Gužva u domu, davanje psima masne i začinjene hrane, odlazak na putovanje, kao i praznična buka (vatromet, petarde) mogu dovesti do poremećaja u ponašanju i brojnih zdravstvenih problema

Tekst: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazin Pas

Praznici su uvek vreme u kome se menjaju ustaljene navike u životu. Kako uvek u to vreme dolazi do obimnih promena i priprema, bilo da se spremaju slave, da nam dolazi veliki broj ljudi, ili se spremamo za put, svi uglavnom izlazimo iz svojih ustaljenih navika i ulazimo u zonu povećanog stresa. I pozitivnog i negativnog. U tim promenama učestvuju jednako i naši kućni ljubimci koji osećaju da se nešto menja.

Kao što moramo biti sposobni da se oslobodimo ili umanjimo naše uzbuđenje, isto tako moramo biti sposobni da umanjimo stres i našim ljubimcima, koji prolaze gotovo iste promene raspoloženja.

Slave

Jedan od navećih „rizika“ su slave. Tada u naše domove dolazi veliki broj ljudi koji mogu da budu i indiferentni prema kućnim ljubimcima, a takođe mogu da gaje i negativna osećanja prema njima. Moramo veoma dobro poznavati svog psa ili mačku i biti unapred svesni na koji će način reagovati na veliki broj ljudi u svom okruženju.

Ako nismo sigurni kako reaguju na strance ili ljude koje retko viđaju, sigurno je najbolje rešenje da ih tokom slave ostavimo kod prijatelja koje poznaju ili u neki od pansiona. Tako ćemo im sigurno smanjiti stres, ali ćemo se i mi osećati slobodnije bez pomisli da bi neka neprijatnost mogla da se dogodi.

Moramo, takođe, da budemo svesni da su ptice, male kućne životinjice (morski prasići, zamorci, zečevi) kao i sve vrste egzota (iguane, zmije), veoma osetljive kako na veliki broj ljudi tako i na promene temperature u svom okruženju. Njih sigurno moramo izolovati tokom ovakvih događaja.

Hrana

Druga ozbiljna opasnost je velika količina hrane, i na ovo su psi naročito osetljivi. Naši gosti, verujući da tako čine dobro, daju psima sve vrste hrane tako da nakon ovakvih slavlja veterinari imaju velikih problema da izleče sve posledice nekontrolisane ishrane. Problemi sa zatvorom zbog velike količine kostiju, s upalama žuči zbog velike količine masne hrane, kao i gastritis, veoma su česta posedica ovakvih proslava. Naravno, opšta je preporuka da se gosti upozore da ne čine ovakve stvari i da bi pas trebalo da uzima samo hranu koja je njemu namenjena. Ako je to nemoguće, najbolje je izolovati ga.

Putovanje

Odlazak na put takođe može da bude veliki stres za našeg kućnog ljubimca. Bilo da ga vodimo sa sobom ili da ostaje kod kuće. U pripremi za put moramo unapred znati gde se ide i koji su uslovi u kojima ćemo boraviti s našim psom ili mačkom. Osim spremnih papira ako se prelazi granica, mora se poneti i odgovarajuća oprema ako idemo na planinu ili ako se spremamo da duže boravimo u nekom prostoru gde uslovi nisu isti kao u našoj kući.

Separaciona anksioznost

Ako kućni ljubimac ne ide na put, moramo mu stvoriti uslove u kojima neće previše osetiti naše odsustvo, jer je moguća pojava separacione anksioznosti. Tu već važe sva ona pravila koja smo napominjali u prethodnim tekstovima. Pre svega, trebalo bi pokušati da se neprijatne situacije pretvore u prijatne i da se pri tome pokaže psu da se u stvari ne dešava ništa posebno u njegovom okruženju kad ostane sam.

Potrebno mu je ostavljati omiljenu hranu ili omiljenu igračku pre nego što krenete iz kuće. Tako će pas vaš odlazak povezati s nečim prijatnim po njega i polako će početi da gubi osećaj da se odlaskom dešava nešto loše. Ovo je potrebno ponavljati pri svakom odlasku, na primer ujutro pre odlaska na posao, tako da u trenutku kad otputujete pas to ne primi kao ostavljanje već kao trenutnu promenu koja će proći.

Pročitajte još: Samoća može da boli

Veoma je važno i da predupredite strah kod svog psa tako što ćete menjati signale i navike. Ovaj postupak podrazumeva relaksaciju i promenu značenja vaših postupaka. Ako je pas navikao da pri odlasku oblačite kaput, uzimate ključeve sa stola ili pakujete kofere, možete uraditi sve te radnje, a zatim ostati kod kuće duže vreme. Ovim postupkom ćete relaksirati psa i pokazati mu da određene radnje ne znače uvek vaš odlazak, pa će on vremenom početi da gubi interesovanje za ovakav vid vašeg ponašanja.

Pucnjava, vatromet, petarde

Kad su praznici u pitanju, jedan od najvećih i najozbiljnijih problema je strah naših kućnih ljubimaca, naročito pasa, od pucnjave, vatrometa i petardi. Ovo je veoma ozbiljan problem koji može ponekad usled velikog straha dovesti do uginuća psa usled srčanog udara, može izazvati i epileptične napade, ali i pogoršati neka hronična oboljenja.

Ovom problemu je moguće prići s nekoliko strana, ali je najvažnije da na vreme pripremite svog psa na ovaj neizbežan stres. Možete pokušati da tokom cele godine puštate snimke nekog pucanja ili slavlja s velikom količinom buke, i da pri tome psa, ako se ponaša smireno, nagrađujete nekom poslasticom. Vremenom će se navići na novi nivo buke i to će povezati s nečim lepim i prijatnim po njega. Ovakvim radom postepeno podižete prag tolerancije na stresan događaj.

Ponekad je dovoljno i da kućnog ljubimca izolujete u neku prostoriju u kojoj je nivo buke manji ili da pokušate da spoljašnju kanonadu utišate puštanjem glasne muzike. Takođe, veoma je važno da i vlasnik pokazuje smireno ponašanje i da ne prenosi strah na svog ljubimca.

Preparati

Danas postoji i veliki broj preparata koji pomažu našim kućnim ljubimcima da smanje nivo straha u stresnim situacijama. Bilo da se radi o specijalnim vrstama hrane ili o tabletama – vlasnici moraju znati da se ovakva vrsta terapije primenjue unapred i da nema svrhe davati ove preprate pred sam događaj. Naravno, uvek je neophodno posavetovati se sa svojim veterinarom pre primene ovakvih vrsta terapija, jer nisu indikovane za sve vrste pasa, a primena ovih lekova može biti i kontraindikovana i opasna kod nekih oboljenja.

Masna i začinjena hrana

Davanje psima masne i začinjene hrane, kao i meso s kostima, može dovesti do:

Problema sa zatvorom (zbog velike količine kostiju)

Upale žuči (zbog masne hrane)

Gastritisa

Ishrana je najčešći okidač za nastanak ovog oboljenja. Na vlasnicima je zato da odaberu odgovarajuću vrstu hrane i vode računa o njenoj količini, kao i da se maksimalno potrude da maca bude aktivna

Tekst: dr vet. med. Srđan Obradović za magazin Mačka

Broj mačaka obolelih od dijabetesa u našoj zemlji naglo se povećao u poslednje dve do tri decenije. Kao glavni razlog uzima se to što smo mački kao klasičnom mesožderu uveli gotovu granuliranu i konzervisanu hranu koja je bogata prostim ugljenim hidratima, kao i činjenica da se životni vek mačaka dosta produžio.

Dijabetes je hronična bolest koja predstavlja nemogućnost pankreasa da proizvede dovoljnu količinu hormona insulina koji reguliše metabolizam ugljenih hidrata u organizmu, tačnije – ulazak glukoze u ćelije. Šećerna bolest, kako je narodski nazivamo, druga je najčešća endokrinopatija kod mačaka. Kao posledica nelečene šećerne bolesti dolazi do oštećenja bubrega, neuroloških oštećenja, kome i na kraju smrti. Obolele jedinke mačaka češće obolevaju od raznih bakterijskih i gljivičnih infekcija, i najčešće je reč o urinarnim i infekcijama kože.

Tipovi dijabetesa

Postoje tri tipa dijabetesa kod mačaka:

Tip1 kod mladih jedinki kao rezultat autoimunog oboljenja pankreasa i napada samog organizma na sopstvene B ćelije pankreasa. Retko se javlja.

Tip 2 uzrokovan je oslabljenom sekrecijom insulina. Kod starijih mačaka nastaje zbog nakupljanja amiloidnog polipeptida proteinske komponente u pankreasu.

Tip 3 je sekundarno nastao dijabetes nakon upale pankreasa, hiperadrenokorticizma ili preterane administracije lekova kao što su kortikosteroidi.

Simptomi

Definitivno prvi simptomi koji postavljaju sumnju i vlasniku i veterinaru da maca boluje od dijabetesa jeste značajno povećan unos vode, a samim tim imamo povećano i učestalije mokrenje. Vlasnici često primete i da je njihov kućni ljubimac počeo da gubi na kilaži. Takođe, česti simptomi su i neveselost, smanjena želja za igrom i nesigurno kretanje.

Faktori rizika

Kad govorimo o mačkama koje su u povećanom riziku od dobijanja dijabetesa valja napomenuti da češće obolevaju kastrirani mačori stariji od šest godina. Glavni faktor rizika za nastanak ove bolesti je ishrana.

Već smo napomenuli da je mačka klasičan mesožder i do pre dve do tri decenije hranili smo ih isključivo mesom i mesnim prerađevinama. Danas ih uglavnom hranimo gotovom granuliranom i konzervisanom hranom koja u sebi sadrži manji procenat mesa, a više ugljenohidratnih komponenti i prostih šećera.Ugljeni hidrati opterećuju pankreas koji luči insulin. Takođe, danas mačke duže žive nego pre nekoliko decenija, a šećerna bolest je bolest uglavnom starijih jedinki. Stres kome su godinama izložene mačke takođe pogoduje nastanku ovog oboljenja. Treba znati i da preterana, a nažalost veoma česta iako nepotrebna upotreba kortikosteroida može biti okidač.

Sterilizacija

Dijabetes i sterilizacija jesu povezani, ali na indirektan način. Sterilizacijom/kastracijom usporavamo metabolizam i zbog toga su naši ljubimci podložniji gojenju, i uglavnom se gotovo sve jedinke ugoje nakon ovih intervencija. Apetit se povećava, mačke postaju manje aktivne, a sve to povećava šanse za dobijanje šećerne bolesti.

Vlasnik je ključan

Naravno da postoji i genetski osnov za dobijanje dijabetesa (posebno su predisponirane burmanske mačke kod kojih je šećerna bolest nekoliko puta učestalija nego kod domaćih mačaka), ali najvažniji faktor je ishrana, i tu mi stupamo na scenu. Vlasnici su ti koji će ograničiti dnevni unos hrane na temelju njegovih stvarnih potreba i, naravno, shodno svojim materijalnim mogućnostima odabrati pravi meni za mezimca. Takođe, mi smo ti koji neće dozvoliti da mačka život provede u spavanju i jelu, već ćemo se maksimalno potruditi da ne zapostavimo njihovu fizičku aktivnost.

Dijagnostika

Dijagnozu uspostavljamo na osnovu analiza urina i krvi. Važno je napomenuti da se dijagnoza ne može postaviti samo na osnovu visine glukoze u krvi, jer se kod mačaka tokom stresnih situacija (kao što su odlasci kod veterinara, sam pregled, terapija, vađenje krvi, boravak u saobraćaju na putu do ambulante) može podići nivo glukoze za koji laik može pomisliti da je dijabetes. Ovaj sindrom nazivamo poststresna glikemija, i na ovaj način povišena glukoza može biti povišena danima. Zato bi, naravno, osim određivanja visine glukoze trebalo odrediti i visinu parametra serum fruktozamina na osnovu koga ćemo sa sigurnošću znati da li je mačka obolela od dijabetesa. Ono što raduje jeste da od skoro ovu analizu možemo uraditi i u našoj zemlji u veterinarskoj laboratoriji VETLAB, a ne kao ranije samo u inostranstvu, pa smo rezultate čekali nedeljama. Druga dijagnostička analiza je nalaz urina pomoću urin-tračica. Mačke obolele od dijabetesa izlučivaće veliku količinu glukoze putem urina, što je veterinaru jasan pokazatelj da je reč o dijabetesu.

Lečenje

Nakon postavljanja pravilne dijagnoze prvo što bi trebalo uraditi jeste promena ishrane. Da li ćete koristiti specijalnu medicinsku ishranu koja je formulisana prema specifičnim potrebama ljubimca ili ćete sami praviti posebnu ishranu za svoju mačku (smanjen unos prostih ugljenih hidrata, dosta mesa) – izbor je na vama, naravno, uz konsultaciju s veterinarom.

Insulin

Da li će upotreba injekcinog insulina biti potrebna odlučiće vaš veterinar na osnovu tipa bolesti i samog toka. Obično se vlasnici obolelih maca obuče da joj sami daju injekcije nakon obroka. Preporučuje se dvokratno davanje jer se pokazalo kao bolji način. Naravno, važno je biti strpljiv dok se odredi prava doza za ljubimca, pa bi trebalo biti spreman za češće posete veterinaru. Korišćenje insulina ne mora značiti da će tako biti tokom celog života mace.

Mere prevencije

• Mačke starije od šest godina trebalo bi bar dvaput godišnje voditi na sistematski pregled
• Trebalo bi se pridržavati saveta u vezi s ishranom i ne preterivati s količinom hrane
• Podrobno pratite svog ljubimca i na svaki nagoveštaj povećanog unosa vode, obilnijeg i učestalijeg mokrenja, naglog porasta ili brzog gubitka težine – reagujte što pre
• Verujte svom veterinaru i strogo se pridržavajte njegovih predloga i saveta. Veterinari su tu zbog vas i vaših ljubimaca – mi lečimo čovečanstvo

Prehlada se najčešće otkriva kad pas počne da odbija čvrstu hranu, dobije povišenu temperaturu, počne da mu curi nos, a neretko i povraća

Tekst: dr vet. med. Srđan Obradović za magazin Pas

Prehlade kod pasa, tačnije oboljenja respiratornih organa, učestalija su tokom hladnih zimskih meseci, pa bi vlasnici u nastupajućem periodu trebalo da to imaju na umu. Svakako, trebalo bi napomenuti i da se oboljenja respiratornih organa koja su infektivnog karaktera (virusna, bakterijska) javljaju tokom cele godine.

Preventiva

Preventiva je jedan od najvažnijih faktora zaštite vaših ljubimaca kako ne bi zaradili različite bolesti, ne samo prehladu već i oboljenja respiratornih puteva.

