Programom modifikacije ponašanja koji se sprovodi svakodnevno, svakom psu sa psihičkim poremećajem daje se šansa za oporavak

Tekst: dr vet. med. Dunja Kovač za magazin Pas, Foto: Shutterstock

Nerazumevanje vlasnika zašto nastaju problemi u ponašanju njihovog psa, kako se pristupa problemu i koje su metode terapije, dovelo je do toga da se u većini slučajeva kao razlog za napuštanje pasa navode psihički poremećaji – agresivnost, anksioznost i opsesivno- kompulsivni poremećaji.

Ovakav negativan trend je razlog slabe edukacije vlasnika od strane stručnih ljudi – doktora veterinarske medicine specijalizovanih za ponašanje životinja. Naravno, dodatni problem je nejasno regulisan zakonski okvir u našoj zemlji – ko sme da se bavi lečenjem patoloških oblika ponašanja i dijagnostikom. Zato imamo razne nadri i kvazi “stručnjake” koji se bave ovom problematikom, te dodatno unose konfuziju među vlasnicima.

Procena agresije

Kod nas u struci ne postoje dijagnostičke procedure i pravilnici za procenu agresije kod vlasničkih i pasa u prihvatilištima. Samim tim, nijedan pas se ne može proglasiti “agresivnim” i samim tim ni neudomljivim, jer ne postoji zakonski osnov za tako nešto. Dijagnostiku agresije može da sprovodi samo stručno lice, a to je doktor veterinarske medicine koji je posebno specijalizovan (ili sertifikovan) za patologiju ponašanja životinja. Ovo dalje pokreće pitanje – ko je do sada pse proglašavao “agresivnim” i neudomljivim? Kako ne postoji sistem niti jasno regulisana podzakonska akta, to su uglavnom radili nestručni ljudi, te je takvo “etiketiranje” pasa uglavnom veoma upitno.

Neudomljiv pas  

Da bi se neki pas proglasio neudomljivim, mora da se ispoštuje čitav niz standardnih operativnih procedura koje svako prihvatilište mora da ima. Takva je praksa svuda u svetu i uglavnom je najbolji primer SAD gde su za to zadužena stručna lica. Procena psa počinje od sveopšteg pregleda fizičkog zdravstvenog stanja, pa potom psihičkog kroz seriju standardizovanih bihejvioralnih testova koji se najčešće sastoje od: procene nivoa komfora (tolerancije) na “zadržavanje” ili dodire, reakciju na nove stimuluse, inhibiciju ugriza, ponašanja oko hrane i čuvanja resursa, spremnosti na interakciju s drugim životinjama i ljudima, procene nivoa uzbuđenja, uzroka i vrste agresije, strahova i fobija, anksioznih poremećaja i procene stereotipnog ili opsesivno-kompulsivnog ponašanja. Na osnovu ove inicijalne procene, propisuje se program bihevioralne modifikacije koji se svakodnevno sprovodi, što znači da se svakom psu, sa bilo kakvim psihičkim poremećajem, daje šansa za oporavak.

Modifikacija ponašanja

Programi bihejvioralne modifikacije se sprovode maksimalno tri meseca, i to je optimalni period za postizanje rezultata. Nakon toga se pas ponovo podvrgava testovima i daje se konačna prognoza  – da li je bilo napretka, da li je pas spreman za udomljenje pod posebnim uslovima, da li se pas proglašava neudomljivim, da li je potrebna eutanazija. Kod nas ovakva praksa ne postoji, pa je samim tim proglašavati psa “agresivnim” u našim prihvatilištima apsurdno, pogotovo što to rade neškolovana lica raznim “odokativnim” metodama.

Strah

To je prirodni emotivni odgovor svakog živog bića i mehanizam koji osigurava preživljavanje, te štenci ili mladi psi koji nisu dovoljno naviknuti na urbanu sredinu ispoljavaju strah tako što se brane i to se tumači kao agresija iz straha. Agresija je samo posledica straha, te se uvek leči uzrok – strah, a ne posledica – agresija.

Termin agresija

Agresija je sindrom, ne simptom. Ona je čitav spektar različitih oblika reakcija (ponašanja), koja počinje znakovima upozorenja, a može i ne mora da se završi ugrizom. Termin “agresija” nije dijagnoza sama po sebi, to je nepotpuno definisano psihičko stanje, jer je samo posledica nekog drugog uzroka. Danas imamo dijagnostikovanih 12 vrsta agresije, i svaka od njih se leči na različit način: teritorijalna agresija, posesivna agresija, protektvina agresija, agresija iz straha, preusmerena agresija, frustrirajuća agresija, hijerarhijska agresija, agresija usled bola, seksualna agresija, predatorska agresija, defanzivna agresija i agresija u boksu. Samo jasno definisanje koja je agresija u pitanju predstavlja potpunu dijagnozu.

Najčešći oblik

Najčešći oblici su agresija iz straha kao i defanzivna agresija, gde se pas ili boji nečeg nepoznatog ili je naučen da se “brani” na osnovu negativnih emotivnih iskustava (nanošenje bola, fizičko zlostavljanje…). Prevazilaze se temeljnim i svakodnevnim radom sa psom uz pomoć tehnika kontrauslovljavanja i desenzitizacije koje su osnova za sprovođenje bihejvioralne modifikacije. Važno je reći da se agresija ne leči agresijom – zastrašivanjem i nanošenjem bola. To je kažnjivo našim Zakonom o dobrobiti životinja, jer to spada u zlostavljanje. Agresija se leči znanjem i stručnim pristupom.

Metode lečenja

Dijagnostika problematičnog ponašanja zahteva procenu celokupnog zdravstvenog stanja: uzimanje anamneze, detaljan zdravstveni i neurološki pregled, sprovođenje neophodnih dijagnostičkih testova kako bi se isključili zdravstveni problemi kao uzrok promene ponašanja. Potom se počinje s detaljnom bihejvioralnom anamnezom – kada se prvi put problem javio, učestalost pojavljivanja i u kakvim uslovima, prisustvo pređašnjeg stimulansa, cilj ponašanja, i rezultat. Kada se popuni istorija slučaja,  može se pristupiti  razvoju teorije zašto  i kako se ponašanje razvilo, na koji način se ono održava, i napraviti plan rada (bihejvioralne modifikacije) za redukciju ili eliminaciju problema.

Dva pristupa

U prvom, ako je istorija slučaja pokazala da je ponašanje životinje prirodno ali se na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme manifestuje, onda rešavanje problema obuhvata učenje životinje novim, prihvatljivijim vidovima ponašanja (na primer – lajanje na dolazak nepoznatih ljudi u stan).

U drugom, istorija slučaja može da pokaže da je razvijeno ponašanje rezultat pređašnjeg iskustva. Ako pas pokazuje strah od glasnih zvukova i iznenadne buke, on može da razvije dugogodišnji strah ili fobiju od grmljavine ili petardi. Uobičajeni pristup terapije je da se pas postepeno izlaže neprijatnim zvucima putem audio uređaja,  vodeći računa da se konstantno radi ispod njegovog praga tolerancije, uz primenu poželjnog, pozitivnog nadražaja u obliku nagrada (poslastica). Posle nekoliko ovakvih ponavljanja, jačina neprijatnog nadražaja se postepeno pojačava, uz simultano prezentovanje pozitivnog nadražaja. Na ovaj način, pas uči da asocira glasne zvuke s prijatnim događajima, a ne sa strahom. U većini slučajeva, neophodan je terapijski pristup kombinacijom ove dve metode.

