci, ali je u letnjem periodu potrebno najviše tri sedmice.

Jaje je vidljivo jedino mikroskopom i veoma je otporno u spoljašnjoj sredini, tako da može preživeti nepovoljne uslove i do dve godine, a da u tom periodu uopšte ne izgubi sposobnost infekcije. Odrasli paraziti dugi su između pet i deset centimetara i bele su boje, pa podsećaju na tanke špagete. Vlasnici, međutim, ne moraju u svakom izmetu da ih uoče, pa mogu da prođu sasvim neopaženo.

Prelazni domaćini

Do infekcije pak dolazi veoma lako. Mačka se može zaraziti pri bilo kom izlasku napolje iz stana – u dvorište, na terasu, krov – jer tamo lako može doći do kontaminiranog sadržaja bilo direktnim unosom infektivih jaja ili ukoliko dođe u kontat s ptičjim ili izmetom glodara. Mogu se inficirati i tako što će pojesti crva, bubu, pa i manjeg glodara ili pticu koji se, inače, nazivaju „prelazni domaćini”. Mačići se najlakše mogu zaraziti putem mleka.

Od jaja se u probavnom sistemu mačke razvijaju larve, koje dalje putuju do jetre, a iz jetre delom u pluća, a delom u mišiće. Larve u plućima se prenose i iskašljavanjem, pa gutanjem ponovo dospevaju u digestivni trakt. U svom razvojnom ciklusu prouzrokuju razna oštećenja tkiva koja mogu biti pogubna i po život mačke ukoliko se ne tretiraju na vreme i adekvatnom terapijom. Paraziti ne vole čisto telo, te je stoga neophodno podići opšte stanje organizma, poraditi na imunitetu i poboljšati ishranu

Savet veterinara

Iz ovih razloga vlasnici životinja bi trebalo da se obrate svom veterinaru koji će im preporučiti adekvatan program protiv unutrašnjih parazita s obzirom na rizik od invazije i s obzirom na preciznu dijagnozu. U našoj praksi najčečće se preporučuju preparati širokog spektra delovanja protiv unutrašnjih parazita kao što su Drontal Cat, Advocate Cat, Profender…

Veterinari nemaju ni dileme u kom je dobu mačke najpoželjnije reagovati i primeniti terapiju. Tako se smatra da je mačiće potrebno tretirati u dobi do tri meseca starosti i to svake dve nedelje, počevši od 14. dana života, a zatim u dobi od trećeg do šestog meseca života – jednom mesečno.

Životinje starije od šest meseci poželjno je tretirati svaka tri meseca ili češće ukoliko je rizik da će se inficirati veći. Takođe je potrebno tretirati i mačke tokom dojenja.

I ljudi su u opasnosti

I čovek veoma lako može „zaraditi” gliste. Maženjem mačke koja je obolela, čišćenjem posude s posipom, a da posle toga ruke nisu detaljno oprali, neopranim voćem i povrćem ili dolaskom u kontakt s bilo kojom površinom na kojoj se nalaze jaja parazita, ljudi postaju lake mete upornih veoma otpornih parazita. Najugroženija su deca, jer ona mnogo češće dolaze u kontakt s mačkama, a zaboravljaju da operu ruke koje pak često prinose licu i ustima.

Ukoliko dođe do infekcije, larve koje nastaju u crevima prenose se putem krvi i limfe do unutrašnjih organa i dolaze najčešće do očne duplje gde se potom učaure. Tada čovek ili dete počinje da oseća poteškoće u vidu, a bolest se razvija postepeno. U ostalim delovima tela do kojih dopru larve, najčešće ne dolazi do većih komplikacija i nakon dve godine paraziti umiru.

Prevencija

• Redovno čistite izmet iza mačke jer time umanjujete mogućnost širenja zaraze u svojoj okolini
• Hranite mačku hranom za kućne ljubimce ili termički obrađenom hranom zbog prevencije prenosa invazije sirovim mesom
• Onemogućite mačkama kontakt s glodarima, ali i bilo kakvim otpacima životinjskog porekla koliko god je to moguće
• Obezbedite mački redovan pristup svežoj pijaćoj vodi
• Kontrolišite redovno opšte zdravstveno stanje svoje mačke kod veterinara

Brojke

10 centimatara poraste glista u organizmu

14. dan u životu mačića je idealan trenutak u kome treba započeti s tretmanom

2 nedelje je potrebno da se larva razvije u odraslu jedinku

Da li znate… da se gliste hrane mineralima, vitaminima i hranljivim tvarima, i tako uništavaju organizam domaćina, a to kod mačića može dovesti i do uginuća

Mnogi ljudi i dalje imaju potpuno pogrešnu sliku o mačkama kao potpuno nezavisnim bićima kojima i nije potrebno neko veliko druženje i koje su dovoljne same sebi

Tekst: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazin Mačka

Domestifikacija ili pripitomljavanje mačaka započelo je u starom Egiptu i na Bliskom istoku, a kasnije su mačke počele da se globalno šire po celom svetu. U nekim grobnicama koje su stare više od 10.000 godina mogu se naći mumificirani ostaci mačaka. Istorija njihovog suživota sa čovekom nije uvek bila pozitivna i često su mačke bile izložene bezrazložnim istrebljenjima, pogotovo u srednjovekovnoj Evropi koja ih je često povezivala s kultom đavola, dajući im mnoge negativne osobine. Međutim, ove nezavisne i simpatične životinje uvek su nekako pronalazile način da opstanu i da svojim ponašanjem pokažu višestruku korist u interakciji sa čovekom.

Predrasude

Iako i danas postoje mnoge predrasude o mačkama, sve je više istraživača koji na osnovu novih naučno utemeljenih činjenica počinju da tumače njihovo ponašenje i zakonitosti koje vladaju u mačjem svetu. Taj svet se ne razlikuje mnogo od sveta koji bismo nazvali ljudskim, i sva ponašanja u svetu ljudi lako mogu biti preslikana u svet mačaka. Međutim, mnogo ljudi ne razume da i mačke prolaze kroz ista psihološka iskušenja kao i mi. Možemo slobodno konstatovati da je pogrešna slika u kojoj se mačke svrstavaju u potpuno nezavisna bića kojima i nije potrebno neko veliko druženje i koje su dovoljne same sebi.

Napuštanje

Nažalost, nauka pokazuje da i mačke pate od separacione anksioznosti u odnosu na okolinu u kojoj su odrasle i u kojoj žive. Primećeno je da većina mačaka koje imaju ovakav poremećaj imaju prethodnu istoriju ranog napuštanja od majke ili gubitak svog primarnog mačjeg čopora pre drugog meseca starosti. Naravno, najizraženije simptome imaju mačke koje su nađene na ulici, pogotovo ako se napuštanje dogodilo u prvom mesecu ili dok su još uvek sisale majku. Sklonost ka separacionom strahu takođe se javlja i kod mačaka koje su u domu u kome su jedino u mogućnosti da se druže s ograničenim brojem ljudi. Njihov iznenadni odlazak, odlazak na odmor ili čak dnevno napuštanje može biti uzrok poremećaja u ponašanju.

Simptomi

Rani simptomi poremećaja u ponašanju pre svega se ogledaju u neprestanom mjakanju i vršenju nužde van mesta predviđenog za to. Veoma često počinju da vrše nuždu u krevetu svog vlasnika ili po stvarima (odeća, obuća). Naravno, veoma je lako pogrešno protumačiti ovakve vidove ponašanja kao nekakav vid teranja inata. Međutim, to je uvek poziv u pomoć i pokušaj da mešajući svoje mirise s vašima steknu neku vrstu sigurnosti i privremeno smirenje. Vremenom, javljaju se i druge vrste poremećaja koje se najviše ogledaju u ishrani. Mačke počinju preterano da se goje i pokušavaju stalnim traženjem hrane da privuku vašu pažnju. Često se u kućama u kojima se nalazi mačka koja pati od ovog poremećaja može videti puno zdela s raznom hranom koje su većinom netaknute. Ovde se naravno ne radi o pokušaju da udovoljite mački, već o njenoj strategiji da s vama provede što je moguće više vremena. Vremenom ovakav način ishrane može dovesti do neprirodnog povećanja težine mačke što kasnije može izazvati i druge zdravstvene probleme. Postoji naravno i druga krajnost u kojoj mačka odbija hranu i preterano slabi i uzima hranu samo u određenim situacijama, kad je hranite zalogaj po zalogaj, što traje mnogo više vremena. Naravno, vremena u kome ona zadovoljava svoju potrebu da bude s vama.

Iskustvo

Ovde mogu navesti primer jednog svog pacijenta koji je većinu dana provodio sam. Mačak je imao na raspolaganju velike količine hrane jer se događalo da vlasnici ne dođu i po dva dana. Na kraju je ova obična domaća mačka došla do neverovatnih 18 kilograma (recimo samo da koker španijel teži u proseku 14 do 15 kilograma). Naravno, uginuo je veoma mlad od srčanih komplikacija.

Lečenje

Mačka je pre svega životinja koja voli da se igra. Zato je u lečenju ove vrste poremećaja veoma važno da promenite prostor koji mačku okružuje. Morate joj ostaviti puno mesta za igru, igračke koje će je inspirisati i privlačiti, mesta na kojima može da se sakrije, pa i neke pokretne stvari koje će moći da lovi. Veoma je važno ostaviti slobodnim više površina koje se nalaze na visini na koje će moći da se popne ili na koje će joj biti izazovno da se penje. Može se čak i ostaviti neko mesto na kome je skrivena manja količina hrane, a dolazak do te hrane zahteva da mačka reši neku malu zagonetku (hrana je nečim prekrivena). Takođe je dobro imati i drvo za mačke, koje ima svoje šupljine i svoja skloništa. Nekad im je potrebno ostaviti i prostor za osmatranje spoljašnjeg sveta, ravnu površinu pored prozora, koja će im omogućiti da posmatraju šta se događa napolju.

Saveti

Veoma je važno da praktikujete odlaske i dolaske na koje će se vremenom mačka navići. Svaki put kad odlazite pokušajte da je zabavite nekom igračkom ili nekom poslasticom. Nemojte previše obraćati pažnju na mjaukanje i pokušajte da je u tim trenucima samo pomazite u prolazu čime ćete joj staviti do znanja da to što se događa nije ništa strašno.

Posebno je zanimljivo da danas postoje i terapije koje su bazirane na promeni mirisa u okruženju. Kao što možete nabaviti mirise za kuću koji će vam činiti ugodniji boravak u domu, danas se mogu nabaviti i mirisi koji će učiniti da vaša mačka ima utisak da se nalazi u okruženju u kome borave i druge mačke. Ovaj vid feromonske terapije takođe se pokazao kao veoma efikasan. Kod većine mačaka ostavljanje upaljenog televizora ili radija odlična je terapija jer ostavlja utisak da je neko kod kuće

Na kraju, kao najefikasnija terapija, pokazalo se društvo druge mačke ili čak psa. Društvo druge životinje je uvek siguran put da pomognete svom ljubimcu bez obzira na to o kojoj se vrsti straha radi ili o kom poremećaju u ponašanju je reč.