Kad pominjem preventive, u prvom redu govorim o redovnoj vakcinaciji ljubimaca, zatim redovnom čišćenju od crevnih parazita i zaštiti od spoljnih parazita, kao i o što jačoj i kvalitetnijoj ishrani, u skladu s mogućnostima.

Prvi simptomi bolesti

Pas koji ima problem s respiratornim organima može pokazivati veliki broj simptoma.

Prvi simptom koji može ukazati na ovaj problem je da pas izbegava čvrstu hranu i pretežno bira mekšu/tečniju (ovo može ukazivati takođe na problem sa zubima, desnima…).

Oboljenje disajnih puteva može ali i ne mora u startu biti praćeno povišenom temperaturom (tada će ljubimac uzimati malu količinu hrane ili neće uopšte jesti), može se javiti iscedak iz nosa koji u početku može biti providan, a kasnije gnojav (zelene boje) ili čak krvav.

Može se javiti i povraćanje, koje predstavlja izbacivanje sekreta koji se nakuplja u gornjim partijama disajnih puteva. Dešava se da pas usled naprezanja izbaci sekret iz disajnih puteva i povrati i sadžaj želuca, pa ponekad vlasnici pogrešno misle da se radi o problemu sa želucem. I naravno, kod zapuštenih slučajeva imamo kašalj, potpunu apatiju i odbijanje hrane.

Pregled i dijagnostika

Kad je reč o dijagnostici, nekad će dijagnoza biti postavljena na osnovu uzete anamneze od vlasnika i kliničkog pregleda, dok će ponekad biti potrebno uraditi i analizu krvi, testove na određene bolesti i rendgensku dijagnostiku, sve u cilju da ljubimcu pomognemo da što pre bude onaj stari.

Lečenje

Lečenje ljubimca zavisiće najviše od toga u kom stadijumu bolesti dovedete psa kod veterinara. Uglavnom se sprovodi antibiotska terapija, a da li injekciona ili davanjem tableta na usta zavisi od ozbiljnosti problema. Može se prepisati i davanje bronhodilatatora ukoliko je potrebno relaksirati gornje disajne puteve i tako olakšati disanje.

Sirup

Ono što raduje jeste da se kod nas pojavio sirup VeTussin, jedini veterinarski sirup protiv kašlja kod pasa. Sadrži ekstrakte pet lekovitih biljaka: bokvice, eukaliptusa, bršljana, timijana i anisa, kao i vitamine A, C i E. Opušta glatke mišiće bronhija i traheje, deluje antiseptično i ublažava upale. Sirup možete kupiti u veterinarskim apotekama i ambulantama.

Hronični bolesnici i zima

Period zahlađenja kao i svaka nagla promena vremena ne odgovara hroničnim bolesnicima, prvenstveno psima koji boluju od kardiorespiratornih bolesti ili spadaju u pse koji imaju osetljivije disajne puteve.

Pacijentima s hroničnim problemima u zglobovima tokom hladnih zimskih dana sigurno će doći do pogoršanja simptoma, i o tome treba obavestiti veterinara, a ne na svoju ruku pojačati dozu leka ili uvoditi neki novi.

Tokom snežnih i ledenih dana češće dolazi do povreda šapa i noktiju.

Zimska garderoba

Toplo preporučujem vlasnicima da obuku svoje ljubimce u zimske kaputiće jer nisu sve rase željne snega i niskih temperatura. Zašto da im ne olakšamo predstojeću zimu i tako ih zaštitimo od mogućeg razbolevanja?

Osim odelaca možete im kupiti i čizmice koje će održavati tople i suve šape, i omogućiti da zimske šetnje budu duže.

Šape

Nakon šetnji po snegu i ledu, šape i donji deo stomaka trebalo bi oprati mlakom vodom i prosušiti kako biste skinuli sneg i led, a posebnu pažnju bi trebalo obratiti na fleke antifriza koje mogu biti pogubne po naše ljubimce ukoliko budu lizali šape.

Postoje i specijalno formulisane kreme koje će štititi jastučiće šapa tokom ledenih zimskih dana.

Štenci i psi koji žive napolju

Štenci su znatno osetljiviji na hladnoću od odraslih pasa. Psima koji ne žive u stanovima i kućama trebalo bi izolovati kućicu kako bi bolje zadržavala toplotu i pojačati im ishranu zato što se zimi više troše rezerve masti koje su odličan izvor energije.

Rase koje ne vole zimu

Rase pasa koje su najosetljivije tokom zime su psi s kraćom dlakom i psi bez poddlake, koja je odličan izolator. Zatim, niži psi, naročito oni s kraćim nogama, čije je telo bliže hladnoj zemlji. I, naravno, psi brahiocefaličnog tipa njuške (kraće) koji su po pravilu osetljiviji na respiratorna oboljenja. Tu spadaju psi rase mops, francuski i engleski buldog…

Domaćin koji „zaradi” ovog izrazito neprijatnog parazita uglavnom ima blage simptome, ali može dovesti i do ozbiljne kliničke slike. U težim slučajevima pas je bezvoljan, slabo jede, dlaka mu je krta, stomak nadut, a može doći i do teške dehidracije

Izvor: magazin Pas

Crevni paraziti, među kojima je posebno poznata pantljičara, veoma su česti stanovnici u organizmu pasa svih starosnih kategorija, mada više „vole” mlade štence. Od njih nisu imune ni zaštićene ni one životinje koje žive u kućnim uslovima jer se pantljičara (Dipylidium caninum) veoma lako prenosi. Domaćin koji „zaradi” ovog izrazito neprijatnog parazita uglavnom ima blage, ponekad sasvim neprimetne simptome, ali događa se da uzrokuju i ozbiljniju kliničku sliku, pa da čak ugroze iživot životinje.U težim slučajevima pas je bezvoljan, slabo jede, dlaka mu je krta i lomljiva, stomak nadut i bolan na pritisak. Ima retku stolicu u kojoj se mogu uočiti crevni paraziti. Ponekad se javlja i povraćanje koje može uzrokovati tešku dehidraciju.

Veterinari upozoravaju da, iako pantljičare ne moraju da dovedu do vidljivih poremećaja, umeju ponekad da izazovu dugotrajnu dijareju koja se smenjuje s opstipacijom, kao ismanjen apetit, mršavljenje i zaostajanje u rastu i razvoju, a javlja se i anemija. Zato je redovna kontrola, kao i higijena psa neophodnajer se samo na ovaj način mogu sprečiti potencijalne komplikacije.

Seoski psi i lutalice

U našoj zemlji su pantljičarama najviše inficirani seoski, ovčarski i psi lutalice.

Na infekciju pantljičarama ukazuje mršavljenje pasa i pored dobro izraženog apetita. Naizmenično se javljaju zatvor i proliv. U izmetu mogu da se zapaze člančići pantljičara, pa čak i njihovi veći delovi (od po nekoliko desetina člančića). Posebno je uočljivo to što se kod psa javlja izražen svrab u predelu čmara, zbog čega vuku zadnji deo po tlu i grizu rep. Može povremeno da se javi i povraćanje i nastran apetit. Vidljive sluzokože su blede, dlaka je suva, krta i bez sjaja, a u slučajevima koji duže traju, posebno kad je u pitanju jaka infekcija, javljaju se i znaci oboljenja nervnog sistema.

Lako do domaćina

Do parazita nije teško doći. Oni se najčešće prenose kada pas dođe u kontakt s izmetom zaražene životinje, bilo da je to u dvorištu, parku ili na nekom drugom mestu. Nisu zaštićeni ni psi koji žive u kućnim uslovima jer se jajašca ili delovi parazita mogu uneti u zatvoreni prostor i na cipelama.

Crevni paraziti prenose se i korišćenjem zajedničkih posudica, pa čak i ako pas pojede zaraženu muvu, a neki štenci se i rađaju s glistama koje im prenosi majka preko posteljice. Zbog toga je važno da se ženka očisti pre parenja, a zatim da se čišćenje ponovičim štenci napune tri nedelje.

Veterinari napominju i da se pantljičare iz organizma jednog psa ne mogu preneti direktnim putem na drugog, već samo preko „posrednika”. Inficirani psi putem izmeta u spoljašnju sredinu izbacuju veliki broj jaja kojima se inficiraju SAMO prelazni domaćini. U prelaznom domaćinu muva ili buva razvija se larva. Pas se inficira tek kad pojede larvu iz tog prelaznog domaćina, dakle, ne može da se inficira kad u organizam unese jaja pantljičare. Samim tim izmet psa zaraženog pantljičarama nije infektivan za drugog psa.Ipak, s obzirom na to da prelazni domaćini lako nađu put da prenesu neželjenog stanovnika vašem psu, neophodno je voditi računa o higijeni, pse treba redovno čistiti od buva, ali se mora voditi računa i o samoj ishrani pasa. Klanične otpatke, na primer, nikako ne bitrebalo davati ljubimcima.

Kače se za sluzokožu

Pantljičare, inače, deluju štetno na organizam psa na više načina. One se kukicama i pijavkama pričvršćuju za sluzokožu creva i tako je oštećuju. Stalnim pokretima svoga tela nadražuju sluzokožu creva i dovode do njenog zapaljenja. Ove promene su praćene poremećajem varenja i resorpcije hranljivih materija u crevu. Veliki broj pantljičara otežava prohodnost creva, a može da uzrokuje i potpunu opstrukciju. Proizvodi metabolizma pantljičara deluju toksično na organizam psa, posebno na unutrašnje organe (jetra, bubrezi, gušterača, slezina), hematopoezne organe i nervni sistem.

Lečenje i preventiva

Lečenje se sprovodi antihelminticima koji se mogu kupiti u skoro svim petšopovima, a dozu je potrebno ponoviti za 14 dana. Preventivno čišćenje parazita obavlja se tri do četiri puta godišnje.

Tablete za odstranjivanje parazita daju se štenetu na svake dve nedelje, počev od treće pa do dvanaeste sedmice starosti, a nakon toga jednom mesečno (od 12. nedelje pa do šestog meseca života). Nakon toga tretman je potrebno ponavljati tri-četiri puta godišnje, ali ako se ustanovi prisustvo parazita, potrebno je primeniti terapiju dvokratno, u razmaku od 14 dana.

Žive u tankom crevu

U tankom crevu pasa parazitira više vrsta pantljičara. Njihova dužina se kreće, zavisno od vrste, od nekoliko milimetara pa do pet metara. Pantljičare su, kako im i ime kaže, trakastog oblika. Imaju malu glavicu, na koju se nastavlja vrat, a zatim telo sastavljeno iz članaka, kojih ima od tri do više stotina ili hiljada. U poslednjim člančićima, koji su i najveći, nalaze se jaja. Jaja se izlučuju u crevu i izmetom izbacuju u spoljašnju sredinu ili napolje dospevaju zajedno sa člančićem.

Mladi psi najugroženiji

Najčešće su inficirani odrasli psi, ali oni retko kada ispoljavaju kliničke simptome bolesti. Klinički obole prvenstveno mladi psi u lošoj kondiciji, dok su sasvim mladi štenci izuzetno retko inficirani pantljičarama.

Razvija se sporo

Zavisno od vrste pantljičare razvoj u prelaznom domaćinu traje od jednog do nekoliko meseci. Jaja pantljičara su u spoljašnjoj sredini jako otporna i dugo zadržavaju infektivnost za prelaznog domaćina.

Čišćenje od parazita

Pravilno obavljena dehelmintizacija je jedna od glavnih preduslova da štene izraste u zdravog i lepo razvijenog psa. Sa “čišćenjem” se počinje sa dve nedelje starosti štenca, i ponavlja se u 4, 8. i 12. nedelji. U tu svrhu na našem tržištu postoji preparat za štence čija aplikacija je jednostavna (lakše nego davati tabletu). Tretman protiv parazita se nastavlja jednom mesečno do 6. meseca starosti, a onda na svaka 3 meseca ili po savetu veterinara.

U starijem uzrastu se psima daju tablete za “čišćenje” od parazita Drontal. Kompletnu zaštitu od parazita pružaju tablete u obliku koskica na bazi pirantela, febantela i prazikvantela. Kada je u pitanju pantljičara, tretman se mora ponoviti na 14 dana.

Veoma je važna i zaštita od buva pa bi mezimce redovno trebalo štititi preparatima Advantix i Foresto.

Osteoartritis najčešće pogađa pse s prevelikom težinom, starije i velike pse, a s dolaskom hladnog vremena simptomi se mogu pogoršati. Dobra vest je da se pravilnom ishranom tegobe mogu ublažiti

Tekst: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin Pas

Osteoartritis je veoma čest problem u ortopediji pasa, jer uglavnom sva oboljenja zglobova vode ka osteoartritisu. Javlja se kao primarni tokom starenja psa ili kao sekundarni kada je posledica nekog od oboljenja koštano-zglobnog sistema: poremećaja u razvoju kostiju i zglobova, trauma, infektivnog i neinfektivnog artritisa.

Veliki psi na udaru

Kada će se osteoratritis javiti zavisi i od veličine psa i od njegovih aktivnosti. Veliki psi imaju predispoziciju da ranije pokažu simptome oboljenja zglobova. U okviru jednog istraživanja došlo se do podatka da su rotvajleri prosečno imali tri i po godine kada su utvrđeni prvi simptomi bolesti, a patuljaste pudle 9,3 godine. Takođe češći i drastičniji klinički simptomi se javljaju kod pasa koji su bili dugo izloženi fizičkom naporu, pre svega opterećenju zglobova. To je slučaj s radnim i policijskim psima, psima koji vuku sanke i onima koji se bave preskakanjem prepreka i skakanjem uopšte.

Simptomi

Klinički simptomi uključuju smanjeno opterećivanje pogođenog zgloba, različiti nivo bola, naročito bol pri ustajanju, ukočenost koja se nakon ˝zagrevanja˝ gubi. Preveliko opterećenje zgloba može biti posledica prevelikog korišćenja zgloba ili prevelike težine psa.

Terapija i tretman

Tretman bi trebalo da uključuje regulisanje ishrane (naročito kontrolu težine),  farmakološku terapiju i promenu životnog stila psa. Cilj tretmana je smanjenje bola i inflamacije, usporavanje daljih degenerativnih promena na zglobovima, obnavljanje i održavanje funkcije zglobova.

Promena životnog stila

Psima s oštećenim zglobovima je neophodna aktivnost primerena bolesti, prema vrsti i intenzitetu bolesti. Odluku o načinu fizičke aktivnosti trebalo bi da donese veterinar.

Za gojazne pse s osteoartritisom je idealno da osim umerene šetnje imaju i mogućnost da plivaju. Psi koji imaju displaziju kukova trebalo bi takođe da se umereno kreću, ali ne i penju i skaču. Oni s rupturom kolenog ligamenta trebalo bi da se šetaju pravolinijski na povocu i bez rotirajućih pokreta nogu. Kakvu god aktivnost da organizujemo psu  ako se on posle nje i posle odmora oseća loše, teško ustaje i teško se kreće ta aktivnost mu je prenaporna i mora se smanjiti.