Procedure udomljavanja

Uzmimo opet primer SAD. Kada se neki pas proglasi teško udomljivim zbog agresivnog ponašanja, to znači da je stručna procena čitavog tima stručnjaka takva da je moguće psa udomiti u kontrolisanu sredinu, kod udomitelja koji već imaju iskustva za zahtevnijim psima. Sprovodi se i detaljna psihička procena potencijalnih udomitelja kroz opsežne upitnike i praktične testove. U zavisnosti od pokretača agresivnih reakcija postoje određena ograničenja: domaćinstva bez dece, domaćinstva bez drugih pasa ili drugih životinja, život isključivo u kući, život van grada. Udomitelji bivaju detaljno obučeni o programu koji moraju da sprovode s udomljenim psom, i imaju kontinuirani monitoring stručnih lica iz prihvatilišta.

The post Agresija može da se (iz)leči appeared first on Pet Magazine.

Mnogi ljudi i dalje imaju potpuno pogrešnu sliku o mačkama kao potpuno nezavisnim bićima kojima i nije potrebno neko veliko druženje i koje su dovoljne same sebi

Tekst: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Domestifikacija ili pripitomljavanje mačaka započelo je u starom Egiptu i na Bliskom istoku, a kasnije su mačke počele da se globalno šire po celom svetu. U nekim grobnicama koje su stare više od 10.000 godina mogu se naći mumificirani ostaci mačaka. Istorija njihovog suživota sa čovekom nije uvek bila pozitivna i često su mačke bile izložene bezrazložnim istrebljenjima, pogotovo u srednjovekovnoj Evropi koja ih je često povezivala s kultom đavola, dajući im mnoge negativne osobine. Međutim, ove nezavisne i simpatične životinje uvek su nekako pronalazile način da opstanu i da svojim ponašanjem pokažu višestruku korist u interakciji sa čovekom.

Predrasude

Iako i danas postoje mnoge predrasude o mačkama, sve je više istrživača koji na osnovu novih naučno utemeljenih činjenica počinju da tumače njihovo ponašenje i zakonitosti koje vladaju u mačjem svetu. Taj svet se ne razlikuje mnogo od sveta koji bismo nazvali ljudskim, i sva ponašanja u svetu ljudi lako mogu biti preslikana u svet mačaka. Međutim, mnogo ljudi ne razume da i mačke prolaze kroz ista psihološka iskušenja kao i mi. Možemo slobodno konstatovati da je pogrešna slika u kojoj se mačke svrstavaju u potpuno nezavisna bića kojima i nije potrebno neko veliko druženje i koje su dovoljne same sebi.

Napuštanje

Nažalost, nauka pokazuje da i mačke pate od separacione anksioznosti u odnosu na okolinu u kojoj su odrasle i u kojoj žive. Primećeno je da većina mačaka koje imaju ovakav poremećaj imaju prethodnu istoriju ranog napuštanja od majke ili gubitak svog primarnog mačjeg čopora pre drugog meseca starosti.

Neke mace se preterano goje i pokušavaju da stalnim traženjem hrane privuku pažnju vlasnika

Naravno, najizraženije simptome imaju mačke koje su nađene na ulici, pogotovo ako se napuštanje dogodilo u prvom mesecu ili dok su još uvek sisale majku. Sklonost ka separacionom strahu takođe se javlja i kod mačaka koje su u domu u kome su jedino u mogućnosti da se druže s ograničenim brojem ljudi. Njihov iznenadni odlazak, odlazak na odmor ili čak dnevno napuštanje može biti uzrok poremećaja u ponašanju.

Simptomi

Rani simptomi poremećaja u ponašanju pre svega se ogledaju u neprestanom mjakanju i vršenju nužde van mesta predviđenog za to. Veoma često počinju da vrše nuždu u krevetu svog vlasnika ili po stvarima (odeća, obuća). Naravno, veoma je lako pogrešno protumačiti ovakve vidove ponašanja kao nekakav vid teranja inata. Međutim, to je uvek poziv u pomoć i pokušaj da mešajući svoje mirise s vašima steknu neku vrstu sigurnosti i privremeno smirenje. Vremenom, javljaju se i druge vrste poremećaja koje se najviše ogledaju u ishrani. Mačke počinju preterano da se goje i pokušavaju stalnim traženjem hrane da privuku vašu pažnju. Često se u kućama u kojima se nalazi mačka koja pati od ovog poremećaja može videti puno zdela s raznom hranom koje su većinom netaknute. Ovde se naravno ne radi o pokušaju da udovoljite mački, već o njenoj strategiji da s vama provede što je moguće više vremena. Vremenom ovakav način ishrane može dovesti do neprirodnog povećanja težine mačke što kasnije može izazvati i druge zdravstvene probleme. Postoji naravno i druga krajnost u kojoj mačka odbija hranu i preterano slabi i uzima hranu samo u određenim situacijama, kad je hranite zalogaj po zalogaj, što traje mnogo više vremena. Naravno, vremena u kome ona zadovoljava svoju potrebu da bude s vama.

Iskustvo

Ovde mogu navesti primer jednog svog pacijenta koji je većinu dana provodio sam. Mačak je imao na raspolaganju velike količine hrane jer se događalo da vlasnici ne dođu i po dva dana. Na kraju je ova obična domaća mačka došla do neverovatnih 18 kilograma (recimo samo da koker španijel teži u proseku 14 do 15 kilograma). Naravno, uginuo je veoma mlad od srčanih komplikacija.

Lečenje

Mačka je pre svega životinja koja voli da se igra. Zato je u lečenju ove vrste poremećaja veoma važno da promenite prostor koji mačku okružuje. Morate joj ostaviti puno mesta za igru, igračke koje će je inspirisati i privlačiti, mesta na kojima može da se sakrije, pa i neke pokretne stvari koje će moći da lovi. Veoma je važno ostaviti slobodnim više površina koje se nalaze na visini na koje će moći da se popne ili na koje će joj biti izazovno da se penje. Može se čak i ostaviti neko mesto na kome je skrivena manja količina hrane, a dolazak do te hrane zahteva da mačka reši neku malu zagonetku (hrana je nečim prekrivena). Takođe je dobro imati i drvo za mačke, koje ima svoje šupljine i svoja skloništa. Nekad im je potrebno ostaviti i prostor za osmatranje spoljašnjeg sveta, ravnu površinu pored prozora, koja će im omogućiti da posmatraju šta se događa napolju.

Saveti

Veoma je važno da praktikujete odlaske i dolaske na koje će se vremenom mačka navići. Svaki put kad odlazite pokušajte da je zabavite nekom igračkom ili nekom poslasticom. Nemojte previše obraćati pažnju na mjaukanje i pokušajte da je u tim trenucima samo pomazite u prolazu čime ćete joj staviti do znanja da to što se događa nije ništa strašno.