Medikamenti

Naravno, u slučajevima koji su teži i u kojima ovakvi trikovi i promene u okruženju i ponašanju ne daju efekte, postoji i medikametozna terapija koja takođe može dati veoma dobre rezultate, ali koju mogu prepisati samo veterinari koji se bave ovom oblašću, i kad se proceni da drugi oblici terapija nisu dali zadovoljavuće rezultate.

Simptomi separacione anksioznosti

Neprestano mjaukanje

Obavljanje nužde van posude (krevet vlasnika, obuća, odeća…)

Preterano gojenje

Stalno traženje hrane

Mačka odbija hranu i traži da je hranite zalogaj po zalogaj

Kako se izboriti

Promenite prostor koji okružuje mačku

Obezbedite joj puno prostora za igru, igračke, mesta za skrivanje, pokretne stvari koje može da lovi

Uredite površine na visokim mestima u stanu i kraj prozora

Sakrijte hranu u stanu koju će tražiti

Promenite mirise u stanu (feromonska terapija)

Ostavite uključen televizor ili radio

Društvo druge mačke ili psa

Osim infektivnih, uzroci konjuktivitisa mogu biti i alergijskog karaktera. Ovo oboljenje može nastati i kao posledica povrede ili anomalije uvrtanja ruba kapka prema očnoj jabučici

Tekst: dr vet. med. Srđan Obradović za magazin Mačka

Konjuktivitis se češće javlja kod mačaka s ulice, i to pre svega zbog lošijih uslova života. Tu pre svega mislimo na redovno hranjenje i kvalitet hrane koju pronalaze ili kojom ih hranimo, kao i na lošije uslove u kojima žive (nikakvi ili neredovni tretmani protiv spoljnih ili unutrašnjih parazita, nevakcinacija protiv zaraznih bolesti, česti sukobi između uličnih mačaka gde često dolazi do povreda oka). Svi ovi razlozi direktno ili indirektno (loši uslovi života uličnih maca) mogu uticati na probleme s očima.

Nastanak oboljenja

Glavni uzroci nastanka ovog oboljenja su infektivne prirode (virusi, bakterije, gljivična oboljenja i paraziti). Osim infektivnih, uzroci mogu biti i alergijskog karaktera, zatim povreda ili oštećenja prouzrokovanih stranim telom ili određene anatomske anomalije kao što je entropijum (uvrtanje ruba kapka prema očnoj jabučici).

Vrste bolesti

Kad govorimo o virusnim konjuktivitisima na prvom mestu treba napomenuti FHV-1 ili Feline rhinotracheitis virus. Herpes je virusna infekcija koja prvenstveno napada delove gornjeg respiratornog (disajnog) trakta ali i konjuktive očiju.

Kad je reč o bakterijskim infekcijama, moramo napomenuti mikoplazmu (Feline mycoplasma) i hlamidiju (Feline chlamydia).

Trebalo bi napomenuti da se konjuktivits javlja i kod mačijeg imunodeficijentnog virusa – mačje side (FIV – Feline immunodeficiency virus) što nas dovodi do toga da bi trebalo otići na pregled kod veterinara, a nikako da na svoju ruku lečite ljubimca na osnovu čitanja komentara na forumu ili slušanju tuđih iskustava.

Predispozicije

Ono što znamo jeste da pol znatnije ne utiče na češću pojavu ovog oboljenja. Kad je reč o uzrastu, konjuktivitis se češće javlja kod mlađih jedinki. Konjuktivitis kod tek progledalih mačića je vrlo ozbiljno oboljenje koje, ukoliko se ne tretira na vreme ili na pravi način, može čak dovesti i do slepila.

Kad govorimo o rasnoj predispoziciji, veća učestalost konjuktivitisa primećena je kod persijskih mačaka i egzota, što se pripisuje njihovom eksterijeru (spljošten nos, krupne oči i česte upale kako očiju tako i gornjeg respiratornog trakta).

Simptomi

Među prvim i najučestalijim simptomima moramo napomenuti :

– poluzatvoreno ili potpuno zatvoreno oko

– pojačano suzenje oka gde boja suza može biti providna (normalne boje) što je najčešće prisutno kod alergija, pa do braonkaste boje

– upaljene i crvene konjuktive

– potpuno zatvoreno oko koje može biti prekriveno iscetkom žuto-zelene boje

– žmirkanje

– češanje oka šapom što doprinosi znatnom pogoršanju simptoma, pa čak i do povreda rožnjače (češće kod mačića)

– smanjena aktivnost ljubimaca i ponekad slabiji apetit

Dijagnostika

Ukoliko sumnjate da vaša maca ima problem s okom, ili ste u razgovoru s veterinarom to utvrdili – trebalo bi macu odvesti na pregled. Veterinar će najpre porazgovarati s vama o tome kad se javio problem, da li je maca vakcinisana, da li vam je to jedina mačka u kući ili ne, i koliko je stara, a zatim će pristupiti pregledu.

Pregled oka je veoma kompleksan i podrazumeva da vaš veterinar prvo obavi pregled u osvetljenoj prostoriji gde će ustanoviti da li je problem samo s jednim okom, da li su otečeni limfni čvorovi sa strane oka koje je upaljeno, da li postoji problem s uhom na toj strani, jer se dešava da zbog upale uha mačka prilikom češanja povredi i oko. Veterinar će utvrditi i da li možda postoji problem sa zubom gornje vilice (češće kod starijih maca) što može dovesti i do problema s okom, da li je možda problem s određenim stranim telom ili je problem nastao povredom u konfliktu s drugom životinjom, da li je očna jabučica otečenija u odnosu na drugo oko.

Kad se završi ovakav vid pregleda, veterinar pristupa pregledu u zamračenoj prostoriji pomoću instrumenta koji se naziva oftamoloskop, kojim obavljamo pregled delova oka uz moguću primenu određenih kapi lokalnog karaktera koje će nam pomoći u boljoj dijagnostici. Ukoliko je potrebno, veterinar će predložiti mikrobiološki bris, uzorkovanje krvi radi testiranja na određene viruse, i naravno – merenje očnog pritiska.

Lečenje

Način lečenja i njegovu dužinu odrediće veterinar. U zavisnosti od toga da li je reč isključivo o konjuktivitusu, o upali gornjeg dela respiratornog trakta ili o nekom sistemskom oboljenju, terapija će biti u vidu određenih kapi ili masti koje ćete primenjivati lokalno ili zajedno s potpornom terapijom ukoliko se radi i o organskom/sistemskom oboljenju uporedo.

Dešava se da veterinar predloži i nošenje zaštitne kragne kako se naši ljubimci ne bi samopovređivali češanjem. Budite redovni u tretmanu, ne propuštajte kontrole i slušajte svog veterinara.

Preventiva

Kako bismo predupredili nastanak ovog oboljenja, trebalo bi poboljšati uslove života maca od samog rođenja, odnosno davati što kvalitetniju hranu skotnim macama, obavljati redovne tretmane protiv spoljnih i unutrašnjih parazita, redovno vakcinisati mace protiv zaraznih bolesti, poboljšati uslove ambijenta u kome žive i, naravno – redovno posećivati veterinara, i kad sumnjamo da imamo problem i na redovne kontrole.

Redovna i temeljna higijena će pomoći u zaštiti od konjuktivitisa. Ukoliko primetite nečistoće na oku ljubimca, trebalo bi ih očistiti maramicom i toplom vodom, ili preparatima za negu očiju koje će odobriti veterinar.

Info

OBIVET

Velikomoravska 15 (lokal 1), Zvezdara

064/1885-215, 011/2833-020

ambulanta.obivet@gmail.com

Hipertrofična kardiomiopatija kod mačaka genetsko je oboljenje srca koje pogađa čak trećinu jedinki rase mejn kun. Najčešće se javlja u uzrastu od treće do šeste godine života

Tekst: dr vet. med. Marko Ćurčić za magazin Mačka

U poslednjih nekoliko godina, u našoj zemlji značajno se povećava populacija mejn kun (maine coon) mačaka kao kućnih ljubimaca. Njihov broj i dalje je daleko manji u odnosu na domaće mačke, ali polako po brojnosti sustižu svoje egzotične „saplemenike” – persijske i sijamske mačke. Zbog toga je važno da sadašnjim i budućim ponosnim vlasnicima ove izuzetne rase ukažemo na ozbiljno oboljenje kome su ove mačke sklonije od drugih rasa.

Hipertrofična kardiomiopatija najčešće se javlja kod rase mejn kun, ali i kod mačaka rase ragdol, persijske i domaćih mačaka. Ovo oboljenje u anglosaksonskoj terminologiji označeno je skraćenicom HCM (Hypertrophic Cardiomyopathy).

Genetsko oboljenje

U osnovi, reč je o urođenom oboljenju srca, genetski indukovanom, koje ima veliki procenat incidentnosti da preraste u životno opasnu srčanu slabost sa svim daljim komplikacijama koje srčane slabosti mogu da isprovociraju. Ovaj poremećaj nije sličan srčanim oboljenjima mačaka izazvanim deficitom aminokiseline taurin, niti se može sprečiti njenom suplementacijom. HCM je genetsko oboljenje koje se javlja usled prisustva mutiranog gena u srčanom proteinu miozinu (odgovoran za sintezu važnog „C” proteina) koji je neophodan u procesu kontraktilnosti srčanog mišića. Ovo oboljenje pojavljuje se nažalost kod 30 do 35 odsto analizirane populacije mejn kun mačaka, što je dosta visok procenat.

Srećom, ne mora se svaka jedinka kod koje se ustanovi mutirani gen unapred proglasiti potencijalnim teškim srčanim bolesnikom. Osim genetskih ispitivanja neophodna je i kompletna kardiološka dijagnostika s kojom se može početi već tokom intrauterinog života mačića (dok su još u stomaku) ili neposredno po rođenju. Kad se dijagnostika sprovede kod jedinki koje već imaju ispoljene kardiološke i respiratorne smetnje, uglavnom se konstatuje da je ovaj genetski problem uznapredovao i doveo do srčane slabosti.