Suština je da pas ima svakodnevne umerene šetnje, odnosno ravnomerno raspoređeno fizičko angažovanje.

Farmakološka terapija

Za tretman osteoartritisa se najčešće propisuju nesteroidni antinflamatorni lekovi i kortikosteroidi. I jedna i druga grupa lekova sprečava produkciju masnih kiselina koje podstiču zapaljenski proces u zglobu. Potreba za dugotrajnim tretmanom i samim tim dugotrajnim korišćenjem ovih lekova, s obzirom na evidentirane nuspojave (kod ljudi) okrenula je mnoge veterinare, a i vlasnike pasa ka suplementima i preparatima od prirodnih sastojaka.

Nutritivna rešenja

Kod pasa s povećanom telesnom težinom, a naročito kod gojaznih pasa, redukcija telesne težine je prvi korak u tretmanu osteoartritisa i ublažavanju simptoma ovog oboljenja. Kontrola telesne težine je ključna, jer je težina možda i najvažniji faktor u nastanku ali i regulisanju različitih koštano-zglobnih oboljenja. Smanjenje telesne težine može odložiti pojavu težih simptoma, smanjiti bol i povećati pokretljivost. Ovakvo poboljšanje omogućava da se smanji upotreba lekova u terapiji.

Redukcija ishrane

Veći broj studija je pokazao izrazito pozitivan efekat redukcije ishrane, odnosno redukcije težine na razvoj i ispoljavanje simptoma osteoartritisa i drugih ortopedskih oboljenja. Verovatno najveća i najduža studija je bila na grupi labradora koji su praćeni od rođenja do uginuća. Suština je bila u uticaju restrikcije hrane za 25 odsto i smanjenoj telesnoj težini na celokupno stanje organizma. U okviru istraživanja se pokazalo da je u uzrastu od osam godina 12 od 23 psa koji su hranjeni po volji imalo simptome osteoartritisa, a samo dva od 23 psa koji su restriktivno hranjeni imali su iste simptome.

Dodaci ishrani

Određeni suplementi mogu predstavljati alternativu lekovima i kortizonima. Omega 3 masne kiseline gase “vatru” u obolelom zglobu, a od Omega 6 nastaju supstance koje su lokalni medijatori zapaljenske reakcije. Produkcija ovih jedinjenja u tkivima može biti dopunjena  odgovarajućom ishranom, odnosno hranom koja ih sadrži u visokom procentu. Pre svega je to riblje ulje. Najviše Omega 3 masnih kiselina sadrži lososovo ulje, a zatim i ulja skuše, tune i sardine. Neke industrijske hrane takođe sadrže veću količinu Omega 3 masnih kiselina, i to u odnosu prema količini Omega 6 masnih kiselina 10:1, što povećava delovanje Omega 3 masnih kiselina kao pozitivnog medijatora zapaljenske reakcije.

U reparaciji hrskavice važnu ulogu imaju:

• Hondroitin sulfat sintetišu ćelije hrskvice i on pomaže u njenoj regeneraciji, pomaže obnovu zglobnih tkiva i redukuje produkciju enzima koji deluju negativno na strukturu hrskavice. Da bi imao terapeutski efekat potrebno je da pas unese 25 miligrama hondroitin sulfata po kilogramu telesne težine.
• U istu grupu ubrajamao i hijaluronsku kiselinu koja je zadužena za viskozitet unutar zglobne tečnosti i glatkoću zglobne membrane. Zajedno s hondroitin sulfatima obezbeđuje elastičnost, fleksibilnost i čvrstoću zglobne hrskavice i tetiva.
• Glukozamin štiti i regeneriše kontaktna tkiva zgloba i hrskavice zahvaćene osteoartritisom. Njegovo delovanje vodi smanjenju zapaljenja i boljoj pokretljivosti zgloba i cele noge. Naročito je značajan za odlaganje simptoma osteoartritisa kod starijih pasa. Potrebna dnevna doza je 0,02 miligrama po kilogramu telesne težine.

Hondroitin sulfat i glukozamin zbog svog sadejstva mogu pomoći u redukciji zapaljenja, smanjenju bola, normalizaciji zglobne tečnosti, podstaći obnovu hrskavice zgloba, zaštititi i obnoviti zglobna tkiva, a posledično doprineti i boljoj pokretljivosti psa. Na tržištu postoje preparati koji sadrže obe supstance.

Doza Omega 3

Iskustva su pokazala da se odličan antiinflamatorni učinak Omega 3 masnih kiselina pokazuje u dnevnoj dozi od 450 miligrama za pse ispod 25 kilograma, i 1.000 miligrama za pse iznad 37 kilograma.

Zelenousne školjke

Poslednjih godina se (kao i kod ljudi) i kod pasa s osteoartritisom i drugim oboljenjima zglobova kao vrlo efikasan izvor Omega 3 masnih kiselina koriste zelenousne školjke s Novog Zelanda (Perna canaliculi). One sadrže 47 odsto Omega 3&6 masnih kiselina od čega 41 odsto Omega 3 masnih kiselina. Ove školjke sadrže još antiinflamatornih supstanci i sastojaka koji deluju blagotvorno na obolele zglobove: glukozamin i hondroitin, kao i cink, bakar i selen. Smatra se da ove supstance zajedno imaju potencijal da ograniče progresiju osteoartritisa.

Ova bolest (Otitis externa) najčešća je bolest pasa i mačaka u maloj praksi i obuhvata deset do 20 odsto svih patoloških stanja ovih životinja.

Izvor: Index.hr/ljubimci

Prema rečima dr vet. med. Domagoja Cvitkovića, uzroci nastanka upale uha mogu biti:

-anatomske promene (sužen slušni kanal, prekomerna količina dlaka u spoljašnjem slušnom kanalu, viseće uši)

-paraziti (ušni šugarci)

-strana tela (popino prase, druge biljke)

-polipi

-alergije (atopijski dermatitis, preosetljivost na hranu)

-infekcije (najčešći uzročnici su bakterije Staphylococcus pseudeintermedius, Pseudomonas auereginosa i Malassezia pachydermatis)

-autoimune i sistemske bolesti

-endokrinološki poremećaji

Rase

Nastanku bolesti sklonije su određene pasmine pasa, kao što je šar pej zbog kongenitalne stenoze slušnog kanala i pudle zbog izražene dlakavosti. Način života (plivanje, preterano čišćenje slušnog kanala), opstrukcija kanala s polipima ili stranim telom te sistemske bolesti (virusi, opšta slabost) takođe su predisponirajući uzročnici za nastanak upale.

Svrab

Jedan od najčešćih znakova upale je svrbe, a odlikuje se tresenjem glave, trljanjem o tvrde predmete ili grebanje šapom. Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike i izdvajanjem i identifikacijom uzročnika. Klinički se uočava slušni kanal koji je otečen i zacrvenjen, i bolan na dodir u težim slučajevima upale.

Sekundarne infekcije

Česte su sekundarne infekcije bakterijama te se u tom slučaju oseti neugodan miris i više ili manje obilan sekret iz slušnog kanala. Da bi se tačno ustanovio opseg i proširenost promena, potrebno je slušni kanal pregledati otoskopom. Katkad je taj pregled zbog velike bolnosti potrebno odložiti, a slušni kanal ispirati antimikrobnim lekovima kako bi oteklina splasnula. Tek tada se životinja pregleda.

Pročitajte još: Psa uho boli najviše – ne ignorišite prve simptome

Lečenje

Podeljeno je u tri stadijuma:

U prvom je potrebno očistiti slušni kanal i obratiti pažnju na predisponirajuće faktore, drugi stadijum uključuje prepoznavanje i uklanjanje primarnog uzroka bolesti, dok treći uključuje sprovođenje antimikrobne terapije.

1. Čišćenje slušnog kanala veoma je bitan postupak jer se čišćenjem uklanja ušna mast i propalo tkivo koje nadražuje sluznicu i sprečava protok antimikrobnih lekova. Nakon ispiranja sredstvom za čišćenje i fiziološkim rastvorom, ootoskopskim pregledom treba ustanoviti jesu li sve nečistoće uklonjene.
2. Tokom kliničkog pregleda sprovodi se otoskopski pregled slušnog kanala. Uzimaju se brisevi iz spoljašnjeg slušnog kanala koji se mogu poslati na bakteriološku i mikološku pretragu s ciljem da se prepozna uzročnik upale.

3. Antimikrobna terapija podrazumeva primenu kapi za uho koje se najčešće primenjuju jedan do dva puta dnevno (zavisno od uzroka upale), tokom minimalno dve nedelje. U slučajevima kada je prisutna jaka upala primenjuju se kortikosteroidi čija je funkcija da smanje upalu i oteklinu. Da bi uši vaših kućnih ljubimaca bile zdrave, bitno je održavati njihovu čistoću. Fiziološki mora biti prisutna manja količina ušne masti u ušima vašeg ljubimca. Preporuka je da barem jedanput nedeljeno proveravate uši, pogotovo ako se radi o pasminama koje su sklonije upalama uha, koje imaju viseće uši, ili ako pas većinu vremena provodi u vodi ili pliva.

Savet +

Pri čišćenju ušiju ne preporučuje se korišćenje štapića, jer oni samo dublje naguravaju upalni sekret te je moguće naneti mehaničke povrede. Takođe, preporuka je koristiti samo ona sredstva za čišćenje koja je veterinar preporučio.

Pudlama i terijerima, koji su pasmine s izraženom dlakavošću, preporučuje se redovno uklanjanje viška dlake koji zna kompletno zatvoriti ulaz u slušni kanal.

Možda niste znali, ali dentalna oboljenja su jedna od najčešćih s kojima se bore naši najbolji mačji prijatelji. Kako biste ih predupredili, i vašem mezimcu omogućili zdrav i život bez bola, potrebno je samo malo truda oko higijene zuba i usta vašeg ljubimca.

Izvor: Pet magazine

Veterinari (jednako u zemlji, kao i u inostranstvu) poslednjih godina apeluju na vlasnike mačaka da higijeni njihovih zuba i usta posvete veću pažnju. U suprotnom, veoma bolne dentalne infekcije i oboljenja namučiće njihove mezimce, a mogu se sprečiti samo s malko više zalaganja.

Evo šta bi trebalo da znate o mačjim ustima i zubima:

1. Mačke nemaju loš zadah – nikada. Čak i da jedu konzervu tune svakog dana, njihov organizam sazdan je tako da nikada neće imati zadah neprijatnog mirisa. Ako ga pak osetite – to je siguran znak da u ustima vaše mačke tinja neka infekcija, ili da je reč o trunjenju nekog zuba.
2. Dentalne bolesti veoma su bolne. Sigurno ste barem jedanput u životu imali problem s upaljenim desnima ili bolnim zubom i znate kako je. Međutim, mačke su pravi majstori u skrivanju bola, odnosno, veoma je teško primetiti da ih nešto boli jer to vešto kriju. Najbolji način da uočite da s vašim mezimcem nešto nije u redu jeste promena u temperamentu i načinu ponašanja. Čak i ako je bole desni ili zubi, mačka će nastaviti da jede jer je želja za hranom jača od bola. Osim, naravno, u slučaju da je bolest u toliko poodmakloj fazi i da mačka trpi nepodnošljiv bol.
3. Dentalne bolesti ne zadržavaju se samo u ustima. Kao i kod ljudi, bolesti zuba i desni, ukoliko se ne leče, mogu napasti i vitalne organe. Tako i kod mačaka, zapušten dentalni problem, infekcija ili upala mogu ostaviti teške posledice na kostima, plućima, a infekcija može “zaraziti” i krvotok.

Pročitajte još: Jedini zubar za pse i mačke u Srbiji 

4. Bolesti zuba i desni mogu pogoršati i već postojeća hronična oboljenja. Tako na primer, mace obolele od dijabetesa koje uz to imaju i dentalne probleme veoma pate jer oralne infekcije dodatno otežavaju održavanje normanih vrednosti šećera u krvi.

5. Dentalni problemi mogu biti uvertira u druge bolesti. Istraživanja su pokazala da mace koje pate od bolesti usta i zuba imaju znatno veći rizik od dobijanja dijabetesa, infekcija pluća i srca, bolesti bubrega, autoimunih bolesti, artritisa, otkazivanja srca pa čak i kancera.

Kako da im pomognete i sačuvate zdravlje?

• Najvažnije je da redovno (najmanje jedanput u godini) posetite svog veterinara radi pregleda. S njim se posavetujte i o najboljem načinu brige o zubima i desnima vaše mezimice mačke
• I macama se mogu prati zubi. Na tržištu postoje paste s primamljivim ukusima, a mace odmalena naviknite na ovaj ritual
• Takođe, baš kao i za pse, i za mačke postoje dentalne poslastice koje im pomažu da zube sačuvaju čistim
• Kvalitetna hrana doprineće zdravlju celokupnog organizma mačke, pa tako i zuba

Da li bi vaš ljubimac trebalo da bude vegetarijanac ili vegan, baš kao i vi? Stručnjaci daju svoj sud i pažljivo pročitajte naredne redove.

Izvor: Index.hr/ljubimci

Ljudi donose odluke na temelju svojih verovanja i ubeđenja, uključujući zdravstvene, političke, kulturne i verske ideale. Ljudi koji su vegetarijanci ili vegani obično odluče da i svoje ljubimce (i decu) hrane na isti način. Ali, svi dobro znamo da su i psi i mačke mesožderi i nažalost oni nemaju pravo glasa kod odabira hrane kao što to imaju ljudi.

Prehrana bez mesa kod pasa i mačaka može biti vrlo riskantna. Dr sc. Lu Olson dala je poređenje koje kaže:

• Pokušati hraniti mačku veganskom prehranom je jednako kao da dajete konju meso. Dajete sebi za pravo da kompletnu životinjsku vrstu hranite na način koji im nije prirodan – istakla je ova veterinarka.

Dr vet. med. Kejlin Hance, sertifikovana veterinarska nutricionista kaže da je za mačke veganska hrana apsolutno neprihvatljiva, protiv njihove fiziologije i svakako loš odabir. Takođe ističe kako je kod pasa to čak i izvodljivo, ali bi takvoj ishrani trebalo pristupiti s puno opreza i nikako nije najbolji izbor ako pas mora biti na dijeti.

Psi i mačke drugačije procesuiraju nutrijente u svom organizmu od ljudi, a prvi primer je činjenica da oni ne mogu stvoriti vitamin D na svojoj koži, tako da ovaj vitamin treba biti dodatak prehrani ako se životinja nalazi na dijeti.