Posebno je zanimljivo da danas postoje i terapije koje su bazirane na promeni mirisa u okruženju. Kao što možete nabaviti mirise za kuću koji će vam činiti ugodniji boravak u domu, danas se mogu nabaviti i mirisi koji će učiniti da vaša mačka ima utisak da se nalazi u okruženju u kome borave i druge mačke. Ovaj vid feromonske terapije takođe se pokazao kao veoma efikasan. Kod većine mačaka ostavljanje upaljenog televizora ili radija odlična je terapija jer ostavlja utisak da je neko kod kuće

Da li znate… da se kao najefikasnija terapija pokazalo društvo druge mačke ili psa

Na kraju, kao najefikasnija terapija, pokazalo se društvo druge mačke ili čak psa. Društvo druge životinje je uvek siguran put da pomognete svom ljubimcu bez obzira na to o kojoj se vrsti straha radi ili o kom poremećaju u ponašanju je reč.

Medikamenti

Naravno, u slučajevima koji su teži i u kojima ovakvi trikovi i promene u okruženju i ponašanju ne daju efekte, postoji i medikametozna terapija koja takođe može dati veoma dobre rezultate, ali koju mogu prepisati samo veterinari koji se bave ovom oblašću, i kad se proceni da drugi oblici terapija nisu dali zadovoljavuće rezultate.

Simptomi separacione anksioznosti

• Neprestano mjaukanje
• Obavljanje nužde van posude (krevet vlasnika, obuća, odeća…)
• Preterano gojenje
• Stalno traženje hrane
• Mačka odbija hranu i traži da je hranite zalogaj po zalogaj

 Kako se izboriti

• Promenite prostor koji okružuje mačku
• Obezbedite joj puno prostora za igru, igračke, mesta za skrivanje, pokretne stvari koje može da lovi
• Uredite površine na visokim mestima u stanu i kraj prozora
• Sakrijte hranu u stanu koju će tražiti
• Promenite mirise u stanu (feromonska terapija)
• Ostavite uključen televizor ili radio
• Društvo druge mačke ili psa

The post Psihologija: Mace pate zbog samoće appeared first on Pet Magazine.

Veterinarski pregled bi trebalo posmatrati kao priliku da poboljšate kvalitet života vaše mačke, a ne kao noćnu moru. To je prvi korak ka zdravijem i dužem životu vašeg ljubimca

Tekst: dr vet. med. Klara Ćurčin za magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Odgovoran vlasnik nije samo onaj koji svom ljubimcu obezbedi krov nad glavom i punu činiju s hranom. Kad u vaš dom uđe mačka (i/ili pas), važna obaveza su i redovni pregledi kod veterinara i kontinuirana briga o zdravlju ljubimca. To je ujedno prvi i najvažniji korak ka dužem i kvalitetnijem životu vašeg mezimca.

Međutim, vlasnicima je poseta veterinaru često noćna mora, jer se mnoge životinje plaše i pregled zna da bude prava muka. Mačka je jedinka koja je po prirodi samostalni lovac, i ljudi tokom perioda pripitomljavanja nisu menjali taj iskoristljiv instinkt. Zato mačka u većini slučajeva izbegava nepotrebnu borbu i održava neophodnu distancu od svih drugih bića. Biti na sigurnom, na primer na visini ili ispod pokrivača, pruža mački osećaj sigurnosti. Grubo rukovanje, nagli pokreti ili glasan govor mogu izazvati neočekivanu i agresivnu reakciju.

Priprema

Preporuka je da izaberete veterinara koji ima iskustva u radu s mačkama i radi u klinici koja je iole „cat friendly“. Da bi i vaš deo zadatka bio izveden savršeno, preporuka je:

• Izaberite „cat friendly“ kliniku– u našim prostornim mogućnostima malo koja klinika ima poseban deo odvojen za mačke, ali vredi potruditi se i pronaći ih jer postoje.
• Obavezno zakažite pregled – tako obezbeđujete prostor i vreme samo za svog ljubimca.
• Obavite pripreme i u kući – obezbedite transporter na vreme, najbolje bi bilo da vaša mačka ima svoj i da joj uvek bude na raspolaganju kao neke vrsta „kućice“ s udobnom prostirkom, da joj ulazak i izlazak iz transportera ne bude stran i stresan. Adekvatan transporter trebalo bi da može da se otvara i s gornje strane, da je lako rasklopljiv i sklopljiv, da može lako da se fiksira u prevoznom sredstvu.
• I na kraju, a često najvažnije – vaša priprema. Budite mirni i pribrani jer,ako ste uznemireni ili uplašeni, vaša mačka će to osetiti i tako ćete doprineti još većoj panici.

Životni vek

U današnje vreme, životni vek jedne mace kućnog ljubimca je između 15 i 20 godina– to je duboka starost. U svakom periodu života postoje očekivani zdravstveni problemi, a posebno su osetljive junior i senior jedinke. Jedna kalendarska godina u životu mačke jednaka je periodu i do 15 godina našeg životnog veka. Da bi ljubimac bio zdrav i dugo živeo, preporučuju se preventivni periodični pregledi – jedanput godišnje ili češće, u zavisnosti od starosne kategorije mačke.

Prilikom zakazivanja pregleda konsultujte se o tome na šta bi tokom pregleda trebalo obratiti pažnju – da li se radi o zdravoj mladoj ili zdravoj senior mački, ili možda maca ima neki zdravstveni problem koji ste uočili. Pripreme za pregled su veoma važne, jer u tom slučaju nećete morati u kratkom vremenskom roku ponoviti istu traumatičnu radnju „lovljenja“, vožnje i „borbe“ s veterinarom. U pripreme spada ukidanje hrane na šest do osam sati pre pregleda, po potrebi koristiti neki od predviđenih preparata za modifikaciju ponašanja, ne tretirati eventualni iscedak iz oka ili nosa, ne tretirati dlaku i kožu pre pregleda, ako postoji problem sa stolicom poneti uzorak stolice… Ako se događa nešto što vam se čini neoubičajeno, fotografišite ili snimite kratak video-zapis – današnji pametni mobilni telefoni olakšavaju način objašnjavanja simptoma.

Pregled

Temeljan klinički pregled mačke u rukama veštog veterinara, u prostoriji specijalno pripremljenoj za mačke (usklađene boje, vazduh pun mačjeg feromona, nameštaj prilagođen potrebi mačke) ne traje duže od nekoliko minuta: pregled očiju, usta, ušiju, kože i potkožja može da se uradi u dva do tri poteza, uz maženje. Tako se mogu otkriti najčešće mačje tegobe – problemi usne duplje (upala desni, prisustvo zubnog kamenca), zatim rani znaci bolesti imunog sistema, kao i eventualno prisustvo nekih od spoljašnjih parazita kože (najčešće buve). Kod jedinki starosti osam do deset godina (i starijih) traži se prisustvo artritisa i promena na štitnoj žlezdi, kao i promene na mlečnim žlezdama. Ako je mačka saradljiva, sledeći korak pregleda je slušanje srčanog rada i disanje (ako mačka uporno ne prede), merenje temperature, merenje krvnog pritiska, vađenje krvi i eventualni ultrazvučni pregled ili rentgenski snimak ako se uoči potreba za dodatnom dijagnostičkom merom.