Srce

Kod HCM, usled genetski uslovljene greške u građi srčanog mišića, njegova mogućnost kontraktilnosti nije regularna, a snaga kontrakcije i količina izbačene krvi u krvotok i sama cirkulacija kroz krvne sudove ne mogu da zadovolje potrebu tkiva za kiseonikom. Iz tog razloga srce mora da pojačava frekvenciju rada kako bi kompenzovalo postojeću manu. Povećanjem broja otkucaja u jedinici vremena (tahikardija) i pojačanim ritmom, srčani kao i drugi mišići dobijaju na gustini i masi, odnosno, srčani zid se zadebljava. Najpre se hipertrofija (zadebljanje) registruje na srčanoj pregradi (septumu) koji ujedno menja i pravilan oblik, a potom dolazi do zadebljanja zida leve komore.

Pitate se: Pa u čemu je problem? Srce radi brže, postaje jače i veće. Pitanje je opravdano, ali evo objašnjenja. Srce pojačanim ritmom pokušava da ispumpa dovoljno krvi, samo srce se povećava, ali faze odmora srčanih komora i pretkomora (dijastola) su kratke. Srčani mišić tako „metabolički pati”, usled zadebljavanja zida i pregrade smanjuje se volumen leve komore, sužava se subaortni kanal, što dodatno otežava rad srca i ono polako počinje da gubi moć kompenzacije i ulazi u srčanu slabost. Tada zalisci počinju da slabe i dozvoljavaju povratak krvi iz komora ka pretkomorama, odnosno, iz aorte ka levoj komori, čime nastaje poremećaj cirkulacije i staza krvi u abdominalnim ili plućnim krvnim sudovima i dolazi do javljanja tečnosti u abdomenu i/ili edem pluća, kao i slobodna tečnost u grudnoj duplji, što su životno ugrožavajuća stanja.

Simptomi

Kad vlasnici kod mačaka primete simptome otežanog disanja, brzog zamaranja i „lupanja” srca, vreme je da se obrate veterinaru. Ukoliko je reč o hipertrofičnoj kardiomiopatiji, veterinar će prilikom pregleda registrovati pojačan rad srca, duže vreme punjenja perifernih kapilara, plavu boju sluzokoža, poremećene srčane tonove, a u terminalnim stadijumima bolesti i edem pluća. Tada će predložiti kardiološku dijagnostiku i preventivno rukovoditi antikoagulantnom terapijom radi sprečavanja zgrušavanja krvi i stvaranja tromba. Terapija je uvek samo potporno-simptomatska, i ne postoji mogućnost potpunog izlečenja.

Dijagnostika

Postoje genetski testovi na prisustvo mutiranih gena, ali nalaz jedne kopije tog gena nije pretnja za razvoj HCM, već postoji protokol tumačenja genetskog testa kad se daje prognoza razvoja simptoma srčane slabosti, ili se čak preporučuje isključivanje sumnjivih jedinki iz priploda. Dakle, neće svako mače s pozitivnim genetskim testom oboleti, a i progresija bolesti varira s pojavom simptoma nakon treće, pa i do šeste godine starosti. Nažalost, kao posledicu HCM često imamo iznenadna uginuća koja tek na obdukciji dobiju pravu dijagnozu. Rana dijagnostika srčane mane podrazumeva pozitivan genetski test (kod jedinki s dve kopije mutiranog gena postoji gotovo 20 puta veća verovatnoća da će imati srčanu slabost u odnosu na jedinske sa samo jednom kopijom). Zatim, EKG i obavezan ultrazvuk srca, rendgen grudnog koša, čak i ultrazvuk srca maćiča dok su još u materici.

Udružena oboljenja

Ako se sklonost ka HCM pretvori u srčanu slabost, nastaju i drugi ozbiljni i poremećaji opasni po život mačke kao što su sklonost ka patološkom zgrušavanju krvi i formiranju ugrušaka u vitalnim krvnim sudovima (tromboza i tromboembolizam). Osim ovog sekundarnog poremećaja usled narušene (smanjene) cirkulacije, biće ugrožena i bubrežna funkcija, a moguća je i potencijalna slabost bubrega.

Simptomi

Kašalj

Otežano disanje

Ubrzan puls

Dijagnostika

Genetski test

EKG i ultrazvučni pregled srca

Rendgen grudnog koša

Ultrazvuk srca maćiča dok su još u materici

INFO

Veterinarska ordinacija SPINA

Bulevar Arsenija Čarnojevića 17 a

011/613-08-48, 064/129-96-33

Bolest o kojoj se malo zna, a sve je učestalija – parazit Capillaria aerophila primarno je parazit respiratornog trakta, teško se postavlja dijagnoza, a simptomi često „varaju”. Počinje bezazlenim kijajnjem, potom se pretvara u kašalj, a može dovesti i do uginuća psa

Izvor: magazin Pas

Spisak bolesti kojima se vaš pas može zaraziti tako što iz spoljašnje sredine pokupi različite parazite gotovo je bez kraja. Ipak, o respiratornoj kapilariozi se i danas nedovoljno zna iako je ovo oboljenje veoma učestalo i može proizvesti niz komplikacija, pa čak može dovesti i do uginuća vašeg ljubimca.

Uprkos tome što nema evidencije koliko je ukupno pasa zaraženo s Capillaria aerophila, procenjuje se da je u našoj zemlji skoro svaki deseti izložen ovom parazitu.

Parazit Capillaria aerophila primarno je parazit respiratornog trakta lisica, utvrđen je i kod pasa i kod mačaka, a lako može da pređe i na čoveka te je stoga posebno opasan. Dodatno komplikuje činjenica da postavljanje dijagnoze nije sasvim jednostavno, pa često veterinari promaše pravog uzročnika tegoba, a sasmim tim su i terapije neodgovarajuće. Simptomi mogu da „zavedu” i one najiskusnije poznavaoce medicine jer su širokog spektra i slični mnogim infekcijama, pa veterinari moraju da budu posebno oprezni i temeljni pri postavljanju dijagnoze.

Kijanje i kašljanje

Klinička slika se manifestuje u vidu vrlo teškog respiratornog oboljenja, koje je praćeno pojačanim šumom, kijanjem, hroptanjem i hroničnim suvim kašljem. Ona, međutim, nije dovoljno specifična i može da posluži samo za postavljanje sumnje na ovo oboljenje. Simptomi kao što su malaksalost, kašalj, kijanje, iscedak iz nosa i „hvatanje vazduha“ trebalo bi da upute veterinara ili lekara da uzme u obzir i pulmonalnu kapilariozu, pošto navedeni klinički simptomi mogu da odgovaraju različitim oboljenjima kao što su infektivne bolesti, polipi, alergijski bronhitis, prisustvo stranih tela i tumora. Postoji veoma malo podataka i o samom lečenju respiratorne kapilarioze, jer su uglavnom opisani samo pojedinačni slučajevi.

Klinički znaci nisu uvek jasno uočljivi i variraju od minimalnih respiratornih poremećaja do očiglednih poremećaja u kliničkoj slici, poput kataralnog nosnog iscetka i suvog kašlja. Tokom noći kašalj postaje piskav i dubok. Postepeno se razvija hronični bronhitis, a ukoliko dođe do naseljavanja bakterija i razvoja sekundarne bakterijske infekcije, kašalj postaje vlažan i produktivan. U teškim slučajevima životinje dišu otvorenih usta i klinički je prisutna izražena dispnoja. U slučaju teške bronhopneumonije s respiratornom insuficijencijom, dolazi do poremećaja u radu srca, njegovog ubrzanja rada i dodatnog povećanja pritiska u plućima, što vodi u sekundarnu hipertenziju. Mlade ili iscrpljene životinje koje dospeju u ovo stanje mogu i uginuti. Capillaria aerophila može izazvati oboljenje i kod ljudi, a klinički znaci mogu biti groznica, bronhitis, dispnoja i kašalj praćen krvavim ispljuvkom.

Kišna glista

Razvojni ciklus parazita se nastavlja kad pravi domaćin pojede kišnu glistu s embrioniranim jajetom ili jaje s infektivnom larvom. Infektivne larve oslobođene iz jaja probijaju mukozu gastrointestinalnog trakta, limfotokom se prenose do pluća i tamo dostižu polnu zrelost u toku 1-2 meseca od infekcije. Pojedini autori smatraju da nakon ingestije larve oslobođene iz jaja probijaju zid creva i putem krvi se prenose do pluća gde se zadržavaju, presvlače i dostižu polnu zrelost za 3-6 nedelja od infekcije, dok drugi autori tvrde da jaja Capillaria aerophila dostižu infektivni stadijum najkasnije za 50 dana. Odrasli oblici Capillaria aerophila žive na površini bronhiola, bronhija i traheje, potpuno ili delimično fiksirani za mukozu, pri čemu oštećuju epitel i plućni parenhim. Parazit se takođe može pronaći i u mukozi nazalnih šupljina, kao i nazalnih i frontalnih sinusa.

Uzročnik izaziva inflamatorne procese pri čemu se razvijaju rinitis, traheitis, bronhitis… koji u većini slučajeva prelaze u hronični oblik. Povećava se količina sluzi u bronhijama i na plućima se pojavljuju emfizematozna polja. U slučajevima infekcija visokog intenziteta može se razviti hronična bronhopneumonija, a može doći i do poremećaja u funkciji respiratornih organa.

Pošto kapilarioza predstavlja potencijalnu opasnost za zdravlje ljudi, u borbi protiv ove parazitoze od izuzetnog značaja su preventivne mere. Najvažnije je da se vodi računa o higijeni kućica za pse, da se prilikom čišćenja njegovog staništa nose rukavice, a neophodno je pranje ruku. Ne zaboravite nipošto da uklonite feces svoga psa iz parkova i s javnih gradskih površina.

Otporni na sve uslove

Capillaria aerophila poseduje veoma otporna jaja koja opstaju čak i u vrlo nepovoljnim uslovima, zbog čega predstavlja dugotrajne izvore infekcije za domaćine. Nema sasvim preciznih podataka o tome koliko dugo mogu opstati jaja u tlu pri uticaju različitih temperature, ali je ustanovljeno da nakon eliminacije u spoljašnju sredinu počinju da embrioniraju posle 35 dana. Pokretne larve u jajima se uočavaju nakon dva meseca pri temperaturi od 20° C i relativnoj vlažnosti vazduha od 80 odsto.

Programom modifikacije ponašanja koji se sprovodi svakodnevno, svakom psu sa psihičkim poremećajem daje se šansa za oporavak

Tekst: dr vet. med. Dunja Kovač za magazin Pas

Nerazumevanje vlasnika zašto nastaju problemi u ponašanju njihovog psa, kako se pristupa problemu i koje su metode terapije, dovelo je do toga da se u većini slučajeva kao razlog za napuštanje pasa navode psihički poremećaji – agresivnost, anksioznost i opsesivno- kompulsivni poremećaji.