Vitamin D treba biti zapravo D3 koji je životinjskog porekla, a ne D2 kojem je baza biljka. Ljudi i psi do neke mere mogu koristiti vitamin D2, no mačkama je D3 nužno potreban. Deficit vitamina D vodi do rahitisa, nepravilnosti u razvoju skeleta, gubitka apetita…

Osim vitamina D vrlo bitan sastojak je i taurin koji se nalazi u tečnostima mišića i pluća mnogih životinja. Taurin se povezuje s mnogim fiziološkim funkcijama u organizmu, potpomaže funkciji oka, srca i nervnog sistema. Ovo je vrlo važna esencijalna aminokiselina za mačke i neophodna za normalno funkcionirsanje njihovog probavnog sistema, jetre i bubrega. U normalnoj ishrani mačke dobijaju taurin iz srca, jetre i ostalih unutrašnjih organa njihove lovine, a komercijalna hrana pojačana je taurinom.

Nedostatak taurina u prehrani mačaka može dovesti do različitih zdravstvenih poremećaja, kao što su gubitak dlake, propadanje zuba, problemi sa srcem, degeneracija retine (koja može dovesti od potpunog gubitka vida).

Kod pasa je taurin važan za normalnu funkciju srca i nervnog sistema, ali ne spada u skupinu esencijalnih kiselina za njih. Ako stavite životinju na vegansku ili vegetarijansku prehranu, ove stvari morate imati na umu za dobrobit svog ljubimca.

Dr sc. Dženifer Larsen navodi kako su imali puno slučajeva gde su mačke skoro uginule zbog nedostatka taurina jer su bile na veganskoj ishrani. Šta je najvažnije znati u vezi s ishranom pasa i mačaka:

1. Nikada nemojte štence ili mačiće stavljati na vegansku ishranu

2. Posavetujte se s veterinarom koja bi bila najbolja prehrana za vašeg ljubimca

3. Posavetujte se s  veterinarskim nutricionistom koji može analizirati komercijalnu i domaću vegetarijansku ili vegansku hranu te vam dati zdravstvene smernice

4. Ako ste se odlučili da vam pas ili mačka budu na ovakvoj prehrani, češće obavljajte sistematski pregled životinje, uključujući i analize krvi

Postoje specijalne veterinarske dijete koje su napravljene za životinje koje imaju zdravstvenih problema kao što su alergije, bolesti jetre i bubrega, bolesti mokraćnog sistema. Ovakva hrana je izbalansirana i sa svim potrebnim nutrijentima. Ako se odlučite da vaš pas ili mačka postanu vegani, imajte na umu da morate koristiti suplemente kako biste zadovoljili njihove potrebe i bili sigurni da im ne ugrožavate zdravlje.

Demencija se najčešće javlja kod starijih mačaka, starijih od deset godina, ali može se javiti i kod mlađih. Prvi simptomi su konfuzija, zbunjenost i dezorijentacija

Tekst: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazin Mačka

Mačja ponašanja je mnogo teže pročitati. To su životinje koje, za razliku od pasa, na veoma suptilan i često prikriven način pokazuju svoja prava osećanja. I dok promene u ponašanju i emotivnom statusu pasa lako zapažamo, kod mačaka može proći mnogo vremena dok ne primetimo promene u ponašanju.

Alchajmer

Prethodni zaključci se veoma lako mogu preneti i na poremećaje koji izazivaju demenciju kod mačaka, a pre svega su izazvani oboljenjem koje svi poznajemo i za koje smo svi čuli. AD ili Alchajmer je dominantno neurovegetativno oboljenje za koje nažalost još uvek ne postoji odgovarajući tretman lečenja. Promene koje možemo zapaziti na mačjem mozgu identične su promenama koje se javljaju na mozgu ljudi u vidu takozvanog senilnog plaka (SP) koji, uprošćeno rečeno, dovodi do nagomilavanja amiloidnih proteina u neuronima. Inače, amiloidoza se može javiti na drugim organima (na primer na bubrezima) s potpuno istim efektom – otkazivanjem osnovne funkcije organa koji je napadnut ovom vrstom bolesti. Na taj način neuroni i pravo tkivo vremenom nestaju, a zamenjuje ih tkivo koje nema neurološku funkciju. Prema nalazima koje je objavio Državni univerzitet Ohajo, više od 50 odsto mačaka u kasnijem dobu ima demenciju u različitim stepenima.

Simptomi

Ovo oboljenje je predominantno kod starijih mačaka, preko deset godina starosti, mada je zapaženo i kod mlađih. Ono što prvo možemo primetiti na mačkama koje boluju od demencije jeste poremećaj kognitivne (spoznajne) funkcije. Dominiraju simptomi konfuznosti, zbunjenosti i dezorijentacije, a takođe su vidljivi i dugački periodi neaktivnosti i produženo vreme koje mačka provodi u snu.

Prvi simptomi koje zapažamo su nekoordinisani pokreti pri kretanju i nedostatak ravnoteže. Pri igri mačka često promašuje svoj plen (igračku) kad pokušava da je uhvati. U kasnijem stadijumu ne prepoznaje svoju omiljenu igračku ili nije sigurna šta treba da radi s objektom koji se nalazi ispred nje. Kako oboljenje napreduje možemo zapaziti da polako počinje da odbija hranu tj. da stoji pored hrane ili vode ne znajući šta bi trebalo da radi. Ovakvi simptomi su najčešća posledica gubitka čula mirisa i ukusa. Ovi simptomi su načešće izazvani oštećenjem dela mozga koji se naziva hipokampus i odgovoran je između ostalog za odnose objekata u prostoru (prostorna navigacija) i za memoriju. Jedan deo hipokampusa je odgovoran i za prepoznavanje mirisa, pa tako i dolazi do gubitka interesovanja za hranu.

Dijagnostika

Mačja demencija se pre svega dijagnostikuje eliminacijom drugih oboljenja koja mogu davati neurološke simptome. Naravno, morate se obratiti svom veterinaru koji će isključiti sve druge mogućnosti metaboličkih ili upalnih oboljenja, uzimanjem krvnih uzoraka i uzoraka mokraće. Posebnu pažnju je potrebno obratiti na uzorke stolice i eliminaciju parazitskih bolesti koje takođe mogu davati simptome neuroloških poremećaja.

Simptomi demencije

Konfuzija

Zbunjenost

Dezorijentacija

Dugački periodi neaktivnosti

Produženo vreme spavanja

Nekoordinisani pokreti

Nedostatak ravnoteže

Tretman

Moramo pre svega biti svesni da za ovo oboljenje lek ili adekvatno lečenje ne postoji, već se sve svodi na suplementnu terapiju. Potrebno je u hranu dodavati puno vitamina C i E i antioksidanata. Takođe, dodavanje L-creatinina, i masnih kiselina omega 3 i 6 mogu biti od pomoći i na neko vreme ublažiti simptome osnovne bolesti. Pokazalo se kao veoma korisno „buđenje“ mačje zainteresovanosti novim igračkama, i stalna animacija koja skraćuje vreme provedeno u neaktivnosti ili u snu. Mačku moramo izolovati od svake vrste stresa, promene okoline i zvučnih nadražaja.

Progresivno oboljenje

Međutim, moramo biti svesni da je mačja demencija progresivno oboljenje koje će bez obzira na sve naše napore napredovati. Vremenom počinju da se javljaju i epileptični napadi koji mogu ugroziti i život pacijenta. U toj fazi moramo biti svesni da je kraj blizu i da je možda vreme da razmišljamo o eutanaziji. Naravno, sve ove korake mora ispratiti doktor veterinarske medicine, koji će napraviti procenu stanja pacijenta.

Prevencija

Napretkom veterinarske medicine i dijagnostike život naših ljubimaca značajno se produžio. Zato je opšta preporuka da na prevenciji mačje demencije moramo raditi od ranih dana života našeg ljubimca. Pravilne dijete, suplementi u ishrani i redovna vežba mogu puno pomoći da se ovaj vid bolesti javi što kasnije i sa što blažom simptomatologijom.

Artritis je oboljenje koje predstavlja lagano propadanja hrskavice zglobova, a klinički simptomi se ispoljavaju tek kada značajno uznapreduju. Svaka maca može dobiti ovo oboljenje

Tekst: dr vet. med. Srđan Obradović za magazin Mačka

Artritis je veoma često oboljenje kod mačaka, i u našoj zemlji u posednje dve decenije konačno je postalo važna tema, jer je nephodno edukovati vlasnike o prevenciji, simptomima i načinima lečenja.

Dugo se smatralo da je atrritis „rezervisan” za pse i da mačke zaobilazi, što je naravno velika greška.

Trpe bol

Mačka bolje trpi i prikriva bol od psa, i to je razlog zbog čega se najčešće ovaj hronični problem otkrije u poodmaklim stadijumima bolesti. Takođe, mačke se ne šetaju kao psi, čiji vlasnici lako mogu da uoče problem pri kretanju. Artritis je toliko često oboljenje naših maca da se penje na procenat od čak 90 odsto obolelih maca starijih od 12 godina.

Starost

Kad govorimo o artritisu, znamo da je to oboljenje gerijatrijskih pacijenata, a mace se smatraju gerijatrijskim pacijentom od desete godine života. Starost je tako uzročnik broj jedan, i starije mačke imaju veću sklonost ka ovom oboljenju.

Pol, rasa i težina mačke

Pol znatnije ne utiče na češće obolevanje od ovog hroničnog problema. Ni rasne predispozicije nisu toliko izražene, ali bi trebalo napomenuti da persijske mačke češće obolevaju zbog naslednih problema u vezi s kukovima i laktovima. Ipak, moram da naglasim da svaka mačka može oboleti od artritisa.

Gojaznost, naravno, direktno utiče na pojavu artritisa što zbog smanjenog kretanja ljubimca, što zbog povećane kilaže koja vrši veći pritisak na kičmu i zglobove.

Simptomi

Prvi simptomi ovog oboljenja kod maca su teže i sporije ustajanje, smanjeno kretanje, više vremena provode ležeći, više nisu alpinisti i ne skaču visoko na orman, nemaju želju za igrom kao ranije. Dešava se i da se vlasnici ljute što njihova mačka povremeno obavlja nuždu pored toaleta, naročito onih s višim stranicama ili koji su postavljeni na visini, a u stvari im je bolno da ulaze ili da se penju visoko. Dolazi i do promene raspoloženja, pa čak i do ispoljavanja agresije kod onih jedinki gde je bolest „zapuštena” i u poodmaklom stadijumu, pa mačka trpi veliki bol, i ima bolne i otečene zglobove.

Dijagnostika

Veterinar uzima anamnezu, odnosno razgovara s vlasnikom, što će nam pomoći da što preciznije pretpostavimo o kakvom problemu je reč, što ćemo daljim dijagnostifikovanjem utvrditi. Dalja dijagnostika obuhvata klinički pregled, RTG simak određenog dela tela na koji sumnjamo da predstavlja problem, kompletnom krvnom slikom i biohemijom. Ako je potrebno, veterinar će zatražiti i analizu zglobne tečnosti kad sumnja na infektivni ili autoimuni artritis.

Lečenje

Lečenje zavisi od tipa i stadijuma same bolesti. Potrebno je promeniti ishranu ukoliko je pacijent gojazan, kako bi izgubio deo telesne mase, što će dosta značiti u daljem toku lečenja. Postoji i posebno formulisana medicinska hrana za mace obolele od artirtisa. Davanje analgetika po potrebi kako bismo umanjili bol, kao i doživotno davanje suplemenata koji ishranjuju sam zglob i donekle usporavaju proces napredovanja bolesti, kao što su preparati s glukozaminom i hondroitinom. I naravno promena načina života mačaka. Trebalo bi znati i da je nekad jedino rešenje lečenja bolesti hirurškim putem.

Zima i niske temperature

Tegobe se s hladnijim vremenom pogoršavaju baš kao i kod ostalih hroničnih bolesti. Macama koje boluju od degenerativnih problema zglobova nagla zahlađenja nikako neće prijati, kao ni povećana vlažnost vazduha. Zahlađenje dovodi do sporijeg zagrevanja zglobova i samim tim do slabije prokrvljenosti, pa tako i smanjene pokretljivosti i veće bolnosti. S druge strane, pacijenti koji boluju od infektivnih i autoimunih artritisa teže će podneti visoke temperature.

Igra leči

DA, veliko DA za igru, i sa starijim macama. Pogotovo bi trebalo razmrdati mace s artritičnim zglobovima. Nivo igre naravno mora biti primeren i godinama i zdravstvenom problemu, ali će im znatno pomoći. Važno je da vlasnici budu svesni da njihova maca obolela od artritisa više nikad neće skakati dva i po metra uvis iz mesta, ali će joj s igrom sigurno biti lakše.

Nijedna zdrava kao ni bolesna starija maca ne bi trebalo i ne sme imati dosadnu i monotonu starost.

Kako sprečiti artritis

Ne dozvoliti ljubimcu da se ugoji

Ne dozvoliti da se njegova aktivnost značajno smanji

Odlaziti kod veterinara na redovne preglede i kontrole, naročito ako je mačka starije životne dobi

Povremene prijatne masaže zglobova starijih maca, što će doprineti boljoj prokrvljenosti i boljoj pokretljivosti zglobova

Starijim macama omogućiti da spavaju na mekšoj i udobnijoj površini

Higijena

Mačke su najuredniji kućni ljubimci, jer pola dana provode u lickanju i doterivanju svog krzna. Odsustvo ove mačje navike – nakostrešena i prljava dlaka, sigurno pokazuju da mačka pati od zdravstvenog problema.

Info

Veterinarska ambulanta Obivet

Velikomoravska 15, Zvezdara, Beograd

011/283-30-20, 064/188-52-15

Teško se otkriva, simptomi su blagi, ali teško oštećuje organe i može dovesti do smrti. Iako se u nazivu potencira srce, reč je o oboljenju koje u prvom mahu napada pluća, čije arterije naseljavaju odrasli paraziti koji kasnije napadaju srce i krvne sudove

Izvor: magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Podmukla bolest koja se teško otkriva, simptomi deluju bezazleno, nalik običnom nazebu, ali smrtonosni epilog nije nemoguć. Ovako bi ukratko veterinari mogli opisati kliničku sliku mačke zaražene srčanim crvom. Reč je o značajnom i potencijalno smrtonosnom parazitu čiju je infekciju, ipak, moguće sprečiti.

Srčani crv ili dirofilarija imitis je vrsta parazita, valjkasta glista, kog prenose komarci u fazi sisanja krvi i koji mogu da dostignu dužinu veću i od 35 centimetara! A iako se u nazivu akcenat stavlja na srce, reč je o oboljenju koje u prvom mahu napada pluća, čije arterije naseljavaju odrasli paraziti koji kasnije napadaju srce i krvne sudove.

Kašalj i povraćanje

Bolesti srčanog crva kod mačaka uključuju kašalj, respiratorne probleme i povraćanje, pa simptomi mogu da nas zavaraju i da pomislimo kako je reč o običnoj prehladi ili prolaznom virusu. Ipak, ova bolest može trajno oštetiti mnoge organe, a u pojedinim i težim slučajevima, mačka može iznenada uginuti.