Obično se ove radnje sistematskog pregleda, ako nema vidnih znakova bolesti, završe vakcinacijom protih zaraznih bolesti i besnila, s dehelmintizacijom (čišćenje od spoljnih i unutrašnjih parazita), zaštitom od buva, i po potrebi– od krpelja.

Preparati

Konačno i na našem tržištu, zahvaljujući kompaniji Bayer, postoje preparati koje su apsolutno komforni za aplikaciju kod mačaka. Ako želite da se uradi dehelmintizacija, možete birati između tableta Drontal cat ili spot on preparata Profender. Ako želite da zaštitite ljubimca od spoljnih parazita spot on preparat Advantage je lak za primenu, a ako pak želite da se sve uradi u jednom potezu, Advocate cat je idealan preparat.

Ukoliko veterinar otkrije neki simptom upale, ne morate strahovati od injekcija, jer je  ukusan antibiotski sirup nadovat ruke, samo vam je potreban recept od veterinara.

Svaki put kad pomislite na pregled, prvo se postavite u „kožu“ te mace. Sve će biti lakše i brže ako svima zajedno bude prijatno. Kod mačaka nikakva žurba ne „pali“, što je sporije time je brže…

Cat friendly klinika

Doktor veterinarske medicine Klara Ćurčin diplomirala je 1996. godine u Beogradu. Od prvog dana rada posvetila se zdravstvenoj zaštiti kućnih ljubimaca, s posebnim akcentom na medicinu mačaka. Od 1998. godine svoju posvećenost praktikuje u Veterinarskoj ambulanti „Intervet“ u Zemunu, koja se polako pretvara u „cat friendly“ kliniku. Dugogodišnji je aktivni član evropskih i svetskih asocijacija veterinara mačje medicine, kontinuirano nadograđuje svoje znanje i prati svetske aktuelnosti u medicini mačaka.

The post Redovni pregledi su pola zdravlja appeared first on Pet Magazine.

Ne samo što ugrizi ovih užasnih parazita iritiraju kožu vašeg ljubimca i izazivaju brojne alergije, pljuvačkom prenose razne bolesti, pa i one neizlečive

Izvor: magazin Pas, Foto: Shutterstock

Idiličnu sliku jurnjave psa kroz zelenu travu ili igranje u parku, suncem objasnim, lako mogu pokvariti dosadne i naporne štetočine. Podignut elan zbog proleća i radost koju osećamo i mi i naši psi lako i brzo će anestezirati brojni krpelji, buve, komarci, papadači i svi oni insekti koji se takođe raduju, ali svom novom plenu i svežoj krvi. Ne samo što su ti ugrizi užasno iritirajući i po vas i po vašeg psa, oni su itekako opasni. Kroz pljuvačku ovih parazita u organizam vašeg psa mogu ubrizgati razne patogene koji uzrokuju niz bolesti i infekcija, među kojima ima i onih ozbiljnih pa čak i fatalnih kao što su lajšmanija, filarijaza, lajmska bolest, rikecija, teška anemija…

Sam proces lečenja svake od njih je dugačak i mukotrpan, a u nekim slučajevama, nažalost, nema adekvatne pomoći. Stoga naš narod ne greši kada kaže „bolje sprečiti nego lečiti” jer se prevencija ipak pokazala najefikasnijom i najpodnošljivijom metodom.

Magazin Pas vas zato podseća šta sve vreba iz trave, kao i koje posledice mogu osetiti vaši psi ukoliko ih sustignu ove napasti, ali vam i predlaže kako da se izborite s ovim opasnim i dosadnim krvopijama.

Buve – nezvani gosti koji donose alergije i zaraze  

Buve su jedan od najčešćih razloga zbog kog tražimo pomoć veterinara. Ovi paraziti tamnog spljoštenog tela mogu biti dugački od jednog do četiri milimetra, ali skaču veoma daleko zbog svojih izuzetno jakih nogu. Ne samo da sisaju krv pasa, mačaka i drugih životinja pa i ljudi, one takođe infestiraju kuću u kojoj živi pas. Stoga je veoma teško rešiti ih se. Procenjuje se da u jednom okruženju svega pet odsto buva živi na telu psa, dok ostalih 95 odsto, bilo kao larve ili odrasle jedinke, naseljavaju okolnu sredinu. One se mogu naći širom sveta i veoma dugo opstaju i bez blizine životinja.

Buve napadaju pse tokom cele godine, a naši ljubimci ih mogu dobiti od drugih inficiranih životinja ili ulaskom u inficirano okruženje (kuće, parkove, odgajivačnice…)

U domaćim sredinamaimaju životni vek dve do tri sedmice, a ne smeta im previše ni zima. Ipak, tople prostorije predstavljaju idealno mesto za njih.

Odrasle jedinke žive i reprodukuju se na zaraženim životinjama, a jaja uglavnom ležu noću. Ako pas živi u kući, jaja mogu pasti na pod i tako larve naseljavaju iživotnu sredinu gde nesmetano rastu i čekaju da se presele na psa ili drugog domaćina.

PROBLEMI IZAZVANI BUVAMA

Ujedi buva nisu samo iritantni za psa, već moguda prouzrokuju sledeće probleme:

• zapaljenje i intenzivan svrab
• alergijski dermatitis
• prenos crevnih crva i bakterije
• umor, gubitak mase
• anemiju

Neki psi su alergični na pljuvačku, i to znači da je samo nekoliko ugriza dovoljno da izazove alergijsku reakciju izazivajući intenzivan svrab, eriteme, gubitak dlake.

Crne granule koje mogu biti pronađene na telu inficirane životinje mogu vam se učiniti kao obična prljavština, a reč je zapravo o dosadnim štetočinima. A kako bismo se uverili da ova ugljena prašina nije samo prljavština, potrebno je da stavite nekoliko ovih granula na mokar list papira. Ako suto zaista buve, na papiru će ostati tamnocrvena boja.

Da li znate… daobična buva može skočiti od jedne do dve stotine puta dužine sopstvenog tela

Krpelji, vampiri koji sisaju krv i prenose bolesti

Krpelji su paraziti koji se hrane velikim količinama krvi. Porastu između jednog i tri milimetra, ali nakon obroka mogu dostići veličinu i od jednog centimetra. Ugrizima prenose mnoge bolesti.

Krpelji žive na velikim otvorenim prostorima, kao što su polja i šume, ali takođe i u urbanim parkovima i vrtovima. Njihova široka raprostranjenost je povezana s njihovom velikom sposobnošću prilagođavanja različitim klimatskim uslovima i okruženjima.

Najčešće se nalaze u proleće i leto, ali su takođe aktivni u jesen i na kraju zime. Kad pas prolazi kroz inficirano okruženje, krpelj se uhvati za krzno i kreće u potragu za idealnim mestom za sisanje krvi. Može ostati na istom mestui hraniti se 10-15 dana, nakon čega padne na zemlju i polaže jaja. Larve koje su rođene takođe se hrane krvlju, baš kao i odrasli.