Ovakav negativan trend je razlog slabe edukacije vlasnika od strane stručnih ljudi – doktora veterinarske medicine specijalizovanih za ponašanje životinja. Naravno, dodatni problem je nejasno regulisan zakonski okvir u našoj zemlji – ko sme da se bavi lečenjem patoloških oblika ponašanja i dijagnostikom. Zato imamo razne nadri i kvazi “stručnjake” koji se bave ovom problematikom, te dodatno unose konfuziju među vlasnicima.

Procena agresije

Kod nas u struci ne postoje dijagnostičke procedure i pravilnici za procenu agresije kod vlasničkih i pasa u prihvatilištima. Samim tim, nijedan pas se ne može proglasiti “agresivnim” i samim tim ni neudomljivim, jer ne postoji zakonski osnov za tako nešto. Dijagnostiku agresije može da sprovodi samo stručno lice, a to je doktor veterinarske medicine koji je posebno specijalizovan (ili sertifikovan) za patologiju ponašanja životinja. Ovo dalje pokreće pitanje – ko je do sada pse proglašavao “agresivnim” i neudomljivim? Kako ne postoji sistem niti jasno regulisana podzakonska akta, to su uglavnom radili nestručni ljudi, te je takvo “etiketiranje” pasa uglavnom veoma upitno.

Neudomljiv pas  

Da bi se neki pas proglasio neudomljivim, mora da se ispoštuje čitav niz standardnih operativnih procedura koje svako prihvatilište mora da ima. Takva je praksa svuda u svetu i uglavnom je najbolji primer SAD gde su za to zadužena stručna lica. Procena psa počinje od sveopšteg pregleda fizičkog zdravstvenog stanja, pa potom psihičkog kroz seriju standardizovanih bihejvioralnih testova koji se najčešće sastoje od: procene nivoa komfora (tolerancije) na “zadržavanje” ili dodire, reakciju na nove stimuluse, inhibiciju ugriza, ponašanja oko hrane i čuvanja resursa, spremnosti na interakciju s drugim životinjama i ljudima, procene nivoa uzbuđenja, uzroka i vrste agresije, strahova i fobija, anksioznih poremećaja i procene stereotipnog ili opsesivno-kompulsivnog ponašanja. Na osnovu ove inicijalne procene, propisuje se program bihevioralne modifikacije koji se svakodnevno sprovodi, što znači da se svakom psu, sa bilo kakvim psihičkim poremećajem, daje šansa za oporavak.

Modifikacija ponašanja

Programi bihejvioralne modifikacije se sprovode maksimalno tri meseca, i to je optimalni period za postizanje rezultata. Nakon toga se pas ponovo podvrgava testovima i daje se konačna prognoza  – da li je bilo napretka, da li je pas spreman za udomljenje pod posebnim uslovima, da li se pas proglašava neudomljivim, da li je potrebna eutanazija. Kod nas ovakva praksa ne postoji, pa je samim tim proglašavati psa “agresivnim” u našim prihvatilištima apsurdno, pogotovo što to rade neškolovana lica raznim “odokativnim” metodama.

Strah

To je prirodni emotivni odgovor svakog živog bića i mehanizam koji osigurava preživljavanje, te štenci ili mladi psi koji nisu dovoljno naviknuti na urbanu sredinu ispoljavaju strah tako što se brane i to se tumači kao agresija iz straha. Agresija je samo posledica straha, te se uvek leči uzrok – strah, a ne posledica – agresija.

Termin agresija

Agresija je sindrom, ne simptom. Ona je čitav spektar različitih oblika reakcija (ponašanja), koja počinje znakovima upozorenja, a može i ne mora da se završi ugrizom. Termin “agresija” nije dijagnoza sama po sebi, to je nepotpuno definisano psihičko stanje, jer je samo posledica nekog drugog uzroka. Danas imamo dijagnostikovanih 12 vrsta agresije, i svaka od njih se leči na različit način: teritorijalna agresija, posesivna agresija, protektvina agresija, agresija iz straha, preusmerena agresija, frustrirajuća agresija, hijerarhijska agresija, agresija usled bola, seksualna agresija, predatorska agresija, defanzivna agresija i agresija u boksu. Samo jasno definisanje koja je agresija u pitanju predstavlja potpunu dijagnozu.

Najčešći oblik

Najčešći oblici su agresija iz straha kao i defanzivna agresija, gde se pas ili boji nečeg nepoznatog ili je naučen da se “brani” na osnovu negativnih emotivnih iskustava (nanošenje bola, fizičko zlostavljanje…). Prevazilaze se temeljnim i svakodnevnim radom sa psom uz pomoć tehnika kontrauslovljavanja i desenzitizacije koje su osnova za sprovođenje bihejvioralne modifikacije. Važno je reći da se agresija ne leči agresijom – zastrašivanjem i nanošenjem bola. To je kažnjivo našim Zakonom o dobrobiti životinja, jer to spada u zlostavljanje. Agresija se leči znanjem i stručnim pristupom.

Metode lečenja

Dijagnostika problematičnog ponašanja zahteva procenu celokupnog zdravstvenog stanja: uzimanje anamneze, detaljan zdravstveni i neurološki pregled, sprovođenje neophodnih dijagnostičkih testova kako bi se isključili zdravstveni problemi kao uzrok promene ponašanja. Potom se počinje s detaljnom bihejvioralnom anamnezom – kada se prvi put problem javio, učestalost pojavljivanja i u kakvim uslovima, prisustvo pređašnjeg stimulansa, cilj ponašanja, i rezultat. Kada se popuni istorija slučaja,  može se pristupiti  razvoju teorije zašto  i kako se ponašanje razvilo, na koji način se ono održava, i napraviti plan rada (bihejvioralne modifikacije) za redukciju ili eliminaciju problema.

Dva pristupa

U prvom, ako je istorija slučaja pokazala da je ponašanje životinje prirodno ali se na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme manifestuje, onda rešavanje problema obuhvata učenje životinje novim, prihvatljivijim vidovima ponašanja (na primer – lajanje na dolazak nepoznatih ljudi u stan).

U drugom, istorija slučaja može da pokaže da je razvijeno ponašanje rezultat pređašnjeg iskustva. Ako pas pokazuje strah od glasnih zvukova i iznenadne buke, on može da razvije dugogodišnji strah ili fobiju od grmljavine ili petardi. Uobičajeni pristup terapije je da se pas postepeno izlaže neprijatnim zvucima putem audio uređaja,  vodeći računa da se konstantno radi ispod njegovog praga tolerancije, uz primenu poželjnog, pozitivnog nadražaja u obliku nagrada (poslastica). Posle nekoliko ovakvih ponavljanja, jačina neprijatnog nadražaja se postepeno pojačava, uz simultano prezentovanje pozitivnog nadražaja. Na ovaj način, pas uči da asocira glasne zvuke s prijatnim događajima, a ne sa strahom. U većini slučajeva, neophodan je terapijski pristup kombinacijom ove dve metode.

Procedure udomljavanja

Uzmimo opet primer SAD. Kada se neki pas proglasi teško udomljivim zbog agresivnog ponašanja, to znači da je stručna procena čitavog tima stručnjaka takva da je moguće psa udomiti u kontrolisanu sredinu, kod udomitelja koji već imaju iskustva za zahtevnijim psima. Sprovodi se i detaljna psihička procena potencijalnih udomitelja kroz opsežne upitnike i praktične testove. U zavisnosti od pokretača agresivnih reakcija postoje određena ograničenja: domaćinstva bez dece, domaćinstva bez drugih pasa ili drugih životinja, život isključivo u kući, život van grada. Udomitelji bivaju detaljno obučeni o programu koji moraju da sprovode s udomljenim psom, i imaju kontinuirani monitoring stručnih lica iz prihvatilišta.

Deficit vitamina B grupe može izazvati nedostatak apetita, zastoj u rastu (kod štenadi), gubitak težine, neurološke simptome, koprofagiju (jedenje izmeta) i anemiju.

Tekst: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin Pas

Grupu B vitamina čini devet različitih vitamina neophodnih za funkcionisanje organizma. Ta neophodnost potiče od povezanosti B vitamina s najznačajnijim životnim pojmom – energijom.

Pas ih mora unositi hranom, iako se neki od njih sintetišu i u organizmu, a deo stvaraju i bakterije u debelom crevu.

Vitamini B kompleksa pripadaju grupi vitamina rastvorljivih u vodi, i oni se uglavnom ne skladište u tkivima. Samim tim, ako su u ishrani dodati i u višku, lako se eliminišu iz organizma (urinom), tako da ne postoji bojazan od predoziranja. Smatraju se „netoksičnim” i nemaju određen „bezbedan” gornji nivo prisutnosti u hrani.

Vitamini B kompleksa učestvuju u oslobađanju i korišćenju energije u organizmu, funkcionisanju enzima, metabolizmu aminokiselina. Njihovo učešće se vidi kao normalno funkcionisanje mišićnog i nervnog sistema, normalan rast, odgovarajuća produkcija crvenih krvnih zrnaca, održavanje funkcije belih krvnih zrnaca, zdrava koža i dobro varenje.

Izvori kompleksa vitamina B

Pre svega, to su meso, unutrašnji organi, celo zrno mahunarki i žitarica, kvasac, riba, jaja, mlečni proizvodi, zeleno lišće. Ipak, sa živim jajima i živom ribom trebalo bi biti oprezan. Oni jesu kvalitetan izvor vitamina, ali sadrže i enzime koji deluju negativno na aktivnost tih istih vitamina B grupe. Kvasac sadrži dobro ukomponovanu kombinaciju B komleksa, ali i s njim oprezno – mnogi psi su alergični na kvasac.

Nedostatak

Relativno je retka pojava jer njihovo prisustvo u različitim namirnicama, pre svega u mesu, iznutricama, celom zrnu žitarica i mahunarki, omogućava da organizam zdravog psa dobro izbalansiranom, raznovrsnom ishranom ne dođe u stanje deficita.

Međutim, postoje stanja kad se deficit dešava:

1. nedostatak vitamina B grupe u ishrani
2. zdravstveno stanje koje remeti usvajanje B vitamina u organizmu:

• različita oboljanja crevnog trakta i organa koji učestvuju u procesu varenja
• prolongirana terapija antibioticima
• izrazito, dugotrajno izlučivanje mokraće (poliurija)

Deficit može kod štenadi izazvati nedostatak apetita, zastoj u rastu, gubitak težine, neurološke simptome, koprofagiju (jedenje izmeta) i anemiju. Odrasli psi takođe pokazuju ove simptome u zavisnosti od toga koji vitamin iz ove grupe im nedostaje. Osim gubitka težine, čak izrazite mršavosti, nervnih poremećaja (konvulzije), mogu se javiti i različiti tipovi anemija, suva, perutava koža i suva dlaka, zapaljenska stanja crevnog trakta i masna jetra.