Reč je o podmukloj bolesti i znatno je teže utvrditi dijagnozu infekcije kod mačaka nego kod pasa.

Potreban je niz različitih testova koji pomažu da se utvrdi verovatnoća infekcije srčanim crvom, kao uzroka bolesti mačke. Čak i tada, rezultati ne moraju da budu konačni. Generalno, za mačke se preporučuju i antigen i testovi antitela kako bi se otkrilo prisustvo srčanih crva.

Komarac

Srčani crv se sa životinje na životinju prenosi isključivo preko komaraca. Kad komarac ujede inficiranu životinju, mladi srčani crv, zvani mikrofilarija, ulazi u sistem komarca. Za dve nedelje, mikrofilarija se razvija u zaraznu larvu unutar komarca. Ove zarazne larve mogu se preneti na drugu životinju kad se komarac sledeći put nahrani krvlju. Za razliku od pasa, inficiranim mačkama mikrofilarije obično ne cirkulišu u krvi i inficirana mačka verovatno neće preneti srčanog crva drugom komarcu.

Razvoj larve

Zarazna larva se razvija u odrasle crve za otprilike šest meseci. Tokom prva tri meseca larva se kreće kroz telo životinje, a na kraju stiže i do krvnih sudova pluća. Tokom poslednja tri meseca mladi crvi nastavljaju da rastu i da se razvijaju u zrele crve, a ženke dostižu dužinu i do neverovatnih 35 centimetara.

Da nije reč o nimalo naivnom oboljenju koje može prouzrokovati ovaj parazit, dokazuju brojne posledice koje nastaju infekcijom. Crvi oštećuju krvne sudove i smanjuju sposobnost srca da pumpa krv, što dalje prouzrokuje ozbiljna oboljenja srca, pluća, ali i drugih organa – bubrega, jetre… Do oštećenja ostalih organa dolazi uglavnom sedam meseci nakon infekcije jer u tom periodu dolazi do parenja odraslih srčanih crva. Time se proizvode nove mikrofilarije koje pak mogu izazvati reakciju imunološkog sistema životinje odnosno dovode do oštećenja ostalih organa.

Veterinari dodaju i da trenutno ne postoji efikasan i bezbedan medicinski tretman za infekciju srčanim crvom i bolest srčanog crva kod mačaka. Ukoliko su dijagnostikovani srčani crvi, veterinar može preporučiti lekove za umanjenje upalnog procesa i mogućih komplikacija, ili hiruršku intervenciju kojom se uklanjaju srčani crvi. Hirurško uklanjanje srčanih crva kod pasa i mačaka je visokorizična intervencija i uglavnom se primenjuje kod teških slučajeva. Međutim, hirurško odstranjivanje srčanih crva u mnogim slučajevima može biti najbolja mogućnost da mačka preživi bolest.

Poseban test krvi

Zato je najbolje sprečiti da se mačka uopšte zarazi. Prevencija je u potpunosti jednostavna i moguća. Postoji više načina vidova preventive infekcije srčanim crvom, koje je odobrila FDA. Najbolje je odluku o tipu prevencije prepustiti veterinaru, jer ona zavisi od načina života i od opšteg zdravstvene slike vašeg ljubimca. Pre bilo kakvog tretmana preporučljivo je uraditi test krvi, a pošto je veoma teško otkriti prisustvo srčanih crva kod mačaka, potrebni su i dodatni testovi da biste bili sigurni da mačka nije inficirana.

Preventiva

Kad je reč o preventivi, treba imati u vidu da ovu bolest prenose insekti i da je u praksi nemoguće sprečiti izloženost ljubimca. Suština zaštite od ove bolesti jeste u primeni preparata koji će, u slučaju da mačku ujede inficirani insekt, sprečiti razvoj odraslog oblika crva iz larvice koju u organizam ubrizga komarac. Ovaj način zaštite od infektivnih bolesti naziva se hemoprofilaksa. Kao izuzetno korisna sredstva zaštite pokazali su se spot-on preparati na bazi moksidektina i imidakloprida, koji imaju efikasnost protiv larvica srčanog crva, ali istovremeno štite i od buva. Oni deluju i na sve druge valjkaste parazite koji se mogu naći u crevima, tako da su višestruko korisni. Životinja ih lako i bezbolno uzima preko kože, najbolje jedanput mesečno .

Životni ciklus

Kad komarac ujede inficiranu životinju, on postaje zaražen mikrofilarijama. Posle razvoja mikrofilarije u zaraznu larvu unutar komarca, posle dve nedelje, infektivna larva srčanog crva je sposobna da inficira i drugu životinju. Odrasli srčani crv može preživeti do sedam godina kod pasa i nekoliko meseci do nekoliko godina kod mačaka.

Komarci šire zarazu

Bolest srčanog crva prenosi se ujedom komarca, dakle, nema rizika od širenja hranom, vodom, ujedom ili transfuzijom. Idealni uslovi za njeno bujanje vladaju u sredinama u blizini vodotokova i gde je puno insekata.

Imaju ga i tigrovi i foke

Srčani crv prevashodno „voli” da se nastanjuje u organizmima pasa i mačaka, ali od ove infekcije nisu imune ni ostale životinje. Tako su veterinari uočili prisustvo ovog parazita i kod lasica, lisica, vukova, kojota, pa čak i kod divlje familije mačaka npr. tigrova, lavova, puma, zatim kod rakuna, oposuma i sisara s perajima (morskih lavova i foka). Zabeleženi su i slučajevi inficiranja kod ljudi, ali se smatraju retkim i obično nema znakova bolesti.

Brojke

35

centimetara može dostignuti srčani crv

6

meseci je potrebno larvi da se razvije u odraslog crva

15

dana je dovoljno da infektivna larva srčanog crva u telu komarca postane sposobna da inficira drugu životinju

SIMPTOMI:

• Teškoće pri disanju
• Zamaranje
• Gubljenje težine
• Ubrzan puls
• Kašalj
• Povraćanje
• Dijareja
• Grčevi
• Letargija
• Slepilo
• Aritmije
• Infarkt

Brahiocefalične rase mačaka imaju kraće kosti lobanje, mali zatupast nos i krupne oči. Ovakva anatomija često uzrokuje i brojne zdravstvene probleme

Tekst: dr vet. med. Srđan Obradović za magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Prilikom izbora rase svog budućeg mezimca, osim karakterom i izgledom, važno je rukovoditi se i drugim kriterijumima, u prvom redu – zdravljem određene rase. Iako je svaka jedinka (bez obzira na rasu) priča za sebe, a odgovorni odgajivači sertifikatima garantuju da dobijate zdravo mače, određene rase ipak nose predispozicije ka nekim zdravstvenim oboljenjima. Zato je važno da se dobro informišete.

Baš kao i u psećem svetu, i u mačjem postoje rase poznate kao brahiocefalične. U ovu grupu spadaju: persijska, egzota (kratkodlaka persijanerka), himalajska mačka, britanska kratkodlaka (raniji predstavnici nisu spadali u brahiocefalične rase, ali vremenom im se oblik glave menjao) i škotska mačka s preklopljenim ušima (Scottish Fold).

Anatomija

Za brahiocefalične rase se kaže da imaju kraću lobanju odnosno kraće kosti lobanje.

Karakterišu ih mali zatupast nos i krupne oči u odnosu na veličinu glave (naročito kod persijanera i egzota). Kraći nos i krupne oči nisu samo fizička karakteristika ovih maca, već uzrokuju i određene zdravstvene probleme.

Bolesti

Mace ovog tipa češće obolevaju od kardiorespiratornih problema u odnosu na ostale. Persijke i egzote češće imaju problem s očima, a razlog je krupno oko u odnosu na veličinu glave i plića orbita zbog čega njihove očne jabučice više prominiraju napolje i sklonije su češćim povredama rožnjače. Zatim, dešava se da prilikom sna kapci ne prekrivaju u potpunosti celu očnu jabučicu, pa se češće javlja suvo oko i razni konjuktivitisi.

Suzenje

Zbog veličine samog oka dolazi do konstantnog pojačanog lučenja suza koje bi trebalo da zaštite oko, a sam suzni kanal ne može primiti toliku količinu suza zbog deformacije kanala nastale brahiocefaličnim tipom glave. Kao posledicu, najčešće kod persijskih mačaka i egzota, imamo trag od suza koji vlasnici često mešaju s nekim oboljenjem.

Ovakav trag od suza zahteva redovnu higijenu (podrazumeva čišćenje) kako ne bi došlo do facijalnog dermatitisa (dirty face syndrome) koji ponekad zahteva i antibiotsko lečenje.

Vilica i nozdrve

Poznato je da su mace s kraćom njuškom sklonije zubnim oboljenjima, a glavni razlog je kraća vilica, pa samim tim ima manje mesta za zube.

Uske nozdrve razlog su zbog kog brahiocefalične rase ne mogu normalno da dišu na nos, pa više nego što bi trebalo dišu na usta. Zbog toga posledično, na duge staze, dolazi do oštećenja srca. Uže nozdrve se mogu uspešno hirurški korigovati.

Temperatura i porođaj

Mace zatupaste njuške su sklonije toplotnom udaru i mogu biti manje aktivne od maca s normalnom dužinom njuške. Zbog širine glave i porođaj može biti teži, a naročito persijske mačke imaju i manju karlicu.

Pacijenti

Ranije, pre desetak godina, najčešće brahiocefalične rase mačaka bile su persijske, koja je za mene bila i ostala najlepša rasna mačka. Ali ova rasa zahteva više vremena za sređivanje u odnosu na druge rase, pa je to verovatno najveći razlog zbog čega je danas ima manje. Danas njeno mesto polako zauzima britanska kratkodlaka mačka. Najveći zdravstveni problemi s kojima se suočavamo u našoj ambulanti jesu respiratorna oboljenja, problemi s očima i facijalni dermatitis.

Zato bih još jedanput napomenuo da se dobro informišete pre nego što nabavite svog budućeg kućnog ljubimca, a kad postane član vaše porodice – redovno ga vodite veterinaru i brinite o njegovom zdravlju.

Meko nepce

Brahiocefalični sindrom mačaka objedinjuje uže nozdrve, produženo meko nepce (koje ponekad zahteva hiruršku korekciju – skraćivanje) i hipoplastičnu traheju. Ovaj sindrom se mnogo češće javlja kod brahiocefaličnih pasa i kod njih predstavlja znatno veći problem.

Info

Veterinarska ambulanta Obivet

Velikomoravska 15, Zvezdara, Beograd

011/283-30-20, 064/188-52-15

The post Zdravlje: Oblik glave utiče na zdravlje appeared first on Pet Magazine.

Za rađanje i negu zdrave štenadi osnovni uslov je zdravstveno stanje majke. Samo genetski i fizički zdrava kuja u dobroj kondiciji, optimalne i zdrave telesne težine može biti majka zdravih i veselih štenaca

Tekst: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin Pas, Foto: Shutterstock

Neodgovarajuća telesna težina, bilo da je ispod ili iznad idealne, nosi rizik od rađanja nedovoljno razvijenih štenaca, previše krupnih ili štenaca sa zdravstvenim problemima. Gojazna kuja može imati smanjen broj jajnih ćelija i broj plodova, a ishrana preobimnim obrocima i prekomerna težina tokom graviditeta utiču i na razvoj ploda, i otežavaju sam porođaj.

Neuhranjenost

Veterinari nutricionisti smatraju da je neuhranjenost kuje glavni uzrok rađanja slabo vitalnih štenaca i uginuća što se prema nekim podacima dešava u oko 20 do 30 odsto štenjenja. Neuhranjena kuja nema dovoljne rezerve energije, proteina, vitamina i minerala kako bi zadovoljila potrebe rasta i razvoja štenadi pre i posle njihovog rađanja. Može biti prouzrokovana ishranom:

• nedovoljnom količinom kvalitetne hrane
• neadekvatnom, neuravnoteženom hranom
• nekvalitetnom hranom

Neuhranjenost može nastati u bilo kom trenutku reprodukcionog stanja, a najčešće u poslednjim nedeljama pred štenjenje. Postepeno se razvija i na prvi pogled možda iznenadno dovesti do ozbiljnih zdravstvenih problema: štenad su slaba, tužno i piskavo se oglašavaju, ne jedu i mnogi od njih brzo uginu.

Imuni sistem

Neadekvatno hranjena majka neće moći da pruži sve neophodne hranljive sastojke za razvoj jakog imuniteta ploda, odnosno šteneta. Nedovoljno razvijen imunološki sistem nosi veliki rizik od daljih zdravstvenih problema.

Ishrana tokom graviditeta

Kuji koja bi trebalo da postane mama neophodno je promeniti vrstu hrane i kasnije, tokom devet nedelja graviditeta, postepeno povećavati njenu količinu. Prelazak s uobičajene hrane na onu za pse izložene velikim fizičkim naporima ili hranu za štenad trebalo bi sprovesti dve nedelje pre parenja. Tada je prelaz (a treba da bude postepen) s jedne na drugu vrstu hrane manje stresan.

Najbolja hrana

Hrana namenjena rastu i razvoju štenadi je odgovarajućeg sastava i energetske vrednosti za kuje u periodu graviditeta i laktacije. Bilo da je to industrijska hrana, kuvana ili sveža hrana, njen sastav trebalo bi da zadovoljava energetske potrebe tokom nošenja potomstva i brige o njemu.

Reprodukcija

Hrana za period reprodukcije trebalo bi da sadrži:

• najmanje 28 do 30 odsto biološki vrednih proteina (životinjskog porekla)
• oko 20 odsto masti (zbog visokih energetskih potreba kuje)
• biološki vredne sastojke tako da svarljivost hrane bude veća od 80 odsto

Početak graviditeta

Sam početak graviditeta nije previše energetski zahtevan za organizam kuje. Štenad su vrlo mala, u prvih četiri do pet nedelja postepeno se razvijaju i ne iscrpljuju majčin organizam u većoj meri. Zato u početnom periodu nije potrebno povećanje količine hrane. Čak povećana količina hrane odmah po parenju, s pretpostavkom da je došlo do oplođenja, predstavlja uvod u gojaznost dalje tokom graviditeta. Tokom dve do tri nedelje graviditeta kod nekih kuja čak dolazi i do kratkotrajnog gubitka apetita.

Rast plodova

Porast veličine i težine šteneta najveći je tokom poslednje tri nedelje graviditeta, i u tom periodu ono dobije 75 odsto svoje težine na rođenju. S rastom plodova, rastu i potrebe kuje u količini hrane. Trebalo bi postepeno povećavati količinu hrane tako da do kraja graviditeta kuja dobija za četvrtinu ili polovinu veći obrok od obroka koji je imala pre graviditeta. Koliko je potrebno povećati količinu hrane zavisi pre svega od broja i veličine plodova koje kuja nosi.