PROBLEMI IZAZVANI KRPELJIMA
Usta krpelja su pravo oružje koje ovi paraziti koriste za prodiranje u kožu životinje i njima se snažno pridržavaju. Tako mogu neometano da sisaju velike količine krvi. Krpelji mogu nositi nekoliko vrsta patogena i prenose ih psu ugrizom izazivajući mnoge probleme i bolesti:

• upale i kožne reakcije (granuloma)
• značajan gubitak krvi, što može izazvati anemiju
• prenos opasnih bolesti kao što su lajmska bolest, rikecija, erlihioza i piroplazmoza

Krpelji su izuzetno otporni paraziti: uglavnom su aktivni kad je temperatura iznad 7stepeni, ali takođe mogu preživeti u hladnim sezonama tako što oduu neku vrstu hibernacije, i u tom slučaju ostanu živi bez jela do 18 meseci.U nekim periodima u godini krpelji sunaročito gladni i stotine njih mogu napasti istog psa.

Da li znate… da krpelj može da povećava sopstvenu težinu do sto puta posle obroka

Komarci, fatalne ženke koje prenose najopasnije bolesti
Komarci se mogu naći svuda, a naročito su česti u Mediteranskim i tropskim zemljama. Uglavnom su aktivni između aprila i oktobra, najčešće uveče i tokom noći. U toplijoj sezoni se tokom dana kriju i odmaraju. Tigrasti komarac, međutim, napada plen i tokom dana. Ne samo da su njihovi ugrizi dosadni, već izazivaju sledeće probleme:

• svrab i alergijske reakcije
• šire FILARIJASU,izazvanu unutrašnjim parazitom,utičući na srce i plućnu arteriju; a papadači lajšmaniju

Ugriz s anestezijom

Kad ugrizu, skoro svi paraziti puštaju pljuvačku pomešanu s anestetičkom supstancom koja sprečava plen da oseti njihovo prisustvo, tako da mogu nastaviti nesmetano da im piju krv.Kroz ovu „injekciju”, paraziti prenose patogene koje nose. Sve bolesti koje se prenose na ovaj način nazivaju se „vektorskim prenosima” bolesti, gde vektor predstavlja parazit koji nosi bolest.

Prevencija

Prevencija je najbolji način da zaštitite svog psa od parazita i njihovih ugriza. Pesticidi se mogu koristiti da biste izbegli izlaganje parazitima na mestima gde je vaš pas najviše izložen riziku, ali najefikasniji izborje dobar paraziticid koji odgovara dnevnoj rutini psa i rutini njegove porodice.

Najčešći paraziticid su ampule odnosno spot-on preparati, ogrlice, tablete i sprejevi.

SPOT ON

• Kako oni rade: kapi sadržane u spot-u moraju se primeniti iza vrata, između lopatica i na leđima, direktno na koži. Deluju samo protiv spoljašnjih parazita, šire se po površini kože i ne ulaze u krvotok. Advantage® ubija buve u roku od 24 sata nakon tretitranja. Jednokratnom aplikacijom sprečava se infestacija buva u sledeće 3-4 nedelje.
• Efikasnost: paraziti se ubijaju čimAdvantix® dođe u kontakt sa životinjskom kožom. Odbijajuieliminišu većinu parazita pre nego što pokušaju da ugrizu, štiteći psa protiv bolesti koje paraziti mogu preneti, kao što je lajšmanija.

OGRLICE

• Kako funkcionišu: oslobađaju aktivne sastojke na celoj površini kože psa.Uz Foresto® delovanje protiv buva počinje neposredno nakon stavljanja ogrlice. Foresto® ubija kako odrasle oblike tako i larve buva, prekidajući na taj način razvojni ciklus buva u različitim stadijumima tokom 7-8 meseci.
• Efikasnost: paraziti se eliminišu čim dođu ukontakt s kožom životinje. Delovanje protiv buva započinje neposredno nakon stavljanja ogrlice. Foresto® sprečava razvoj larvi buva u neposrednoj okolini tokom deset nedelja.One su izuzetno praktične, dugotrajnei u nekim slučajevima moguobezbediti zaštitu nekoliko meseci.

TABLETE

• Kako funkcionišu: ovi paraziticidi, koji se administriraju oralno, ulaze u krvotoki apsorbuju ih organi (jetra, bubrezi), masti i mišići.
• Efikasnost: oni ubijaju buve i krpelje tek nakon što štetočine ugrizu psa, pošto su njihovi aktivni sastojci prisutni u krvi. Njihova izdržljivost varira u zavisnosti od proizvoda i vrste parazita. Oslobađaju psa od parazita, ali ne sprečavaju ugrize.

SPREJ

• Kako funkcionišu: prskaju se direktno na krzno i kožu psa.
• Efikasnost: kad dođu u kontakt s parazitima, neki sprejevi takođe imaju repelentni efekat, kao što su spot-on proizvodi i ogrlice. Akcija jeneposredna i izdržljivost varira u zavisnosti od vrste proizvoda.

Suzbijanje infestacije buvama – spolja

Kako biste sprečili da pasponovo unesebuve u kuću, potrebno je da ih uništite i oko kuće.Važno je da ograničite pristup dvorištu svimživotinjama koje nisu članovi domaćinstva, jer onemogu doneti buve u vaše dvorište.Buve se obično razvijaju u senovitim područjima na vlažnom tlu. Kad uređujete vrt,obratite pažnju na grmovita područja i ostalapodručja koja se nalaze u senci.

Suzbijanje infestacije buvama – u kući

Očistite mesta na kojima najviše boravi pas, poput mesta gde spava, uključujući i vašuposteljinu ako spava na vašemkrevetu. Obavezno usisajte i operite, odgovarajućimsredstvom, sva mesta na kojima pasnajčešće boravi, kao i sve tepihe ili ćebad nakojima pas spava. Nakon usisavanja, izvadite i očistite vreću zausisivač jer jajašca i larve buva mogu da nastave sasvojim razvojem u vreći usisivača.Kako biste sprečili ponovnu infestaciju, preporučuje se da tretirate sve životinje u domaćinstvu protiv buva.

The post OPREZ! Počela je sezona krpelja, komaraca, buva… appeared first on Pet Magazine.

Svaka deseta mačka starija od deset godina oboli od ove bolesti. Ovo oboljenje češće se javlja kod maca koje su najvećim delom hranjene konzerviranom hranom

Tekst: dr vet. med. Srđan Obradović za magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Hipertireoidizam najčešće pogađa starije mačke. Prema istraživanjima, smatra se da je više od deset odsto svih mačaka starijih od deset godina obolelo od ove bolesti.

Razlozi za pojavu ove bolesti u kasnijem dobu života mačaka nisu u potpunosti definisani, ali se sa sigurnošću zna da uticaj imaju ishrana i sama okolina.

Simptomi

Dva najčešća simptoma koja ukazuju na mogući problem sa štitastom žlezdom jesu gubitak težine i povećan apetit. Ovi simptomi su česti i kod nekih drugih oboljenja, pa se samo na osnovu njih ne može postaviti dijagnoza.