Koža

Veoma su karakteristične promene na koži koje nastaju kao posledica nedostatka B vitamina: koža postaje suva, dolazi do gubitka dlake i pojačanog linjanja. Za stanje kože i krzna najznačajniji je biotin – njegov nedostatak može prouzrokovati dugotrajna ishrana živim jajima zbog prisustva enzima avidina u belancetu. Avidin razgrađuje biotin koji se nalazi u žumancetu. Posledice su grube naslage na koži, perutanje, kao i karakterističan gubitak dlake oko očiju i na licu psa.

Ishrana

Nedostatak vitamina B grupe u ishrani može nastati kao:

• Nedostatak vitamina B1 zbog ishrane živom ribom tokom dužeg perioda (riba sadrži enzim koji negativno deluje na vitamin B1)
• Nedostatak biotina – velika količina sirovih jaja (belance) u ishrani
• Nedostatak B6 vitamina – u direktnoj je proporciji s prisustvom proteina u hrani
• Posledica neodgovarajućeg procesa proizvodnje industrijske hrane
• Posledica vegetarijanske ishrane pasa
• Posledica neadekvatnog recepta za domaće pripremljen obrok

Industrijska hrana

Tokom procesa proizvodnje i skladištenja industrijske hrane za pse dolazi do gubitka dela vitamina B kompleksa. U proizvodnji konzervisane hrane, zbog visoke temperature i pritiska, dolazi do gubitka vitamina B1 i biotina. Vitamin B1 je termolabilan tako da svaka termička obrada hrane dovodi do njegovog smanjivanja u hrani. Proizvodnja suve hrane za pse i temperature u ekstruderu smanjuje količine B2 vitamina, folne kiseline, B3 vitamina i biotina.

Kako bi u trenutku hranjenja količine B vitamina bile na potrebnom nivou, proizvođači u određenom trenutku proizvodnog procesa dodaju odgovarajuće količine ovih vitamina.

Vegetarijanska ishrana

Poslednjih godina trend humanizacije odnosa vlasnika i psa, i prenošenja ličnih sklonosti vlasnika na psa dovele su do pojave vegetarijanske ishrane pasa. Ovakva ishrana po pravilu zahteva dodavanje kompleksa B vitamina. Neunošenje mesa dovodi do deficita pre svega riboflavina (vitamin B2) i niacina (vitamin B3). Ovo su vitamini koji se u najvećoj količini nalaze u mesu i iznutricama, a vrlo, vrlo malo u povrću i žitaricama. Posledice vitaminskog deficita mogu biti smanjen rast, problemi s očima, čak i sa srčanim radom, kao i krvava dijareja. Pas je mesojed i moramo mu obezbediti meso kako bi dobio sve neophodne sastojke, pa i vitamine.

Veterinar

U određenim slučajevima, kad to veterinar odredi, postoji potreba da se nadoknade, odnosno dodaju u ishranu vitamini B grupe i najčešće je to ceo B kompleks. Kad su u pitanju suplementi, treba obratiti pažnju na to da to budu proizvodi dokazanih, specijalizovanih proizvođača, s jasno označenom deklaracijom i bez navedenih „spektakularnih rešenja” za naročito teške bolesti.

Vitamin B1 protiv buva

Prema veterinarima holističkog pristupa veće doze vitamina B, naročito vitamina B1, čine krv psa „neprivlačnom” za buve. Ideja o korišćenju B kompleksa kao repelenta potiče iz njegove humane primene u borbi s ujedima komaraca. Međutim, nema potvrđenih studija da je ovakva metoda efikasna.

Nakon letnjih meseci i godišnjih odmora, povratak u svakodnevicu može biti stresan kako za vlasnike tako i za ljubimce. Jesenja promena raspoloženja je uslovljena promenom metabolizma i stečenim psihološkim navikama

Izvor: magazin Pas

Povratak mališana u školske klupe izazovan je period za celu porodicu, jer se s prvim danima septembra završava idila letnjeg raspusta i godišnjih odmora, i sve se ponovo vraća u uobičajenu rutinu. Možda nikad ne biste pomislili, ali i ljubimcima je s jeseni potrebno privikavanje na činjenicu da mališani kreću u školu, odrasli na posao, i da će ponovo nekoliko sati tokom dana biti sami kod kuće.

Prema istraživanju američkog Društva za sprečavanje okrutnosti nad životinjama (ASPCA), kućni ljubimci i te kako umeju biti utučeni što više nema čestih šetnji, izleta, odlaska na plažu… i što u kući više nema graje i gužve kao tokom letnjih meseci.

– To ne treba da čudi, jer su psi (kao i mačke) bića navike i rutine, i reaguju na svaku promenu u svom okruženju. S početkom školske godine i povratkom na posao svojih vlasnika, mezimci se nađu u situaciji u kojoj moraju sami sebe da zabave (a to su tokom leta činili znatno ređe). Zato ne čudi što češće i glasnije laju, žvaću cipele ili nameštaj u stanu, preturaju po korpi za otpatke ili grickaju kućne biljke – navode u ASPCA.

Kako objašnjavaju u ovom Društvu, ukoliko primetite da je vaš pas promenio svoje ponašanje i postao nevaljaliji nego inače – to je siguran znak da ga je uhvatio „jesenji bluz“ jer mora da se prilagodi novoj rutini svoje ljudske porodice.

Promene u ponašanju

Primećeno je da se na „depresiju zbog završetka leta“ najviše žale vlasnici pasa u Italiji i Francuskoj zbog godišnjeg odmora koji u ovim zemljama traje čitavih mesec dana. A kakva je situacija u našoj zemlji i da li vlasnici primećuju ovakve promene kod svojih mezimaca, pitali smo doktora veterinarske medicine Vladimira Terzina.

– Uopšteno govoreći, klijenti veoma retko dolaze u ordinaciju s pomišlju da pas ili mačka imaju neke simptome koji bi se mogli podvesti pod promene ponašanja bilo koje vrste. Tek u poslednje vreme vlasnici su skloni da primete da s njihovim kućnim ljubimcem nešto nije u redu i pre nego što se pojave vidlivi simptomi koji bi ukazivali na neko oboljenje. U praksi se sada relativno često pojavljuju klijenti koji su spremni da govore o tome da je kućni ljubimac promenio ponašanje sumnjajući da se radi o nekom oboljenju. Međutim, ponašanje se menja na isti način kao i kod ljudi, i na različite vrste ponašanja utiču raznovrsni faktori. Veoma često ćete u ordinaciji čuti izjavu: „Nemojte da mislite da sam lud, ali mislim da s mojim psom nešto nije u redu.“ Promenio je ponašanje, slabije se igra, neće da se raduje kada dođemo… i slično – objašnjava Terzin.

Kako kaže, vlasnici veoma stidljivo na ovaj način pokušavaju da kažu kako su stava da je promena ponašanja izazvana nekim psihološkim poremećajem.

– Može se konstatovati da se naši ljudi stide i same pomisli da se psiha njihovog ljubimca menja u negativnom smislu. Verovatno je tako i sa samim ljudima, jer je očigledno da je veoma sramotno da neko ima psihološki poremećaj ili da bude „lud“, kako se to najčešće tumači. Međutim, važno je napomenuti da na pravo „ludilo“ ili urođene psihološke poremećaje otpada veoma mali broj populacije, kako kod ljudi tako i kod životinja. Taj procenat prelazi jedva preko dva odsto. Sve ostalo su stečeni poremećaji u čijoj osnovi mogu biti različiti faktori okoline, odrastanja ili psihičkih trauma od kojih je jedan od primarnih strah. Kao i kod ljudi, i kod životinja je strah jedna od osnovnih emocija – objašnjava naš sagovornik.

Ciklus svetla

Dr Terzin objašnjava da je jesenja dinamika promene raspoloženja pre svega u vezi sa ciklusom svetla koji utiče na sve nas.

– Promene svetla i skraćenje dnevnog svetla pre svega dovodi do usporenja metabolizma. Ljubimci postaju tromiji, manje skloni igri i više vremena provode u dremežu i neaktivnosti. Ovakvu dinamiku u organizmu priroda pre svega pravi radi pretežne uštede energije jer skraćenjem dnevnog svetla nastaju kraći dani, a samim tim i hladniji. Ovo pojačava i takozvani strah od nepoznatog jer je promena ta koja i donosi nepoznanicu, pošto organizam oseća da se osnovni uslovi menjaju. Ovakva osećanja su poznata i kod ljudi koji su bez obzira na svesnu stranu dolaska kraćih dana skloni da osećaju neku vrstu nadolazeće opasnosti. Naravno, takva osećanja nemaju realno utemeljenje, ali veoma utiču na promenu ponašanja – ističe naš sagovornik.

Leto

Prema njegovim rečima, teško je proceniti da li u letnjim mesecima vlasnici više vremena provode sa svojim ljubimcima.

– Sigurno je da su u zavisnosti od vremenskih uslova šetnje duže i da postoji tedencija da kućni ljubimci više vremena provode na izletima ili putovanjima. Samim tim menjaju se i njihove osnovne navike. Povratak u svakodnevicu može biti stresan kako za vlasnike tako i za ljubimce. Naravno, pri povratku na staro okruženje i na svakodnevne navike javljaju se i strečena osećanja iz prethodnog perioda. Poznati zvukovi i ponašanja osim osećanja sigurnosti mogu probuditi i ustaljene strahove. Navika pojave istih osećanja i samim tim „čitanja budućnosti“ dovodi do pojave depresije bez obzira na ponašanje vlasnika. U tim slučajevima može se pojaviti i pojačanje prethodnih simptoma, recimo kod separacione anksioznosti. Međutim, kad se nakon nekoliko dana psiha navikne na promene, sve ulazi u poznate kolotečine, i ako je pas ranije pokazivao neku vrstu poremećaja, ona će se sigurno vratiti – kaže dr vet. med. Vladimir Terzin.

Promena raspoloženja

Jesenja promena raspoloženja je uslovljena promenom metabolizma i stečenim psihološkim navikama, smatra naš sagovornik.

– Nije primećena neka posebna zavisnost od uzrasta, mada se može konstatovati da su  ugroženiji stariji psi nego mlađi. Samom činjenicom da je njihovo životno iskustvo drugačije i duže, strahovi mogu biti raznovrsniji i ukorenjeniji. Naravno, zato je veoma važno da se kućni ljubimci u mlađem uzrastu navikavaju na promene, i da im se tako strahovi smanjuju. Promene u ponašanju mogu i nestati ako su stečene, ali je veoma zanimljivo da se kod nekih nikad i ne jave. Ako ne postoji klasično uslovljavanje, kad se po nekom zadatom ili osećajnom modelu ljudska okolina ponaša, kod ljubimca strah i ne mora da se javi pri ustaljenim dnevnim promenama aktivnosti. Međutim, vlasnici pasa veoma često pogreše pokušavajući da ponašanje pasa usklade s nekim opštim obrascima ponašanja, rukovodeći se pretpostavkom da pas mora da sluša gazdu. Nametanje volje nikad nije dobar način da dobijete poslušnog ljubimca, a sigurno nije način da zadobijete njegovu ljubav – savetuje naš sagovornik.