Poslednje nedelje

Poslednjih nedelja graviditeta zbog plodova koji intenzivno rastu i ispunjavaju veliki deo abdomena, smanjuje se slobodan prostor za širenje organa za varenje posle obroka. Zato valja ukupnu dnevnu količinu hrane podeliti u više malih obroka. Tokom poslednje dve do tri nedelje unos dovoljne količine hrane veoma je važan, jer će u suprotnom kuja mršaviti i neće imati dovoljno rezervi za zahtevan period laktacije. Previše hrane i gojaznost su potencijalni izvor komplikacija – štenad mogu biti previše krupna i sam porođaj može biti  praćen komplikacijama.

Tečnost

U ovom periodu je značajan i unos tečnosti. Mlečne žlezde počinju s proizvodnjom mleka nekoliko dana pred koćenje. Ako se kuja hrani dehidriranom hranom, deo obroka se može zameniti kvalitetnom vlažnom hranom. Pravilno hranjena, zdrava kuja, u zavisnosti od broja štenadi, može biti za 15 do 25 odsto teža na kraju graviditeta. Kuja teška 15 kilograma na početku graviditeta trebalo bi da ima između 17 i 19 kilograma na kraju graviditeta.

Apetit

Uobičajno je da kuja pred samo koćenje, nekih 12 sati ranije, izgubi apetit i počne da odbija hranu. Nakon štenjenja zdrava kuja trebalo bi da u toku prvih 24 sata počne s ishranom. Ponekad je potrebno činiju s hranom doneti do mesta gde leži sa štencima, jer mnoge kuje neće napuštati svoje novorođeno potomstvo. Veoma je bitno da kuja sve vreme ima pristup svežoj vodi i da joj se nekoliko puta dnevno nudi da pije. Unos tečnosti se može pojačati ishranom vlažnom hranom.

Suplementi

Dodavati kuji u graviditetu bilo kakve suplemente (minerale ili vitamine) ima pozitivan efekat samo ako je ishrana odgovarajuća: kvalitetni proteini animalnog porekla i odgovarajući balans ostalih hranljivih materija. Suplementi ne mogu nadoknaditi ishranu koja je namenjena zdravom stanju kuje tokom graviditeta i laktacije, kao i pravilan razvoj plodova i štenadi.

Kalcijum

Vrlo često se može čuti da je potrebno dodavanje kalcijuma u ishranu gravidne i kuje koja doji. Međutim, regulacija potrebnog nivoa kalcijuma u cirkulaciji se odvija prirodno, regulisana određenim hormonima. Dodavanje kalcijuma remeti hormonalne aktivnosti, organizam umesto da primi signal da mu je nivo kalcijuma nizak zbog povećanih potreba, pre svega stvaranja mleka, ima lažnu informaciju tako da se ne uključuju mehanizmi kojima organizam podiže nivo kalcijuma. Ako su mnogo poremećeni regulatorni mehanizmi kalcijuma, moguća je pojava eklampsije, odmah posle štenjenja ili dve do tri nedelje kasnije, kada je stvaranje mleka najintenzivnije. Razvojem hipokalcemije životinja postaje nervozna, dezorijentisanog kretanja, telesna temperatura može biti povišena, pojavljuju se ataksija (gubitak koordinacije mišićnih pokreta), ukočenost mišića i konvulzije. Tada je potrebno odmah kontaktirati s veterinarom koji će obezbediti odgovarajuću terapiju. Ovaj problem niskog nivoa kalcijuma često se dešava kod malih i patuljastih pasa. Ako je ishrana odgovarajuća stanju kuje (graviditetu ili laktaciji) s odgovarajućom količinom kalcijuma i fosfora i njihovim pravilnim odnosom: 1,0 (ili 1,5) : 1,0, nema potrebe za dodavanjem kalcijuma niti drugih minerala.

Omega masne kiseline

Za pravilan razvoj tkiva i organa ploda, neophodne su omega 3 i 6 masne kiseline. Najznačajnija je DHA – omega 3 masna kiselina jer utiče na pravilan neurološki razvoj šteneta kao i na razvoj oka. Osnovni način da se štene snabde ovim esencijalnim masnim kiselinama je preko placente tokom razvoja u majci, a preko mleka u periodu dojenja. Majka će iz svojih rezervi obezbeđivati štenetu potrebne količine, i zato je potrebno da njena ishrana bude bogata ovim masnim kiselinama. Neke vrste industrijske hrane imaju odgovarajuću količinu omega masnih kiselina, u pravilnom odnosu omega 3 : omega 6 – 5:1 do 10:1, a odličan izvor i samim tim dodatak ishrani gravidne kuje jeste lososovo ulje.

Vitamini

Osim esencijalnih masnih kiselina u periodu graviditeta, zbog povećane potrebe za ishranom tkiva (oksigenacijom, oksidativni stres) povećava se potreba i za antioksidativnim supstancama kao što su vitamini A i E, vitamin C, kao i za magnezijumom. To su supstance na koje bi trebalo obratiti pažnju pri suplementaciji ishrane gravidne kuje.

Pre parenja

Pre odluke o parenju ženke, vlasnik bi trebalo da se konsultuje s verinarom u vezi s kontrolom njenog zdravstvenog stanja, kao i potrebnih preventivnih tretmana – pre svega kontrolom unutrašnjih i spoljašnjih parazita i vakcinacijom protiv zaraznih bolesti. Pre samog parenja kuju bi trebalo izmeriti i uraditi procenu njene telesne kondicije.

Poslastice

Naravno da se i poslastice mogu uvrstiti u ishranu, ali treba birati one koje su sa što više mesa, a u kućnoj varijanti to može biti komadić pilećeg belog mesa ili četvrtina kuvanog jajeta.

Saveti

• Hraniti kuju energetski jakom, visoko svarljivom hranom, sa što manjim procentom žitarica (hrana namenjena štencima ili aktivnim radnim psima)
• Količinu hrane postepeno povećavati u drugoj polovini graviditeta, nedeljno do deset odsto, da bi pred štenjenje obrok bio za 25 do 50 odsto veći od obroka na početku graviditeta
• Na dnevnoj bazi menjati čistu svežu vodu za piće
• U poslednje tri nedelje graviditeta ukupnu dnevnu količinu hrane podeliti na tri do četiri manja obroka

The post Ishrana: Šta jede mama kuja appeared first on Pet Magazine.

Veterina Beograd nastavlja s akcijama koje doprinose smanjenju broja napuštenih pasa i mačaka na ulicama grada i podižu svest o odgovornom vlasništvu.

Izvor: Petmagazine.rs, Foto: Shutterstock

– Građani koji žele da postanu vlasnici napuštenih pasa ili mačaka starosti do šest meseci mogu otići u bilo koju od ambulanti JKP „Veterina Beograd“ gde će se kuce ili mace čipovati i vakcinisati, i gde će novi vlasnik zakazati datum sterilizacije za mezimca. Za starije pse i mačke (preko šest meseci) potrebno je da se građani prvo jave na telefon 011/ 275-97-85 i tako zakažu ove usluge koje će se obavljati u Klinici “Veterine Beograd” (zgrada Direkcije, Bulevar despota Stefana 119) ili u Centru za sterilizaciju sa prihvatilištem Rakovica (Slavka Miljkovića bb) – kažu u “Veterini”.

Akcija ne važi za vlasničke životinje (psi i mačke koji su već obeleženi, i gde su podaci o vlasniku i životinji uneti u bazu Uprave za veterinu). Oni će biti obuhvaćeni u nekoj od narednih akcija kada se za to steknu zakonski predviđeni uslovi.

The post Velika akcija Veterine: Besplatna vakcinacija, čipovanje i sterilizacija appeared first on Pet Magazine.

Maca koja pije mleko je uobičajena slika u dečjoj knjizi, filmu za decu ili igri asocijacije. A možda je slika pogrešna – da li je odrasloj mački mleko uobičajena, zdrava hrana?

Tekst: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Vratimo se na početak. Kao i svi mladunci sisara, i mače se hrani mlekom svoje majke u prvih četiri do šest nedelja života. Nakon toga polako počinje da jede i čvrstu hranu, ali često nastavlja da sisa do trećeg ili čak četvrtog meseca života. Kad prestane da sisa, mače više nema objektivnu, nutritivnu potrebu za mlekom.

Netolerancija na laktozu

U uzrastu mačeta od četiri do šest nedelja umanjuje se njegova mogućnost razlaganja laktoze, a oko šestog meseca uglavnom gube mogućnost razlaganja laktoze jer više ne proizvode odgovarajući enzim laktazu. Ako mu se tada ponudi mleko, mogu se uočiti simptomi netolerancije na laktozu, odnosno simptomi nemogućnosti varenja laktoze. Simptomi se javljaju osam do 12 sati nakon uzimanja mleka (napet stomak, pojava gasova, grčevi, dijareja) i nestaju nakon prolaska mleka kroz digestivni trakt.

Alergija

Za razliku od intolerancije na laktozu, alergija na mleko se ispoljava pre svega dermatološkim simptomima – svrab, češanje, osip i sekundaran razvoj daljih kožnih promena.

Sva mleka sadrže mlečni šećer laktozu. Laktoza je disaharid – sastoji se od dva različita molekula šećera. Da bi počeo proces njenog varenja, enzim laktaza mora razdvojiti ova dva šećera, a to se prirodno dešava samo kod mladunaca. Odrasle jedinke ne proizvode laktazu. U većini slučajeva mačka će pokazivati blage simptome nepodnošenja mlečnog šećera, ali bez obzira na to, odrasloj mački nema potrebe nuditi mleko.

Prijatan miris

Ipak, mleko je mačkama veoma privlačno zbog evidentnog bogastva proteina i prijatnog mirisa koji potiče od mlečne masti. Ako je mačka baš uporna, a ne registrujemo da pokazuje simptome intolerancije, možemo joj dati neki od fermentisanih proizvoda u maloj količini: kašika-dve jogurta, mladi sir, komadić čedar sira – svi oni imaju ili laktozu koja je počela s razgradnjom (jogurt) ili manji procenat laktoze nego sveže mleko: 1-3% u odnosu na 4,8-5,2% laktoze u svežem mleku. S obzirom na to da postoji mleko bez laktoze, nekoliko kašika takvog mleka takođe se može dati mački.

Ali, valjalo bi imati na umu da mački mleko nije neophodno u ishrani, da sadrži visok procenat proteina i masti, pa samim tim predstavlja dodatni unos kalorija.

The post Mačke i mleko: Da li je zdravo ili ne? appeared first on Pet Magazine.

Mačka je u stanju da odbija hranu kad se oseća ugroženo ali i kad doživi traumu. U tim slučajevima, najčešće, počinje da jede samo u prisustvu vlasnika

Piše: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Svaku priču o ponašanju mačaka uvek započinjemo konstatacijom da mačke nisu mali psi, i svi koji su ikad imali mačku i psa razumeju važnost ovakve konstatacije. Zašto je to toliko važno? Mačje ponašanje je potpuno različito od pasa, i moramo u svakom trenutku toga biti svesni kad želimo da potražimo odgovore za neko od neobičnih mačjih ponašanja. Takođe, valja konstatovati i to da je određeno ponašanje samo nama neobično, a njima svakodnevno i potpuno normalno.

Probirljive

Ono što već svi znaju jeste da su mačke izuzetno teške na hrani. Kroz praksu sam nebrojeno puta imao priliku da uz pomoć vlasnika pokušavam da rešim enigmu šta to mačka želi da jede. Iskustva pokazuju da problemi u uzimanju hrane kod mačaka mogu biti kako zdravstvene tako i psihološke prirode. Mačka je u stanju da uporno odbija hranu i duže od nedelju dana dok ne dobije hranu koju ona želi. Njihovo čulo ukusa je osetljivije nego kod pasa i moramo pokušati da prilagodimo njen način ishrane vrsti i količini hrane koju želi, ili ćemo biti u ozbiljnom problemu.

Odbijanje hrane

Zdravstveno pre svega moramo obratiti pažnju na iznenadne prekide u uzimanju hrane. Kod mačaka ove promene mogu nastati iznenada i potrebno je odmah reagovati, jer je kasnije veoma teško uspostaviti normalan ritam ishrane. Mace veoma često boluju od raznih vrsta stomatitisa (upale sluzokože usta i zubnog mesa) kao i od raznih vrsta oboljenja zuba. Do odbijanja hrane može doći i kad mačka oboli od bubrežnih oboljenja, kao i kad se jave promene na jetri ili pankreasu. Naravno, morate svog ljubimca odvesti veterinaru koji će pomoću analiza utvrditi o kom se oboljenju radi. Ali ako oboljenja nema, morate biti spremni da problem rešavate na drugi način.

Mačka je u stanju da uporno odbija hranu i duže od nedelju dana dok ne dobije hranu koju ona želi

Promene u okolini

Usled različitih promena u okolini mačka može odbijati hranu ili menjati navike u ishrani. Povećana buka, nedostatak pažnje, odvojenost od ukućana, promena stana u kome živi, pa čak ima mačaka koje odbijaju hranu ako ih odvojite od njihovih mačića. Mačka je u stanju da odbija hranu i kad se oseća ugroženo, ali i kad doživi traumu. U praksi sam imao mačku koja je odbijala hranu dve nedelje pošto je polomila nogu. Nismo uspevali da otkrijemo bilo kakav zdravstveni uzrok takvom ponašanju, ali njena upornost je trajala verovatno sve dok su trajali bolovi. I naravno, počela je da jede samo u prisustvu vlasnika. Ovo je jedan od klasičnih primera kad mačka počinje da jede samo uz prisustvo ili povećanu pažnju vlasnika, i na taj način stvara novu naviku u ishrani.

Držanje za rep

Sličan primer sam imao i u svojoj kući. Macu ženku koju sam pronašao na ulici kad je bila mače, doveo sam kući i njeno odrastanje i ponašanje su bili nepromenjeni sve do njene šeste godine kad je iznenada, nama bez nekog vidljivog razloga, prestala da izlazi napolje. Nije čak ni na vrata dolazila i ničim nije pokazivala da je spoljni svet na bilo koji način zanima. Pri tome je njeno kućno ponašanje bilo kao i ranije, osim što je pokazivala veću potrebu da se druži s ukućanima. Prvu promenu sam zapazio kad je počela da menje navike u ishrani, odnosno, da me stalno vodi do kuhinje i da nešto traži. Menjao sam joj hranu, vodu, ukuse, ali ništa nije pomagalo. Na kraju sam sasvim slučajno počeo da je mazim, ona je prišla činiji sa hranom i počela da jede. Kad sam se odmakao – ona je prestajala da jede. Zatim je to vremenom prešlo u neku vrstu rtituala – ona jede, a ja je držim za rep. Trajalo je to godinama. Tek mnogo kasnije sam utvrdio rentgenskim snimkom da je imala dve dijabole u telu (municija za vazdužnu pušku), što je verovatno i bio uzrok njenog naglog prekida izlaženja.