Takođe, simptomi su i povećan unos vode u organizam, češće i obilnije mokrenje, povećana aktivnost jedinke („ponaša se kao mače”), povraćanje, proliv. Kod nekih mačaka dolazi i do problema sa srcem. Usled ubrzanog metabolizma zbog veće produkcije hormona štitaste žlezde koji utiču na brži rad srca (tahikardija) dolazi do hipertrofije – uvećanja srčanog mišića, i to naročito leve strane, a kao posledicu imamo slabljenje srčanog mišića s pojavom aritmija. Dalje, povišen krvni pritisak (na šta se može posumnjati ukoliko ljubimac ima proširene zenice, a vremenom povišen pritisak dovodi do oštećenja bubrega). Dešava se i da je dlaka lošijeg kvaliteta, a neretko dolazi i do abnormalnosti noktiju. Vlasnici primećuju i da su njihovi ljubimci agresivniji, da se bude noću i šetaju po stanu, prisutna je i pojačana vokalizacija, problemi s jetrom i neurološki problemi.

Uzroci

Najviše pažnje obraćamo na ishranu mačaka. Prema istraživanjima, ovo oboljenje češće se javlja kod mačaka koje su najvećim delom hranjene konzerviranom hranom, ali, naravno, javlja se i kod onih većinski hranjenih suvom granuliranom hranom. Pretpostavlja se da je najvažniji razlog povećane učestalosti ovog oboljenja kod mačaka koje su hranjene konzerviranom hranom hemijsko jedinjenje bisfenol A koje se koristi za zatvaranje limenki.

Zatim, količina joda (I) u gotovoj hrani. Mačke prirodno imaju veću količinu joda u svom organizmu, pa tako hrana s većom ili manjom količinom joda može uticati na promene u radu štitaste žlezde koje mogu dovesti do hipertireoidizma.

Sastojak koji ima uticaj na endokrini disbalans je i soja. Logično je da mački kao klasičnom mesožderu soja nije potrebna u ishrani u meri u kojoj je ona danas zastupljena u gotovoj hrani. Prema poslednjim istraživanjima ustanovljeno je da se soja nalazi u više od 60 odsto testiranih hrana na tržištu.

I na kraju, u određenim gotovim hranama na bazi ribe nalazi se jedinjenje PBDE-s (polibromdifenil-etar) za koje je dokazano da može uticati na pojavu hipertireoidizma.

Osim ishrane za koju se smatra da je glavni uzročnik, danas se sve više govori i o uticaju same okoline na povećanu učestalost ovog oboljenja.

Dijagnostika 

Sumnja na hipertireoidizam najpre se postavlja na osnovu uzete anamneze (razgovora s vlasnikom u cilju prikupljanja informacija), a zatim i samog kliničkog pregleda. Kod obolelih mačaka se palpacijom u predelu štitaste žlezde može uočiti uvećanje oba lobusa. Ipak, najverodostojnija dijagnostika je utvrđivanje visine hormona u krvi. Preporuka veterinara je da se sve mačke starije od sedam godina prilikom rutinskih pregleda podvrgnu merenju visine hormona štitaste žlezde.

Lečenje

Hipertireoidizam se može lečiti i držati pod kontrolom ukoliko nije došlo do sekundarnih ozbiljnijih oštećenja organa.

Postoji nekoliko načina za lečenje ovog hormonalnog poremećaja:

1. daleko najrasprostranjeniji način je lekovima koji blokiraju proizvodnju hormona štitaste žlezde. Ovi lekovi nisu skupi, ali ih je potrebno davati redovno, do kraja života. Neophodna je i povremena kontrola nivoa tireoidnih hormona kako bi se doza korigovala ukoliko je potrebno. Važno je napomenuti da tabletama ne lečimo bolest, već smanjujemo stvaranje hormona. Ovi lekovi mogu izazvati povraćanje, anoreksiju, anemiju i letargiju, o čemu bi odmah trebalo obavestiti veterinara.
2. hirurško uklanjanje uvećane žlezde je drugi najčešći način borbe s hipertireoidizmom kod nas. Ovaj način predstavlja i trenutno poboljšanje situacije s povišenim hormonima. Uklanjaju se jedan ili oba režnja štitaste žlezde, o čemu odlučuje veterinar, pri čemu vodi računa da se ne ošteti paraštitasta žlezda koja se nalazi u njenoj neposrednoj blizini. Paraštitasta žlezda kontroliše nivo kalcijuma i fosfora u organizmu, pa, ako se ošteti, može doći do hipokalcemije koja može ugroziti život mačke. Zato se prvih pet do sedam dana nakon operacije jedanput dnevno meri nivo kalcijuma u krvi. Nije neuobičajeno da se mačkama koje će se podvrgnuti hirurškoj intervenciji daju lekovi u periodu od dve do četiri nedelje kako bi se stabilizovale i pripremile.
3. zračenje upotrebom radioaktivnog joda (gold standard) u svetu je daleko najbolja metoda lečenja. Nedostatak je naravno visoka cena tretmana. Tokom lečenja se mačke hospitalizuju na tri do šest nedelja, a napredak se uočava već nakon dve sedmice. Ova metoda je i najsigurnija jer ne postoji bojazan od oštećenja paraštitaste žlezde.
4. transdermalni gel se koristi tako što se utrljava na uši i apsorbuje se preko kože, ali dešava se da se na ovaj način ne apsorbuje dovoljno leka da bi se kontrolisali simptomi bolesti.

Prevencija

Najvažnija je kontrolisana ishrana, a to znači da bi trebalo izbegavati da naše mace hranimo isključivo konzerviranom hranom. Takođe, trebalo bi koristiti hranu koja ne sadrži ili ima mali procenat soje i da, koliko možemo, izbegavamo gotovu hranu na bazi ribe. Ukoliko koristimo plastične činije za ishranu naših ljubimaca, trebalo bi da ih na određeno vreme promenimo (pranjem činija oštećujemo plastiku koja često sadrži opasna hemijska jedinjenja). I naravno – redovne kontrole kod veterinara, naročito maca u poznim godinama.

Predispozicija

Nema rasne predispozicije prema ovom oboljenju. Do skora se smatralo i da pol mačaka ne utiče na pojavu bolesti, mada se danas zna da mačke ženskog pola češće obolevaju, baš kao i žene kod ljudskog roda.

Anatomija

Štitasta žlezda se sastoji iz dva lobusa koji se nalaze u predelu vrata s obe strane traheje. Ova žlezda produkuje hormone T3 i T4 (tiroxin) koji su veoma bitni u regulisanju metabolizma. U slučaju povišenog lučenja hormona štitaste žlezde dolazi do ubrzanja metabolizma, a za jedinke koje produkuju više hormona kažemo da boluju od hipertireoidizma.

Info

Veterinarska ambulanta Obivet

Velikomoravska 15, Zvezdara, Beograd

011/283-30-20, 064/188-52-15

The post Štitasta žlezda muči starije mačke appeared first on Pet Magazine.