Prekid rutine

Nagli prekid svake vrste rutine jednako je problematičan i za starije i za mlađe pse.

– Mlađi psi na taj način prelaze u drugu rutinu koja im je do sada bila nepoznata, pogotovo ako se radi o veoma mladim psima koji nisu ranije ostajali sami, dok stariji psi po iskustvu znaju šta se događa, ali im se to naravno ne sviđa. Meteoropatske promene se pre svega odnose na starije pse ili pse koji boluju od nekog hroničnog oboljenja. Tu pre svega mislimo na bolesti zglobova, okoštavanja ali i na hronicitet dijabeta ili bubrežnih oboljenja koja se mogu pogoršati usporenjem metabolizma. Naravno da ovakve vrste promena dovode i do promena u ponašanju, pa čak kod nekih pasa i mačaka mogu dovesti do pojačane agresivnosti.

Kako prevazići „jesenji bluz“

Najvažniji savet je da odvajanje i manjanje letnje rutine mora biti postupno.

– Nijedan nagli prelaz neće prijati kućnom ljubimcu, pa počnite s odlascima iz kuće od po nekoliko minuta, a kasnije sve duže. Ostavljajte im omiljene igračke i omiljenu hranu. Ponekad je veoma korisno ostaviti upaljen radio ili neki drugi izvor zvuka koji će davati utisak da je neko još uvek kod kuće. Veoma je važno da predupredite strah kod svog psa tako što ćete menjati signale i navike. Ovaj postupak podrazumeva relaksaciju i promenu značenja vaših postupaka. Ako je pas navikao da pri odlasku oblačite kaput ili uzimate ključeve sa stola, možete uraditi sve te radnje, a zatim ostati kod kuće duže vreme. Ovim postupkom ćete realaksirati psa i pokazati mu da određene radnje ne znače uvek da ćete otići, pa će on vremenom početi da gubi interesovanje za ovakav vid vašeg ponašanja. Veoma je važno napomenuti da naši kućni ljubimci mogu iskazati i nezadovoljstvo što se sama rutina menja. To se pre svega odnosi na promene u vođenju higijene, pa će neki psi početi da defeciraju ili uriniraju po kući izražavajaći na taj način svoj protest. Naravno, te promene u ponašanju treba suzbijati da kasnije ne bi prešle u naviku – naglašava Terzin.

Simptomi „jesenje depresije“

– Intenzivno i glasno lajanje

– Nered u stanu (razbacana korpa za otpatke, izgrizene novine, razbacane stvari iz ormara, grizenje obuće i nameštaja, grebanje)

– Upadljiv nedostatak energije (duže ležanje, ne možete da nagovorite psa da krene u šetnju)

– Defeciranje ili uriniranje po kući

Savet +

Odličan način da se predupredi „jesenji bluz“ jeste i da se pas postepeno, nekoliko nedelje pre početka nove školske godine, priprema na novi raspored – proredite šetnje, počnite da ga duže ostavljate samog, kupite mu nove igračke. Ukoliko ste već okasnili, svaki put kad ujutro odlazite iz stana na posao i u školu, svom psu dajte grickalicu ili poslasticu, kako bi vaš odlazak povezao s nečim pozitivnim, a znamo da se psi najviše raduju hrani.

Da li znate…. da stariji psi i oni koji imaju neko hronično oboljenje pate i od meteoropatije

Reč-dve više

Nikad nemojte grditi svog mezimca zbog promene u ponašanju, već budite strpljivi i pokušajte da mu na svaki način olakšate promenu rutine

Brojka

2% pasa pati od urođenih psihičkih poremećaja

Veterinar

Ako se vaš pas nikako ne privikava na promenu porodične dinamike življenja, obratite se veterinaru i potražite savet zbog separacione anksioznosti svog mezimca

Prema rečima veterinara, psa bi na sistematski pregled trebalo voditi barem svake dve godine, a starije pse jednom godišnje. Isto kao što brinemo o svom zdravlju, i zdravlje mezimaca trebalo bi da nam bude prioritet.

Izvor: Index.hr/ljubimci

Naš ljubimac može biti veseo, zaigran i bezbrižno trčkarati po livadama, ali mi ne možemo biti 100  odsto sigurni da je potpuno zdrav. Često se događa da dođemo kod veterinara kada je bolest već odmakla.

Kako biste sprečili neugodna iznenađenja, brinite o svom psu na vreme. Psi koji su stariji od pet ili šest godina trebalio bi da redovno idu kod veterinara, jer se s godinama menja puno stvari u psećem organizmu. Metabolizam menja svoju brzinu, lokomotorni sistem počinje da propada, srce može početi da slabije radi, sluh i vid slabe… Sve su to  normalne fiziološke promene koje se ne mogu sprečiti, ali o kojima bi trebalo povesti računa.
Ako postoji neki patološki proces ili disfunkcija nekog sistema u organizmu, dobar sistematski pregled će to pokazati. Sistematski pregled sastoji se od analize krvi i biohemije i kompletnog pregleda vitalnih funkcija, očiju, uši, kože i dlake psa. Ako je potrebno, veterinar će vam savetovati dodatne pretrage kao što je RTG, analiza urina, EKG.

Postoje psi koji imaju veću toleranciju na bol pa nam često ne pokazuju nikakve znakove da im je loše, a ono što je dosta važno, pas uvek želi da udovolji svom vlasniku pa će se, i kada mu je najteže, potruditi da vas veseo dočeka i ode s vama u šetnju.

Redovnim godišnjim pregledima kod veterinara na vreme se mogu otkriti moguća oboljenja i tako ćete svom ljubimcu pružiti zdraviji i kvalitetniji život.

Kao i kod ljudi, s godinama je i zdravlju pasa potrebno posvetiti više pažnje, jer se njihove potrebe menjaju, zdravlje narušava, a telo slabi.

Vlasnicima će njihovi mezimci uvek biti kao prvog dana, kada su kao štenci u naručju stigli u dom. Međutim, kada se pojave prve sede dlake oko njuškice i njihov pas počne nešto sporije kreće ili se teže penje na krevet – vreme je da prihvate da godine – hteli mi to ili ne – neminovno prolaze. To je vreme da se zamislite i potražite savet kako da svom psu olakšate i ulepšate “penzionerske” dane.

U zavisnosti od rase psa zavisi i kada će pas postati senior. Tako manji psi, poput čivava ili jorkširskog terijera, seniori postaju oko desete ili 12. godine, dok velike pasmine poput doge “penzionerski” staž započinju već sa pet ili šest godina.

Baš kao što je i humana medicina produžila životni vek ljudi, napredak veterine omogućio je da i naši mezimci žive duže. Evo nekoliko korisnih saveta kako da na najbolji način brinete o svom starijem psu, ulepšate mu starost i produžite život:

1. Mislite na zube svog psa. Dentalna higijena najvažniji je aspekt starenja svakog psa. Regularno pranje zuba u starijem dobu i profesionalno čišćenje zuba s vremena na vreme sprečiće nastanak bolesti. Ako vaš pas pak tokom života nije navikao na pranje zuba, obavezno mu u ishranu (u konsultaciji s veterinarom) dodajte poslastice za čišćenje zuba.
2.  Vodite računa o njegovoj ishrani. Stariji psi neretko počnu da imaju probleme prilikom ishrane, bilo da se radi o težem žvakanju hrane, nedostatku apetita, gojaznosti ili problemima s varenjem. S veterinarom napravite plan ishrane (vrsta hrane, broj obroka..) kao i plan fizičke aktivnosti prilagođene ovom starijem životnom dobu. Promene u ishrani najverovatnije će podrazumevati hranu s većim procentom vlakana (za bolje varenje i optimalnu težinu), a moguće je i suplemente s Omega 3 i Omega 6 masnim kiselinama za jačanje zglobova.
3. Vežbajte njegovo telo i okupirajte um. Usled poteškoća u kretanju, vaš pas senior više neće biti pokretan i brz kao pre, ali to ne znači da mu i dalje nije potrebna fizička aktivnost. Vodite svog psa u kraće šetnje, nekoliko puta dnevno. Pri tome pratite koliko se umara i prilagodite izlaske i tempo njegovim potrebama i mogućnostima. I psi mogu oboleti od demencije pa je potrebno da se s njim igrate i dajete mu da rešava mozgalice pomoću kojih će dolaziti do hrane kako bi njegov mozak ostao vitalan i “oštar”.
4. Češće idite veterinaru. Kada vaš pas zakorači u starije doba posete veterinaru neophodne su najmanje dvaput godišnje. Verovatno će biti potrebno da češće nego ranije veterinar radi analizu krvi, proverava mu zube i druge dijagnostičke procedure. Mnoge rase u starijem dobu predisponirane su za artritis, displaziju kuka ili lakta, kancer ili dijabetes pa je važno prve simptome uočiti na vreme. Rana dijagnoza produžiće i olakšaće život vašem psu.
5. Prilagodite svoj dom starijem psu. Baš kao što ste pazili da se vaše štene ne povredi u stanu ili kući, tako i psi seniori zahtevaju posebnu pažnju. Ukoliko vaš stariji pas ima problem sa bolovima u zglobovima ili displazijom kuka ili lakta, razmislite o nabavljanju rampe ili stepenicama pomoću kojih će se lakše popeti u atuto ili u vaš krevet. Posude s hranom i vodom neka budu na mestu koje mu je lako dostupno, naročito ako vaš pas ima problema sa slabljenjem vida. Kreveti koji ispuštaju toplotu dragoceni su za pse koji pate od bolova u zglobovima, jer će smanjiti bol. Vodite računa da u domu nemate klizave podne površine kako se vaš pas senior ne bi povredio (stavite prostirke koje se ne klizaju u kuhinju, kupatilo, i druge prostorije u domu).
6. Obraćajte više pažnje na njegovo ponašanje i kretanje. Pratite promene u ponašanju, načinu hranjenja (da li gubi apetit), da li dobija ili gubi na kilaži, kakvo je stanje i zdravlje njegovih usta i zuba, da li na telu ima neke čvoriće, izrasline… Veterinari savetuju i da vodite dnevnik u koji ćete upisivati eventualne promene i nositi ga na redovne kontrole kod veterinara kako biste pratili simptome.