Poštujte njihove navike

Ipak, iskustvo govori da svaka mačka ima posebne navike u ishrani koje na neki način moramo poštovati i truditi se da ih što manje menjamo. Neke mačke vole da jedu u miru, dok druge vole da se igraju hranom (kao s plenom) pre nego ga pojedu. Za svakog vlasnika mačke je od velike važnosti da prati navike u ishrani svoje mačke da bi bio sposoban da na vreme primeti ako se te navike menjaju. I jedno upozorenje: ako mačka odbija hranu 24 sata, obavezno je odvedite veterinaru. Nešto ozbiljno se dešava.

Pažnja

I na kraju, moramo konstatovati da su mačke bića koja vole pažnju. Nepodeljenu i, ako je moguće, kroz ceo njen život, i danju i noću.

The post Ponašanje: Jedu samo uz vlasnika appeared first on Pet Magazine.

Iako gotovo nevidljiv golim okom, plućni crv može izazvati ozbiljne posledice. Mačke se najčešće inficiraju kontaminiranom vodom iz spoljašnje sredine, a bolest može biti veoma duga i uporna. Mačka ima disajne probleme, gubi kilažu, energiju i entuzijazam

Izvor: magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Uočili ste da vaša mačka ima poteškoće dok diše? Kašlje, ima kratke i ubrzane udisaje i izdisaje, kijavicu… Deluje vam umorno, pa čak i bezvoljno, ne pokazuje entuzijazam na koji ste navikli. Počela je i da polako gubi na težini.

Svi bi ovi simptomi mogli da znače da je vaša ljubimica inficirana plućnim crvom. Ova zarazna bolest dugo se nije tačno dijagnostifikovala, jer se verovalo da plućni crv nije ni često ni ozbiljno oboljenje na našem podneblju, ali nas je realnost demantovala. Iako su simptomi nalik onima koji se mogu detektovati iu mnogim drugim bolestima, veterinari u poslednje vreme posebnu pažnju posvećuju upravo plućnom crvu, čiji je latinski naziv aelurostrongylus abstrusus.

Rasprostranjena infekcija

Nema zvaničnih istraživanja koliko je domaćih mačaka u našoj zemlji zaraženo ovom infekcijom, ali se procenjuje da plućni crv „zaluta” u svaku petnaestu mačku, što se smatra sasvim ozbiljnom rasprostranjenošću. Čovek nije preterano „zanimljiv” ovim parazitima, ali lekari upozoravaju da nije ni sasvim imun, pa plućni crvi nipošto ne bi trebalo da se shvataju olako.

Dve godine u plućima

Iako su ovi crvi izrazito mali i tanki, nalik ljudskoj dlaci, umeju da nanesu ozbiljnu štetu plućima vaše mačke. Ženski crv dostiže svega devet milimetara, a muški uglavnom svega četiri-pet. Odrasla jedinka može ostati u plućima i do dve godine, i za sve to vreme u stanju je da proizvodi larve koje se mogu uočiti tek u mačjem fecesu.

Larve

Do zaraze može doći poprilično lako. Larve se mogu pokupiti u spoljašnjoj sredini, tako da su infekcijama posebno podložne mačke koje izlaze iz stana i kuće. Najčešće dobiju infekciju kad konzumiraju kontaminiranu hranu ili vodu, ili bilo koje inficirane male životinje poput ptica, guštera ili žaba. Čim ih mačka pojede, larve pronalaze put do pluća prolaskom kroz crevni zid. Ovaj proces traje oko osam dana. Crvi potom polažu jaja u plućno tkivo i disajne puteve. Nakon toga larve putuju po traheji, gde ih mačka proguta i tako dospevaju u digestivni trakt. Oko 40 dana nakon inicijalne infekcije, larve izlaze iz mačke kroz feces. A dolaskom u spoljašnju sredinu postaju novi izvor zaraze.

Simptomi
Ovaj omaleni crv, najčešće crvene boje, može da prouzrokuje ozbiljno oštećenje pluća i respiratornog sistema. Malo mačaka pokazuje simptome infekcije u početku, ali se oni mogu primetiti između šest i 12 nedelja od unošenja larve u organizam.

Uglavnom su to sledeći simptomi:

• Stalno kašljanje
• Kratko disanje
• Depresija
• Umor
• Gubitak težine
• Kijavica

U početnoj fazi možda ne primećujete nikakvu promenu kod mačke, ali kako vreme prolazi one su sve uočljivije. Dijagnoza bi trebalo da se postigne brzo, jer infekcija može biti opasna po život. Dok su u plućima, ovi crvi imaju tendenciju da izazovu infekciju i oštećuju tkivo, prvenstveno u donjem respiratornom traktu. A za iskorenjivanje infestacije pluća neophodna je veterinarska pomoć. Stoga je svaki trenutak značajan i ne treba otezati s odlaskom u ambulantu čim primetite jedan ili dva od gore navedenih simptoma.

Prevencija
Vaš veterinar će vam dati odgovarajuću preporuku o tome koji tretman će se sprovesti da biste zaštitili svoju mačku, ali je svakako najbolje učiniti sve da do infekcije ni ne dođe. Veoma uspešnim u borbi protiv plućnih crva pokazali su se Bayerovi spot-on preparati na bazi emodepsida i prazikvantela. Preventivne mere su najbolji način da zaštitite svoju mačku, a one se uglavnom podrazumevaju:

• Redovno čišćenje fecesa vaše mačke
• Držite mačku unutra, posebno tokom sumraka i zore, i izbegavajte njihov pristup kontaminiranoj hrani ili vodi
• Dajte im uravnoteženu ishranu
• Koristite preventivne proizvode

Dijagnostika

Da li mačka ima infekciju uključuje sledeću dijagnostiku:

• Fizički pregled i istorija
• Rentgenski snimak
• Fekalni pregled za jaja
• Kompletna krvna slika
• Ispitivanje tečnosti iz pluća

Brojke

9 mm dužine najviše može da dostigne plućni crv

6 nedelja je potrebno da prođe od zaraze do prvih simptoma

The post Zdravlje: Mačji kašalj nije naivan appeared first on Pet Magazine.

Domaćin koji „zaradi” ovog izrazito neprijatnog parazita uglavnom ima blage simptome, ali može dovesti i do ozbiljne kliničke slike. U težim slučajevima pas je bezvoljan, slabo jede, dlaka mu je krta, stomak nadut, a može doći i do teške dehidracije

Izvor: magazin Pas, Foto: Shutterstock

Crevni paraziti, među kojima je posebno poznata pantljičara, veoma su česti stanovnici u organizmu pasa svih starosnih kategorija, mada više „vole” mlade štence. Od njih nisu imune ni zaštićene ni one životinje koje žive u kućnim uslovima jer se pantljičara (Dipylidium caninum) veoma lako prenosi. Domaćin koji „zaradi” ovog izrazito neprijatnog parazita uglavnom ima blage, ponekad sasvim neprimetne simptome, ali događa se da uzrokuju i ozbiljniju kliničku sliku, pa da čak ugroze iživot životinje.U težim slučajevima pas je bezvoljan, slabo jede, dlaka mu je krta i lomljiva, stomak nadut i bolan na pritisak. Ima retku stolicu u kojoj se mogu uočiti crevni paraziti. Ponekad se javlja i povraćanje koje može uzrokovati tešku dehidraciju.

Veterinari upozoravaju da, iako pantljičare ne moraju da dovedu do vidljivih poremećaja, umeju ponekad da izazovu dugotrajnu dijareju koja se smenjuje s opstipacijom, kao ismanjen apetit, mršavljenje i zaostajanje u rastu i razvoju, a javlja se i anemija. Zato je redovna kontrola, kao i higijena psa neophodnajer se samo na ovaj način mogu sprečiti potencijalne komplikacije.

Seoski psi i lutalice

U našoj zemlji su pantljičarama najviše inficirani seoski, ovčarski i psi lutalice.

Na infekciju pantljičarama ukazuje mršavljenje pasa i pored dobro izraženog apetita. Naizmenično se javljaju zatvor i proliv. U izmetu mogu da se zapaze člančići pantljičara, pa čak i njihovi veći delovi (od po nekoliko desetina člančića). Posebno je uočljivo to što se kod psa javlja izražen svrab u predelu čmara, zbog čega vuku zadnji deo po tlu i grizu rep. Može povremeno da se javi i povraćanje i nastran apetit. Vidljive sluzokože su blede, dlaka je suva, krta i bez sjaja, a u slučajevima koji duže traju, posebno kad je u pitanju jaka infekcija, javljaju se i znaci oboljenja nervnog sistema.

Lako do domaćina

Do parazita nije teško doći. Oni se najčešće prenose kada pas dođe u kontakt s izmetom zaražene životinje, bilo da je to u dvorištu, parku ili na nekom drugom mestu. Nisu zaštićeni ni psi koji žive u kućnim uslovima jer se jajašca ili delovi parazita mogu uneti u zatvoreni prostor i na cipelama.

Crevni paraziti prenose se i korišćenjem zajedničkih posudica, pa čak i ako pas pojede zaraženu muvu, a neki štenci se i rađaju s glistama koje im prenosi majka preko posteljice. Zbog toga je važno da se ženka očisti pre parenja, a zatim da se čišćenje ponovičim štenci napune tri nedelje.

Veterinari napominju i da se pantljičare iz organizma jednog psa ne mogu preneti direktnim putem na drugog, već samo preko „posrednika”. Inficirani psi putem izmeta u spoljašnju sredinu izbacuju veliki broj jaja kojima se inficiraju SAMO prelazni domaćini. U prelaznom domaćinu muva ili buva razvija se larva. Pas se inficira tek kad pojede larvu iz tog prelaznog domaćina, dakle, ne može da se inficira kad u organizam unese jaja pantljičare. Samim tim izmet psa zaraženog pantljičarama nije infektivan za drugog psa.Ipak, s obzirom na to da prelazni domaćini lako nađu put da prenesu neželjenog stanovnika vašem psu, neophodno je voditi računa o higijeni, pse treba redovno čistiti od buva, ali se mora voditi računa i o samoj ishrani pasa. Klanične otpatke, na primer, nikako ne bitrebalo davati ljubimcima.

Kače se za sluzokožu

Pantljičare, inače, deluju štetno na organizam psa na više načina. One se kukicama i pijavkama pričvršćuju za sluzokožu creva i tako je oštećuju. Stalnim pokretima svoga tela nadražuju sluzokožu creva i dovode do njenog zapaljenja. Ove promene su praćene poremećajem varenja i resorpcije hranljivih materija u crevu. Veliki broj pantljičara otežava prohodnost creva, a može da uzrokuje i potpunu opstrukciju. Proizvodi metabolizma pantljičara deluju toksično na organizam psa, posebno na unutrašnje organe (jetra, bubrezi, gušterača, slezina), hematopoezne organe i nervni sistem.

Lečenje i preventiva

Lečenje se sprovodi antihelminticima koji se mogu kupiti u skoro svim petšopovima, a dozu je potrebno ponoviti za 14 dana. Preventivno čišćenje parazita obavlja se tri do četiri puta godišnje.

Tablete za odstranjivanje parazita daju se štenetu na svake dve nedelje, počev od treće pa do dvanaeste sedmice starosti, a nakon toga jednom mesečno (od 12. nedelje pa do šestog meseca života). Nakon toga tretman je potrebno ponavljati tri-četiri puta godišnje, ali ako se ustanovi prisustvo parazita, potrebno je primeniti terapiju dvokratno, u razmaku od 14 dana.

“Čišćenje”

Pravilno obavljena dehelmintizacija je jedna od glavnih preduslova da štene izraste u zdravog i lepo razvijenog psa. Sa “čišćenjem” se počinje sa dve nedelje starosti štenca, i ponavlja se u 4, 8. i 12. nedelji. U tu svrhu na našem tržištu postoji preparat za štence čija aplikacija je jednostavna (lakše nego davati tabletu). Tretman protiv parazita se nastavlja jednom mesečno do 6. meseca starosti, a onda na svaka 3 meseca ili po savetu veterinara.

U starijem uzrastu se psima daju tablete za “čišćenje” od parazita Drontal. Kompletnu zaštitu od parazita pružaju tablete u obliku koskica na bazi pirantela, febantela i prazikvantela. Kada je u pitanju pantljičara, tretman se mora ponoviti na 14 dana.

Veoma je važna i zaštita od buva pa bi mezimce redovno trebalo štititi preparatima Advantix i Foresto.

Žive u tankom crevu

U tankom crevu pasa parazitira više vrsta pantljičara. Njihova dužina se kreće, zavisno od vrste, od nekoliko milimetara pa do pet metara. Pantljičare su, kako im i ime kaže, trakastog oblika. Imaju malu glavicu, na koju se nastavlja vrat, a zatim telo sastavljeno iz članaka, kojih ima od tri do više stotina ili hiljada. U poslednjim člančićima, koji su i najveći, nalaze se jaja. Jaja se izlučuju u crevu i izmetom izbacuju u spoljašnju sredinu ili napolje dospevaju zajedno sa člančićem.

Mladi psi najugroženiji

Najčešće su inficirani odrasli psi, ali oni retko kada ispoljavaju kliničke simptome bolesti. Klinički obole prvenstveno mladi psi u lošoj kondiciji, dok su sasvim mladi štenci izuzetno retko inficirani pantljičarama.

Razvija se sporo

Zavisno od vrste pantljičare razvoj u prelaznom domaćinu traje od jednog do nekoliko meseci. Jaja pantljičara su u spoljašnjoj sredini jako otporna i dugo zadržavaju infektivnost za prelaznog domaćina.

The post Pantljičara, parazit koji jede iznutra appeared first on Pet Magazine.

Poslednjih nekoliko godina prekomernim hranjenjem doveli smo do toga da je čak više od polovine kućnih mačaka gojazno. Mace s prekomernom težinom imaju izrazito visok rizik za obolevanje od dijabetesa, bolesti urinarnog sistema, osteoartritisa

Tekst: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Svake godine raste broj gojaznih kućnih ljubimaca, i to mačaka više nego pasa. Tokom niza godina mnoga istraživanja su pokazala da gojaznost utiče na kvalitet života i na skraćivanje životnog veka mačke.

Gojaznost nastaje kad mačka unosi više kalorija (energije) nego što ih potroši, a višak kilograma utiče na razvoj niza zapaljenskih procesa koji su uslov za nastanak hroničnih bolesti.

Mačke s prekomernom težinom imaju izrazito visok rizik za obolevanje od  dijabetesa, bolesti urinarnog sistema, osteoartritisa, hepatične lipidoze i nealergijskih dermatoloških promena.