Bolesti urinarnog trakta češće se pojavljuju kod mužjaka, starijih mačaka i sterilisanih jedinki

Tekst: dr. vet. med. Mila Savić za magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Urinarni sindrom mačaka (FUS), oboljenje donjih urinarnih puteva mačaka (FLUTD) ili idiopatsko oboljenje donjih mokraćnih puteva kod mačaka (IFLUTD) predstavljaju sinonime koji opisuju kompleksno oboljenje koje se najčešće javlja kod mačora. Urolitijaza i opstrukcija uretre peskom, cistitis bakterijske etiologije i idiopatski cistitis zauzimaju značajno mesto u osnovi ovog oboljenja, nalik onima koja se javljaju kod ljudi.

Bolesti urinarnog trakta kod mačaka se pojavljuju često, pre svega zbog dimenzija mokraćnih kanala. Češće se pojavljuju kod mužjaka i sterilisanih jedinki, a zavise i od genetske predispozicije (npr. kod persijskih mačaka), zatim vrste hrane i kvaliteta i količine unete vode, kao i od učestalih infekcija i stresa, prisustva većeg broja mačaka na suviše malom prostoru.

UZROCI

U osnovi ovog oboljenja nalazi se više različitih poremećaja, pa su uzroci veoma složeni. Hrana i voda su glavni faktori koji dovode do stvaranja određene vrste peska. Ishrana gotovom suvom hranom s visokim sadržajem magnezijuma, nedovoljno unošenje vode koje za posledicu ima nedovoljno lučenje mokraće, a samim tim i neadekvatno spiranje mokraćnih puteva pogoduju stvaranju i zadržavanju struvitnog peska u mokraćnoj bešici.

Pesak može biti različitog hemijskog sastava: najčešće se pojavljuje struvit (magnezijum amonijum fosfat) u 65 odsto slučajeva, kalcijum oksalat u 20 odsto i ostalih 15 odsto čine kalcijum fosfat, urat i cistin. Najčešće se soli nakupljaju oko male organske čestice u bešici kao što su ćelije upaljene sluzokože bešike ili ugrušak krvi.

Bakterije mogu u izvesnim slučajevima uticati na pojavu cistitisa i uretritisa, pri čemu ureaza pozitivne bakterije, razlaganjem ureje na amonijak, dodatno podstiče taloženje struvite. Međutim, u brojnim slučajevima, urin mačora koji imaju teškoće pri mokrenju praćene bolovima bakteriološki je sterilan.

Do smanjenja prohodnosti ili potpunog začepljenja uretre mogu dovesti i uroliti (mokraćno kamenje), najčešće struvitni čepovi i edem sluznice izazvan zapaljenjem. Uzana uretra mačora koja predstavlja anatomsku specifičnost najverovatniji je razlog što se bolest klinički manifestno češće javlja kod muških životinja.

FAKTORI RIZIKA

Pre svega, to je starost, te najčešće obolevaju mačke između druge i pete godine starosti ili znatno starije jedinke. Zatim pol – mužjaci imaju veći rizik za začepljenje uretre zbog anatomske razlike u njenoj građi. Zatim sledi način života – smanjena fizička aktivnost i kretanje mačaka koje ne izlaze iz kuće, smanjeno uzimanje vode, a i neredovno čišćenje posuda za pesak može izazvati kod mačke ređe uriniranje koje igra značajnu ulogu u nastanku bolesti. Takođe, i nepravilan odnos minerala u hrani može povećati mogućnost za stvaranje urolita, a prekomerna telesna težina podstiče nastajanje oboljenja donjih urinarnih puteva. Kastrirane mačke imaju veće probleme s težinom, te se bolest kod njih javlja češće.

SIMPTOMI

Učestalo i otežano uriniranje. Mačka učestalo urinira male količine mokraće bilo u posudi za pesak, ali vrlo često i izvan njega, napinje se prilikom uriniranja, dugo stoji u posudi s peskom u položaju za uriniranje, ali se mokraća vidi samo u kapima. Zatim, uriniranje izvan kutije za pesak, na neuobičajenim mestima, prisustvo krvi u urinu. Simptom je i bolno uriniranje kad mačka bolno mjauče, kao i prekomerno lizanje genitalija, skrivanje, smanjen apetit i povraćanje.

DIJAGNOZA I TERAPIJA

Palpacijom abdomena lako se oseti prepunjena mokraćna bešika, vrh penisa je nadražen, a pri vrhu se mogu u nekim slučajevima napipati struvitni čepovi.

Biohemijskim pregledom krvi mogu se dokazati azotemija i hiperkalijemija, dok nalaz urina ukazuje na prisustvo epitelnih ćelija, eritrocita, leukocita, bakterija i kristala u mokraći.

Terapija se svodi na otklanjanje opstrukcije, lečenje cistitisa i uretritisa i korekciju azotemije i hiperkalijemije. U slučaju opstrukcije mokraćne bešike kateterizacija je neophodna kako bi se uklonila zadržana mokraća i uspostavila normalna diureza. Takođe, i primena antibiotika pre i posle kateterizacije, čak i u slučajevima bakteriološki sterilnog urina.

PREVENCIJA

Dijetalna ishrana, tačnije dobro izbalansirana ishrana. Na tržištu postoji više tipova gotovih proizvoda za preveniranje urolitijaze, pri čemu se u nedostatku acidifaktora mokraće, acidifikacija može postići dodavanjem amonijum hlorida preko uobičajene hrane, ali, naravno, sve u dogovoru s veterinarom.

Takođe, i dovoljno sveže i kvalitetne vode koja vašem ljubimcu treba da bude stalno dostupna. Mačku možete stimulisati da pije vodu i uz pomoć mačje fontane.

Važno je i redovno čiščenje posude za pesak, izbegavanje situacija stresnih za mačku, kao i održavanje telesne težine mačke u granicama normale.

Na kraju, mera prevencije u kojoj će uživati i vlasnici i ljubimci jeste – fizička aktivnost. Podstičite svoju macu na igru kako biste joj obezbedili duži, zdraviji i srećniji život.

The post Suva i slana hrana taloži pesak appeared first on Pet Magazine.

Ako većinu dana provodi sam, i ako oseća manjak emocija, pas počinje da menja ponašanje tražeći izlaz. Stres se smatra jednim od pokretača prisilnih radnji, a sve je više dokaza da su one nasledne prirode

Piše: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazin Pas, Foto: Shutterstock

U okvirima medicine, psihologija i psihijatrija su danas možda i najdinamičnije grane koje se veoma brzo razvijaju. Njihov razvoj pre svega se ogleda u napretku hemijskih materija koje pomažu da se isprave različite vrste poremećaja i ponašanja. Veoma je značajan napredak i u okvirima novih naučnih saznanja koja ukazuju na to da većina poremećaja nastaje na genetskom nivou, i da su strahovi, poremećaji ponašanja i mnoga druga oboljenja pre svega uzrokovana genima koje nosimo.

Nasuprot ranijim shvatanjima da je većina ovakvih poremećaja uzrokovana traumama ili ranim dožljivajima koje kasnije povezujemo na pogrešan način, danas je sve više dokaza da su ovi poremećaji nasledne prirode.