I na kraju – volite ga i brinite o njemu, jer je on godinama bio vaš najbolji prijatelj, verna senka i neko ko vas najviše voli. U starijim godinama, vreme je da svojim psima tu pažnju i ljubav uzvratite višestruko.

Ako se vaši ljubimci češu iza uha, možda imaju parazite kojih se morate rešiti što pre.

Izvor: Index.hr/ljubimci
Paraziti koji se nastanjuju u spoljnom slušnom kanalu pasa i mačaka, ali i drugih ljubimaca, zovu se šugarci i uzrokuju bolest koju nazivamo ušna šuga. Ovo je izrazito zarazna bolest koja se vrlo lako prenosi direktnim, ali i indirektnim kontaktom među životinjama.

Ako imate zaraženog jednog ljubimca, vrlo verovatno će bolest dobiti i drugi. Mlade životinje posebno su osetljive na ovu zarazu jer nisu razvile imuni sistem pa budite posebno oprezni. Bitno je napomenuti da se osim životinja, iako izrazito retko, mogu zaraziti i ljudi.

Šugarci su bele boje i parazitiraju na početku ušnog kanala, ali se mogu proširiti i na ostale delove tela. Životni ciklus ušnih šugaraca traje 21 dan. Hrane se ušnim lojem i ostacima kožnog tkiva, ali ne ulaze u kožu. Kretanjem i hranjenjem unutar kanala izazivaju iritaciju i upalu, što se manifestuje stalnim češkanjem, što dovodi do povreda okoline uha. Kod dugotrajne invazije, može doći do probijanja bubne opne, te do poremećaja orijentacije, gubitka ravnoteže i neuroloških problema.
Ako u uhu ljubimca primetite tamne naslage, vrlo verovatno se već radi o uznapredovaloj infekciji pa što pre kontaktirajte veterinara. Lečenje ovog oboljenja se obavlja u skladu s postavljenom dijagnozom i neretko je dugotrajno. Zato budite strpljivi!

Pojačajte ishranu belančevinama i redovno tretirajte ranice dozvoljenim sredstvima (ako ih imaju). Ušna šuga nije bezazlena bolest i neophodno ju je lečiti, stoga nemojte zanemariti simptome poput češanja ušnog područja, neprirodne pokrete glave i dezorijentisanost.

„Jesenji i zimski bluz“ kod mačaka se najčešće manifestuje probirljivošću u ishrani i dužim spavanjem, ali svaka promena u ponašanju uspešno se „leči“ ljubavlju i igrom

Piše: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazin Mačka

Da li ste se ikada osećali pospano tokom oblačnog i kišnog dana? Sigurno je da jeste. Tako je i s mačkama. Međutim, pojačano druženje s mačjim kućnim ljubimcem sigurno će i vama pomoći da lakše prevaziđete jesenju i zimsku depresiju.

S početkom jeseni sve se menja. Svetla je sve manje, temperatura je niža, smanjuje se nivo mirisa okoline. Kolorit okoline postaje tamniji. Zvuci su tiši. I mačja okolina polako postaje sve manje zanimljiva. Bez obzira da li su fizički u njoj ili je samo posmatraju s prozora.

Mačji svet je, to se mora priznati, mnogo zagonetniji i naizgled komplikovaniji od sveta pasa. Dok pseća raspoloženja možete relativno lako da tumačite, mačke je mnogo teže „pročitati“. Nemaju izrazite promene koje se mogu tumačiti kao mimika lica niti se posebno oglašavaju, pogotovo ne preglasno. Međutim, savremena nauka i te kako tvrdi da je njihov život prepun emocija, samo su one skrivenije i lako mogu izmaći oku neveštog posmatrača.

Metabolizam

Ipak i njihovo telo kao i telo svakog sisara podleže kako dnevnim i godišnjim promenama na metaboličkom nivou, tako i promenama u raspoloženju. Ove promene nisu tajna vlasnicima ovih predivnih i korisnih članova prirode i porodice, samo ih je teže zapaziti odmah.

Kao i kod svih nas, tako i kod mačaka krajem letnjeg perioda dolazi do promena u ponašanju. Posmatrajući ih, njihovo telo će vam definitivno reći da se vreme menja. Pre svega, počinju mnogo više da spavaju, pa se ponekad dešava da mačka prespava i cele dane bez nekih posebnih znakova interesovanja za bilo šta oko sebe. Metabolizam se usporava i talože se rezerve masti. Ovakve promene su mnogo izraženije kod mačaka koje izlaze napolje, jer je njihovo telo podložnije osećaju promene u spoljašnjoj sredini. Tokom lepih i toplih dana mnogo više vremena provode napolju, a s dolaskom prvih hladnijih dana mnogo više vremena provode u kući. Zanimljivo je da se ovakva promena mnogo teže zapaža kod kućnih mačaka jer su temperaturne promene mnogo slabije izražene u njihovoj okolini, kao i promene svetla.

Reuma

Naravno, nikako ne smemo zaboraviti da s dolaskom hladnijeg vremena dolazi i do izraženije pojave reumatskih oboljenja koja takođe u velikoj meri mogu ograničiti njihovo kretanje i usporiti metabolizam zbog izraženih bolova i manjka aktivnosti. Kod mačaka koje imaju reumatske probleme veoma je izraženo i stalno traženje sunca. Čim se pojavi i zrak sunca koji dopire kroz prozor, mačka će odmah leći na to mesto i provesti nepomično sve vreme koliko je sunce na tom mestu. Ovo može biti i jedan vid ranog upozorenja da mačka pati od reumatskih problema, pa je potrebno odvesti je kod veterinara da bi se uspostavila adekvatna terapija.

Varenje

Jesenji poremećaji kod mačaka koje izlaze napolje mogu biti izraženi i u poremećajima varenja pogotovo zbog nedostatka trave. Poznato je da mačke veoma često uzimanjem trave (lisičji repak), regulišu svoje varenje i izbacivanje dlake. U nedostatku trave, i uz jesenje linjanje, mačke mogu zapasti u veoma problematična stanja koja se najčešće manifestuju učestalim povraćanjem kiseline („povraćanje pene“) kao i promenama u dinamici pojave stolice. Ovakva stanja u zavisnosti od stanja mačke mogu se manifestovati pojavom upornih proliva ali i zatvora.

Depresija

Nikako ne smemo zaboraviti i poremaćaje koji se mogu tumačiti kao psihološka depresija usled promene vremena. Mačke koje su navikle da nuždu obavljaju napolju veoma će se teško prilagoditi kućnom toaletu. Kod takvih poremećaja potrebno je pre svega pokazati puno strpljenja dok se mačka ne prilagodi novonastaloj situaciji.

Ovakav vid depresije se može manifestovati i promenama navika u ishrani. One mogu dugo odbijati hranu, stalno tražeči nešto drugo što može da izgleda kao izvoljevanje. Međutim, ovakvo ponašanje je samo traženje veće pažnje i kontakta s vlasnikom. Mačka na ovaj način traži više ljubavi i više pažnje.

U tim prelaznim periodima morate im pokazati više pažnje pre svega kroz kontakte s njima i kroz različite vrste animiranja koje će im odvući pažnju od trenutnog stanja depresije.

Saveti

• Morate se više igrati s njima, pomalo im ugađati u ishrani i omogućiti im što više vremena u odmoru koji neće biti remećen preteranom bukom.
• Mačkama koje nisu više u tolikom kontaktu sa spoljnom sredinom treba omogućiti dovoljno trave koja se može kupiti u svakom pet-šopu. Ako ne mogu da pređu na ovakvu vrstu trave, potrebno im je davati paste koje pomažu izbacivanje dlake zbog pojačanog linjanja.

Poslednjih nekoliko godina prekomernim hranjenjem doveli smo do toga da je čak više od polovine kućnih mačaka gojazno. Mace s prekomernom težinom imaju izrazito visok rizik za obolevanje od dijabetesa, bolesti urinarnog sistema, osteoartritisa

Tekst: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin Mačka

Svake godine raste broj gojaznih kućnih ljubimaca, i to mačaka više nego pasa. Tokom niza godina mnoga istraživanja su pokazala da gojaznost utiče na kvalitet života i na skraćivanje životnog veka mačke.

Gojaznost nastaje kad mačka unosi više kalorija (energije) nego što ih potroši, a višak kilograma utiče na razvoj niza zapaljenskih procesa koji su uslov za nastanak hroničnih bolesti.

Mačke s prekomernom težinom imaju izrazito visok rizik za obolevanje od  dijabetesa, bolesti urinarnog sistema, osteoartritisa, hepatične lipidoze i nealergijskih dermatoloških promena.

Dokazano je da prevelika težina četiri puta uvećava rizik za obolevanje mačke od dijabetesa u odnosu na mačke s normalnom težinom. Takođe je i osteoartritis tri do pet puta češći kod mačaka s prekomernom telesnom težinom.

ODGOVORNOST VLASNIKA

Američko Udruženje za prevenciju gojaznosti kućnih ljubimaca objavilo je podatak da je 58,3% mačaka s prevelikom težinom ili gojazno. S obzirom na to da mačka samostalno nema pristup hrani, njen vlasnik je taj koji priprema hranu, otvara konzervu ili sipa granule u činiju. Nekada vitke i mišićave mace danas su čak 20 do 30 odsto teže nego što je njihova zdrava telesna težina.

ZAŠTO SE GOJE

Osnovni faktori koji utiču na to što su današnje mačke mnogo teže nego što bi trebalo:

1. Ishrana

Mačka je mesojed, striktni, a to znači da su joj pre svega potrebni proteini animalnog porekla.

U obroku zastupljenost proteina treba da bude 40-45% suve materije obroka. Hemijski sastav mačjeg obroka bi trebalo da izgleda kao hemijski sastav miša: oko 20% proteina, 9% masti, 3-5% ugljenih hidrata i ostatak je voda. Izbor najpribližnijeg obroka prirodnom jeste vlažna hrana koja uglavnom sadrži 78-82% vode. Druga varijanta industrijske hrane je suva hrana koja sadrži 8-10% vlage, često je visokokalorična, s većim procentom ugljenih hidrata i proteina biljnog porekla i vrlo je primamljivog ukusa. Mačke je vole, neke je isključivo jedu i vrlo često ovakvom ishranom unose preveliku količinu hrane. Mnogi veterinari nutricionisti danas smatraju da je ona glavni uzrok prevelike težine mačaka.

Veliki je broj mačaka koje jedu više nego što im je potrebno iz dosade i formirane rutine – vlasnici često mačje oglašavanje tretiraju kao traženje hrane i vrlo brzo se izgradi navika da kad je činija prazna mačka „opomene” vlasnika da je ponovo napuni. Rezultat stalno pune činije najčešće je prvo malo teža, a zatim prekomerno teška ili čak gojazna mačka.