Dokazano je da prevelika težina četiri puta uvećava rizik za obolevanje mačke od dijabetesa u odnosu na mačke s normalnom težinom. Takođe je i osteoartritis tri do pet puta češći kod mačaka s prekomernom telesnom težinom.

ODGOVORNOST VLASNIKA

Američko Udruženje za prevenciju gojaznosti kućnih ljubimaca objavilo je podatak da je 58,3% mačaka s prevelikom težinom ili gojazno. S obzirom na to da mačka samostalno nema pristup hrani, njen vlasnik je taj koji priprema hranu, otvara konzervu ili sipa granule u činiju. Nekada vitke i mišićave mace danas su čak 20 do 30 odsto teže nego što je njihova zdrava telesna težina.

ZAŠTO SE GOJE

Osnovni faktori koji utiču na to što su današnje mačke mnogo teže nego što bi trebalo:

1. Ishrana

Mačka je mesojed, striktni, a to znači da su joj pre svega potrebni proteini animalnog porekla.

U obroku zastupljenost proteina treba da bude 40-45% suve materije obroka. Hemijski sastav mačjeg obroka bi trebalo da izgleda kao hemijski sastav miša: oko 20% proteina, 9% masti, 3-5% ugljenih hidrata i ostatak je voda. Izbor najpribližnijeg obroka prirodnom jeste vlažna hrana koja uglavnom sadrži 78-82% vode. Druga varijanta industrijske hrane je suva hrana koja sadrži 8-10% vlage, često je visokokalorična, s većim procentom ugljenih hidrata i proteina biljnog porekla i vrlo je primamljivog ukusa. Mačke je vole, neke je isključivo jedu i vrlo često ovakvom ishranom unose preveliku količinu hrane. Mnogi veterinari nutricionisti danas smatraju da je ona glavni uzrok prevelike težine mačaka.

Veliki je broj mačaka koje jedu više nego što im je potrebno iz dosade i formirane rutine – vlasnici često mačje oglašavanje tretiraju kao traženje hrane i vrlo brzo se izgradi navika da kad je činija prazna mačka „opomene” vlasnika da je ponovo napuni. Rezultat stalno pune činije najčešće je prvo malo teža, a zatim prekomerno teška ili čak gojazna mačka.

2. Nedostatak aktivnosti

Ovo je problem pre svega kućnih mačaka, pogotovo ako žive kao jedina pripadnica vrste u kući. S godinama mačke postaju sve manje aktivne, i ako nisu sklone igri i naviknute na igru i igračke, ili nisu prirodno radoznale – često provedu ceo dan spavajući. Celodnevno spavanje, nemanje dnevnog zadatka „uloviti ručak” izaziva dosadu, koja se kao i kod nas rešava prekomernim uzimanjem hrane, naročito ako je stalno dostupna. Veća količina unetih kalorija, a bez mogućnosti da budu potrošene daju deponovanje kalorija u vidu naslaga masnog tkiva.

3. Mačji roditelj

Ishrana mačke je u rukama osobe koja brine o njoj. Ako je vlasniku lepa velika, „debeljuškasta” mačka, ako „ne može da odoli” da svaki put kad mačka „traži” on napuni činiju granulama, onda će mačka vremenom povećati svoju optimalnu težinu i postati gojazna.

4. Sterilizacija

Predisponirajući je faktor gojaznosti koji utiče na energetski balans organizma i hormonski status, a tako i aktivnost životinje. Povećava se osećaj gladi zbog povećanog nivoa hormona gladi i smanjuje se seksualna aktivnost. Imajući ovo u vidu, pravilnom, redukovanom ishranom (oko 20% manji unos kalorija u odnosu na period pre sterilizacije) možemo sprečiti nagomilavanje masnog tkiva i povećanu težinu mačke.

KAKO VRATITI IDEALNU TEŽINU

Regulisanje telesne težine je proces koji zahteva saradnju vlasnika i veterinara, jer je nadzor nad zdravstvenim stanjem gojazne mačke veoma važan.

• Najvažnije je da vlasnik prihvati činjenicu da mačka nije samo malo deblja već da ima preveliku težinu koja je u dužem periodu opasna po njeno zdravlje, i da je redukcija telesne težine uz nadzor i instrukcije veterinara – neophodna.
• Ugljeni hidrati donose zabunu mačjem organizmu, pa remete energetsku ravnotežu i dovode do povećanja masnih naslaga. Zato glavni deo obroka treba da čine sastojci životinjskog porekla: živinsko meso, meso divljači, govedina.
• Najbolje je ukinuti poslastice ili ih eventualno zameniti malom količinom čisto mesne poslastice (ali imati u vidu njenu energetsku vrednost kad računamo koliko je hrane dnevno potrebno mački).
• Prelazak na vlažnu hranu koja sadrži manji procenat ugljenih hidrata u odnosu na suvu, bolje reguliše sitost i obezbeđuje dovoljan unos vode.
• Hrana se mora meriti i pratiti količina koju je preporučio veterinar.
• Ishranu koja podrazumeva stalno dostupnu hranu treba zameni uobročenom, kontrolisanom ishranom. Idealno bi bilo da ukupna dnevna količina hrane bude podeljena na veći broj malih obroka (3-4 obroka dnevno). Mačka koja je navikla na stalno dostupnu hranu „negodovaće”, ali igranjem umesto hranjenja možemo uticati na promenu njenog ponašanja.
• Povećanje aktivnosti – uneta energija se mora i potrošiti. Nove igračke, mišići na kanapu, loptice, skrivanje igračaka i hrane pomaže da se mačka aktivira i da proradi njen lovački instinkt. Postavljanje hrane na veću visinu, postavljanje polica na koje i s kojih mačka može da skače, dobar je način da mačka potroši unete kalorije. Jedan od „veselijih” načina povećanja aktivnosti mačke je dovođenje još jedne mačke u kuću.

Koliko traje smanjenje težine

Gubitak kilograma često nije brz i očigledno vidljiv. Svaka mačka je „priča za sebe”, pa su tako neke po prirodi živahnije i brže će postići željenu formu, dok druge više „vole da jedu” i biće teže uskrati im obrok i pokrenuti ih. Redovno nedeljno merenje omogućava nam da pratimo napredak. Uobičajen i poželjan gubitak telesne težine je 1-2% nedeljno.

Primer: Mačor koja ima sedam kilograma trebalo bi nedeljno da gubi 70-140 grama (1-2%), što je 300-560 grama mesečno. Već za dva do tri meseca on će biti težak oko šest kilograma, a za još dva meseca oko 5-5,5 kilograma, što je idealna telesna kondicija.

The post Zabrinjavajuće: Mace sve deblje appeared first on Pet Magazine.

Voda je dragocena za mačke, jer u organizmu ne postoji nijedan proces u kome ne učestvuju molekuli vode

Tekst: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Molekuli vode učestvuju u celokupnom procesu varenja, oslobađanju organizma od štetnih produkata, u svim metaboličkim procesima, termoregulaciji… Zato je jasno zašto svom mezimcu morate obezbediti stalan izvor sveže, čiste vode za piće.

Koliko je vode potrebno

Različiti su podaci i načini izračunavanja:

• Opšteprihvaćeno pravilo je da je mački potrebno vode onoliko koliko joj je potrebno kalorija (kcal) u ishrani.
• Prema NRC (National research council of the national academies) mački je potrebno dva mililitra vode po gramu suve hrane.
• Jedan od načina izračunavanja mačjih potreba za vodom jeste i prema formuli 80 x telesna težina u kg x 0,75
• Uglavnom se može smatrati da je maksimalna potreba za vodom do 45 ml/kg telesne težine dnevno (uneta količina veća od ove smatra se stanjem polidipsije – prekomernog pijenja vode).

Količina vode koju će mačka popiti zavisi pre svega od vrste hrane. U prirodi mačke najveću količinu potrebne vode nadoknađuju iz plena (obično sadrži oko 70% vode), dok se u gradskim, savremenim uslovima života najčešće hrane industrijskom hranom, a ona može biti:

• suva hrana za mačke sa 8-10% vode
• vlažna hrana za mačke sa 78-84% vode

Voda u hrani

Ishrana suvom hranom za mačke zahteva stalni nadzor nad ponašanjem u vezi s pijenjem vode, jer je potrebno da skoro celokupnu potrebu za vodom mačka obezbedi pijenjem. Ako se mačka hrani isključivo vlažnom hranom (konzerva, kesica..), ona će putem hrane obezbediti 2/3 svoje potrebe za vodom. Zato vlasnici često imaju utisak da njihove mačke koje se hrane uglavnom vlažnom hranom ne piju dovoljno vode.

Mačka težine oko četiri kilograma koja se hrani suvom industrijskom hranom trebalo bi da unese oko 240 kcal, što je okvirno 60 grama kvalitetne hrane, i pri tome će popiti oko 240 do 120 mililitara vode. Ako se hrani isključivo vlažnom hranom, verovatno će popiti oko 80 do 50 mililitara vode.

Osim ishrane, na unos vode utiču i spoljni faktori – temperatura, okruženje, pristup svežoj vodi. Ako je mački stalno dostupna sveža, čista voda, ona će je piti onoliko koliko joj je potrebno.

Posuda

Možda ne znate, ali da bi mačka pila vodu, posuda treba da joj odgovara. Trebalo bi da bude one veličine koja zadovoljava dnevnu količinu vode potrebnu mački, što je od 150 do 250 mililitara. Preporučuje se plića posuda u kojoj se mačji osetljivi brkovi neće pokvasiti. Materijal od koga je izrađena posuda trebalo bi da bude lak za održavanje, jer posudu treba svakodnevno prati. Kao najpogodnije pokazale su se keramičke i metalne činije. Ako se voda u posudi samo dopunjuje, postoji velika verovatnoća da se kontaminira i bude lošeg ukusa i mirisa, pa će je mačka odbijati.

Posude za vodu i hranu koje stoje jedna pored druge za mačke nisu baš „poželjno rešenje”. Uglavnom na takvu kombinaciju gledaju kao na mogućnost da voda pored hrane može biti „zagađena”. Zato neke mačke neće da piju vodu iz svoje posude, nego iz čaše, sa česme, iz lavaboa. Dovoljno je pomeriti posudu s vodom iz vidnog polja mačke kad jede ili je staviti u drugu prostoriju, i ona će biti zadovoljna. Dodatna posuda za vodu uvek je dobro rešenje.

Fontana

Mačka voli da se igra, a voli i svežu, hladnu vodu. Zato je voda koja teče veoma primamljiva. Često će mačke piti i igrati se vodom koja teče iz česme, a njena činija s vodom će biti puna. Za ovakve mačke je dobro nabaviti specijalno prilagođene fontane za vodu. Nekim mačkama podsticaj na pijenje i igru može biti i kockica leda u posudi za vodu. Ovo je naročito dobar način podsticanja mačke da pije vodu kad je spoljna tempratura visoka.

Mačja zajednica

Ako u domu imate dve ili više maca, potrebno je imati i nekoliko činja za vodu. Najmanje dve, a dobro je da ih je i više, i da budu raspoređene tako da mačka ne remeti teritoriju druge mačke kad pije. Mačke koje žive u dvorištu, izlaze van kuće i nisu stalno pod nadzorom, trebalo bi da imaju na raspolaganju svežu vodu u činiji smeštenoj na senovitom, bezbednom mestu u dvorištu.

Voda je pokazatelj zdravstvenog stanja

Iznenadno povećanje količine vode koju mačka popije, ili smanjenje, simptomi su zbog kojih bi vlasnici trebalo mačku obavezno da odvedu veterinaru. Pojačano pijenje vode često je simptom dijabetesa ili insuficijencije bubrega. Promene u metabolizmu vode pokazuju se i kao promene u urinu – smanjenje ili povećanje količine mokraće. Može se primetiti da mačka ređe ide u posudu s posipom ili se duže zadržava.

Mačka je veoma štedljiva kad je voda u pitanju. Njen metabolizam, a pre svega urinarni sistem, prilagodljivi su unosu različite količine vode (posebno ili sa hranom) u odnosu na potrebu održavanja balansa vode u organizmu. Mnogo manje su osetljive i podložne dehidraciji nego psi, a niže su im i potrebe za vodom (0,6:1) u odnosu na potrebe pasa.

Mogućnost koncentrovanja mokraće, smanjen osećaj žeđi i pijenje vode u maloj količini, deo su prilagođavanja na sušne uslove Bliskog istoka, u kojima je evoluirala domaća mačka. Nažalost, ovakva adaptacija u današnjim uslovima držanja mačaka može imati negativan efekat po njihovo zdravlje. Ishrana suvom industrijskom hranom u kombinaciji s nekim od mački „neprihvatljivih“ načina nuđenja vode može dovesti do nedovoljnog unosa vode i aktiviranja adaptacionog mehanizma koji će sačuvati balans vode.

Kod mačaka sklonih nakupljanju mokraćnog kamenca dugo trajanje ovakvog stanja može dovesti do razvoja urolitijaze – nakupljanja mokraćnog kamenca. Smanjen volumen urina i produženo zadržavanje malih količina urina u urinarnom traktu primarni su uslovi za razvoj struvitne urolitijaze.

Prevencije radi, mačku bi trebalo podsticati na uzimanje veće količine vode. Veća količina vode i kvalitetna hrana (odgovarajuća kalorijska vrednost, sadržaj masti i visoka svarljivost) obezbediće veći volumen urina, kao i veći protok kroz urinarni sistem, što je osim PH vrednosti urina uslov da se spreči taloženje mokraćnog kamenca.

Signali

Mačka ima načine da nam pokaže da joj fali vode. Pre svega, ona može piti vodu iz čaše nekog od ukućana. Bihejvioristi smatraju da nam ona tako poručuje da joj je potrebna sveža, čista voda, i da voda u njenoj činiji nije dovoljno sveža. Reakcija vlasnika trebalo bi da bude redovnija promena vode u posudi, kao i njeno redovno pranje.

Posuda

• Svakodnevno menjajte vodu u činiji (nekoliko puta dnevno)
• Odaberite odgovarajuću posudu (keramičku ili metalnu) i držite je na pogodnom mestu
• Imajte još jednu posudu za vodu u domu
• Svakodnevno je perite
• Kontrolišite količinu vode u posudi

Povećajte količinu vode (ako je potrebno)

• delimičnim (ili potpunim) prelaskom sa suve na vlažnu hranu
• razmatranjem pozicije i vrste posude za vodu
• u slučaju određenih zdravstvenih problema, unos vode povećava se davanjem specifične hrane koja, između ostalog, podstiče unos vode

*Nikada na svoju ruku ne povećavajte unos vode, već bi uvek trebalo da se konsultujete s veterinarom. Smanjen ili povećan unos vode može biti pokazatelj zdravstvenih problema

The post Voda je najvažniji deo obroka appeared first on Pet Magazine.