2. Nedostatak aktivnosti

Ovo je problem pre svega kućnih mačaka, pogotovo ako žive kao jedina pripadnica vrste u kući. S godinama mačke postaju sve manje aktivne, i ako nisu sklone igri i naviknute na igru i igračke, ili nisu prirodno radoznale – često provedu ceo dan spavajući. Celodnevno spavanje, nemanje dnevnog zadatka „uloviti ručak” izaziva dosadu, koja se kao i kod nas rešava prekomernim uzimanjem hrane, naročito ako je stalno dostupna. Veća količina unetih kalorija, a bez mogućnosti da budu potrošene daju deponovanje kalorija u vidu naslaga masnog tkiva.

3. Mačji roditelj

Ishrana mačke je u rukama osobe koja brine o njoj. Ako je vlasniku lepa velika, „debeljuškasta” mačka, ako „ne može da odoli” da svaki put kad mačka „traži” on napuni činiju granulama, onda će mačka vremenom povećati svoju optimalnu težinu i postati gojazna.

4. Sterilizacija

Predisponirajući je faktor gojaznosti koji utiče na energetski balans organizma i hormonski status, a tako i aktivnost životinje. Povećava se osećaj gladi zbog povećanog nivoa hormona gladi i smanjuje se seksualna aktivnost. Imajući ovo u vidu, pravilnom, redukovanom ishranom (oko 20% manji unos kalorija u odnosu na period pre sterilizacije) možemo sprečiti nagomilavanje masnog tkiva i povećanu težinu mačke.

KAKO VRATITI IDEALNU TEŽINU

Regulisanje telesne težine je proces koji zahteva saradnju vlasnika i veterinara, jer je nadzor nad zdravstvenim stanjem gojazne mačke veoma važan.

• Najvažnije je da vlasnik prihvati činjenicu da mačka nije samo malo deblja već da ima preveliku težinu koja je u dužem periodu opasna po njeno zdravlje, i da je redukcija telesne težine uz nadzor i instrukcije veterinara – neophodna.
• Ugljeni hidrati donose zabunu mačjem organizmu, pa remete energetsku ravnotežu i dovode do povećanja masnih naslaga. Zato glavni deo obroka treba da čine sastojci životinjskog porekla: živinsko meso, meso divljači, govedina.
• Najbolje je ukinuti poslastice ili ih eventualno zameniti malom količinom čisto mesne poslastice (ali imati u vidu njenu energetsku vrednost kad računamo koliko je hrane dnevno potrebno mački).
• Prelazak na vlažnu hranu koja sadrži manji procenat ugljenih hidrata u odnosu na suvu, bolje reguliše sitost i obezbeđuje dovoljan unos vode.
• Hrana se mora meriti i pratiti količina koju je preporučio veterinar.
• Ishranu koja podrazumeva stalno dostupnu hranu treba zameni uobročenom, kontrolisanom ishranom. Idealno bi bilo da ukupna dnevna količina hrane bude podeljena na veći broj malih obroka (3-4 obroka dnevno). Mačka koja je navikla na stalno dostupnu hranu „negodovaće”, ali igranjem umesto hranjenja možemo uticati na promenu njenog ponašanja.
• Povećanje aktivnosti – uneta energija se mora i potrošiti. Nove igračke, mišići na kanapu, loptice, skrivanje igračaka i hrane pomaže da se mačka aktivira i da proradi njen lovački instinkt. Postavljanje hrane na veću visinu, postavljanje polica na koje i s kojih mačka može da skače, dobar je način da mačka potroši unete kalorije. Jedan od „veselijih” načina povećanja aktivnosti mačke je dovođenje još jedne mačke u kuću.

Koliko traje smanjenje težine

Gubitak kilograma često nije brz i očigledno vidljiv. Svaka mačka je „priča za sebe”, pa su tako neke po prirodi živahnije i brže će postići željenu formu, dok druge više „vole da jedu” i biće teže uskrati im obrok i pokrenuti ih. Redovno nedeljno merenje omogućava nam da pratimo napredak. Uobičajen i poželjan gubitak telesne težine je 1-2% nedeljno.

Primer: Mačor koja ima sedam kilograma trebalo bi nedeljno da gubi 70-140 grama (1-2%), što je 300-560 grama mesečno. Već za dva do tri meseca on će biti težak oko šest kilograma, a za još dva meseca oko 5-5,5 kilograma, što je idealna telesna kondicija.

Parazit Capillaria aerophila primarno je parazit respiratornog trakta, teško se postavlja dijagnoza, a simptomi često „varaju”. Počinje bezazlenim kijajnjem, potom se pretvara u kašalj, a može dovesti i do uginuća ljubimca. Iako je veoma rasprostranjena, o ovoj bolesti se i danas vrlo malo zna

Izvor: magazin Mačka

Mačke koje žive u stanu, ali ipak izlaze u spoljnu sredinu, u kuću se mogu vratiti ne samo prljavih šapica već i s različitim parazitima. Spisak bolesti kojima se vaša ljubimica može zaraziti gotovo da nema kraja, ali doktori veterinarske medicine posebno su zabrinuti zbog respiratornih kapilarioza. Oni upozoravaju da je ovo oboljenje veoma rasprostranjeno, poprima sve ozbiljnije znake epidemije, ali uprkos svojoj raširenosti, o njemu se i danas nedovoljno zna. Posebno zabrinjava činjenica da respiratorne kapilarioze mogu prouzrokovati niz komplikacija, a čak mogu dovesti i do uginuća vašeg ljubimca.

Uprkos tome što nema evidencije koliko je ukupno mačaka zaraženo s Capillaria aerophila, procenjuje se da je u našoj zemlji zaraženo oko 8,3 odsto mačaka koje, iako žive u kućnim uslovima, imaju pristup i spoljnoj sredini.

Parazit Capillaria aerophila primarno je parazit respiratornog trakta lisica, utvrđen je i kod pasa i kod mačaka, a lako može da pređe i na čoveka te je stoga posebno opasan. Dodatno komplikuje činjenica da postavljanje dijagnoze nije sasvim jednostavno, pa često veterinari promaše pravog uzročnika tegoba, a sasmim tim su i terapije neodgovarajuće. Simptomi mogu da „zavedu” i one najiskusnije poznavaoce medicine jer su širokog spektra i slični mnogim infekcijama, pa veterinari moraju da budu posebno oprezni i temeljni pri postavljanju dijagnoze.

Kijanje i kašljanje

Klinička slika se manifestuje u vidu vrlo teškog respiratornog oboljenja koje je praćeno pojačanim šumom, kijanjem, hroptanjem i hroničnim suvim kašljem. Ona, međutim, nije dovoljno specifična i može da posluži samo za postavljanje sumnje na ovo oboljenje. Simptomi kao što su malaksalost, kašalj, kijanje, iscedak iz nosa i „hvatanje vazduha“ trebalo bi da upute veterinara ili lekara da uzme u obzir i pulmonalnu kapilariozu, pošto navedeni klinički simptomi mogu da odgovaraju različitim oboljenjima kao što su: infektivne bolesti, polipi, alergijski bronhitis, prisustvo stranih tela i tumora. Postoji veoma malo podataka i o samom lečenju respiratorne kapilarioze, jer su uglavnom opisani samo pojedinačni slučajevi.

Klinički znaci nisu uvek jasno uočljivi i variraju od minimalnih respiratornih poremećaja do očiglednih poremećaja u kliničkoj slici, poput kataralnog nosnog iscetka i suvog kašlja. Tokom noći, kašalj postaje piskav i dubok. Postepeno se razvija hronični bronhitis, a ukoliko dođe do naseljavanja bakterija i razvoja sekundarne bakterijske infekcije, kašalj postaje vlažan i produktivan. U teškim slučajevima životinje dišu otvorenih usta i klinički je prisutna izražena dispnoja. U slučaju teške bronhopneumonije s respiratornom insuficijencijom, dolazi do poremećaja u radu srca, njegovog ubrzanja rada i dodatnog povećanja pritiska u plućima, što vodi u sekundarnu hipertenziju. Mlade ili iscrpljene životinje koje dospeju u ovo stanje mogu i uginuti. Capillaria aerophila može izazvati oboljenje i kod ljudi, a klinički znaci mogu biti groznica, bronhitis, dispnoja i kašalj praćen krvavim ispljuvkom.

Kišna glista

Razvojni ciklus parazita se nastavlja kad pravi domaćin pojede kišnu glistu s embrioniranim jajetom ili jaje s infektivnom larvom. Infektivne larve oslobođene iz jaja probijaju mukozu gastrointestinalnog trakta, limfotokom se prenose do pluća i tamo dostižu polnu zrelost u toku 1-2 meseca od infekcije. Pojedini autori smatraju da nakon ingestije larve oslobođene iz jaja probijaju zid creva i putem krvi se prenose do pluća gde se zadržavaju, presvlače i dostižu polnu zrelost za tri do šest nedelja od infekcije, dok drugi autori tvrde da jaja Capillaria aerophila dostižu infektivni stadijum najkasnije za 50 dana. Odrasli oblici Capillaria aerophila žive na površini bronhiola, bronhija i traheje, potpuno ili delimično fiksirani za mukozu pri čemu oštećuju epitel i plućni parenhim. Parazit se takođe može pronaći i u mukozi nazalnih šupljina, kao i nazalnih i frontalnih sinusa. Uzročnik izaziva inflamatorne procese pri čemu se razvijaju rinitis, traheitis, bronchitis… koji u većini slučajeva prelaze u hronični oblik. Povećava se količina sluzi u bronhijama i na plućima se pojavljuju emfizematozna polja. U slučajevima infekcija visokog intenziteta može se razviti hronična bronhopneumonija, a može doći i do poremećaja u funkciji respiratornih organa.

Prevencija

Pošto kapilarioza predstavlja potencijalnu opasnost za zdravlje ljudi, u borbi protiv ove parazitoze od izuzetnog značaja su preventivne mere. Najvažnije je da se vodi računa o higijeni posude s posipom, da se prilikom čišćenja nose rukavice, a neophodno je pranje ruku.

Jaja opstaju u svim uslovima

Capillaria aerophila poseduje veoma otporna jaja koja opstaju čak i u vrlo nepovoljnim uslovima, zbog čega predstavlja dugotrajne izvore infekcije za domaćine. Nema sasvim preciznih podataka o tome koliko dugo mogu opstati jaja u tlu pri uticaju različitih temperatura, ali je ustanovljeno da nakon eliminacije u spoljašnju sredinu počinju da embrioniraju posle 35 dana. Pokretne larve u jajima se uočavaju nakon dva meseca pri temperaturi od 20° C i relativnoj vlažnosti vazduha od 80 odsto.