Tako je i kod životinja. Najnovije analize pokazuju da su za mnoga oboljenja odgovorne nasledne (heridatarne) osobne koje smo poneli genima. Upravo je i opsesivno i kompulsivno ponašanje jedna od tih osobina.

OPSESIVNE MISLI

Definicija opsesivno-kompulsivnih poremećaja, koja se pre svega odnosi na ljude, uključuje opsesivne misli koje primoravaju subjekta na kopulsivna ponašanja, prinudne radnje (učestalo pranje ruku, potreba za apsolutnom simetrijom prostora, stalno proveravanje da li su ugašeni električni uređaji), čime se odvlači pažnja od prisilnih misli.

Ovde moramo malo da zastanemo i da konstatujemo da nikako ne možemo biti sigurni u kojoj meri psi imaju opsesivne misli. Zato se u okvirima veterinarske medicine ovakvo ponašanje kod pasa pre svega definiše kao kompulsivno. To ponašanje kod pasa nije toliko često koliko se misli. U većini slučajeva ovakva ponašanja se javljaju periodično i kad se isključi primarni uzrok ona spontano nestaju. Veoma je mali procenat pasa koji trajno podležu ovakvim ponašanjima i pokazuju ozbiljne probleme u prilagođavanju okolini i normalnom načinu života.

Medicinski definisano, u ovakva kompulsivna ponašanja spadaju: psi koji uporno jure svoj rep, nekontrolisano i bezrazložno laju, grizu sebe ili ukućane bez upozorenja, jure svoju senku, jure točkove automobila, cvile dugo i bez vidljivog povoda, grizu svoje šape ili delove nameštaja, neprestano ližu neku osobu ili sebe, besomučno jure svetlo ili besomučno trče za lopticom sve do iscrpljivanja.

SAMOĆA

Naravno, glavno je pitanje šta uzrokuje ovakve vidove ponašanja. Pas je pre svega društveno biće, odnosno biće koje želi da pripada čoporu. Ako većinu dana provodi sam i ako je u nedovoljnom kontaktu sa svojim čoporom, ako oseća manjak emocija, počinje da menja ponašanja tražeći izlaz iz ovog, za njega emotivnog stresa. I upravo se stres smatra jednim od pokretača ovakvih poremećaja u ponašanju. Interesantno je da od ovih poremećaja, prema ispitivanjima, više pate velike rase pasa, kao što su nemački ovčari, labradori, retriveri, dobermani, ali i pinčevi, bul terijeri i nemački lovni terijeri. Nemački ovčari i nemački lovni terijeri su psi kod kojih najčešće primećeno da jure svoj rep. Smatra se da je kod njih ova osobina nasledna.

Zanimljivo je navesti da zbog zanemarivanja često pate i ptice, naročito neke vrste velikih papagaja. Kod njih se ovi poremećaji javljaju u vidu opadanja perja, svraba i samopovređivanja koja mogu biti čak i sa smrtnim ishodom.

Uzroci ovih poremećaja mogu ležati i u želji psa da privuče vašu pažnju svojim ponašanjem želeći time da vas što više okupira i privuče sebi. Uz ove poremećaje može se javiti i pojačana seksualna želja kao komponenta želje za zbližavanjem. Promene u ponašanju takođe mogu biti izazvane i konfliktom (okolina ili vlasnici/ukućani) ili frustracijom.

FRUSTRACIJE

Jedan su od najčešćih uzroka i glavnih pokretača pojave poremećaja u ponašanjima kod pasa. Frustracija može da bude, i veoma često jeste, glavni okidač promena u ponašanju. Promene su na početku suptilne i veoma lako promaknu pažnji vlasnika. Frustrirajući za psa može biti i nedovoljan broj izlazaka van kuće kad mora da suspreže svoje prirodne potrebe (defekacija i uriniranje), nedovoljno vreme provedeno u šetnji (lovački pas može da pređe desetine kilometara dnevno), nedostatak seksualnog partnera, pa i svađe u kući koje mogu izazvati emotivnu nesigurnost. Pas tada promenom ponašanja, i u želji da umanji stres kojem je izložen, jednostavno počinje da „zabavlja mozak“ nekim ponovljenim radnjama koje mu odvlače pažnju s osnovnog problema. Ovakvo ponašanje postaje sve gore i progresira u sve češće i intenzivnije ponavljanje ovakvih radnji. Vremenom ono može da ugrozi i normalne fiziološke potrebe, pa se javlja nedostatak sna, odbijanje hrane, povraćanje i povećana agresija.

Da li ste znali… da frustracija za psa može biti i nedovoljan broj izlazaka van kuće, nedovoljno vreme provedeno u šetnji, nedostatak seksualnog partnera

Ako primetite bilo koji od navedenih simptoma kod svog psa, pre svega ga odvedite kod veterinara. Stručno lice će ispitati simptome koji se pojavljuju jer oni mogu biti izazvani i nekim metaboličkim oboljenjima, hormonskim poremećajima ili hroničnim bolovima, pogotovo kod starijih pasa. Ako izostane fiziološko-patološka dijagnoza, sigurni smo da se radi o nekoj vrsti poremećaja u ponašanju.

LEČENJE

U rešavanju ovakvih poremećaja postoje dva osnovna pristupa.

Jedan se sastoji u promeni ponašanja vlasnika prema kućnom ljubimcu. Potrebno je provoditi što je moguće više vremena u igri, dugim šetnjama, pronaći nove i zanimljive igre i iznaći načine da vašem psu odvučete pažnju, kao što su promena parka ili dovođenje novog ljubimca u kuću. Ovo će ga sigurno u velikoj meri osloboditi stresa, straha i frustracije. Ako se na momente javi stari način patološkog ponašanja, potrebno je što manje obraćati pažnju na to i pokušati s nekom novom igračkom ili drugim aktivnostima odvući pažnju svom ljubimcu.

Drugi način je hemijski pristup koji se sastoji pre svega u davanju medikamenta, antidepresiva i anksiolitika. Ovakva terapija za sada nema potpunu podršku stručne javnosti i rezultati primene ovih lekova krajnje su diskutabilni. Najčešći uzrok neuspešnosti ovih terapija je u nedostatku lekova koji bi bili prilagođeni davanju psima.

Na kraju, možemo konstatovati da su kompulsivni poremećaji kod pasa sve ćešći i da se ovaj vid oboljenja mora tretirati s punom ozbiljnošću. Takođe je potrebno sprovesti i ozbiljnu obuku vlasnika pasa da bi naučili kako da izbegnu zamke koje mogu dovesti do ove vrste oboljenja. Možda najveću pažnju treba obratiti na potencijalne i nove vlasnike pasa i pomoći im u izboru odogovarajućeg ljubimca u odnosu na vreme koje mogu provesti s njim, kao i na potrebe određene rase.

Rase koje više pate

Od ovih poremećaja više pate velike rase pasa kao što su nemački ovčari, labradori, retriveri, dobermani, ali i pinčevi, bul terijeri i nemački lovni terijeri.

Nemački ovčari i nemački lovni terijeri su psi kod kojih je najčešće primećeno da jure svoj rep. Smatra se da je kod njih ova osobina nasledna.

U kompulsivna ponašanja spadaju:

• psi koji uporno jure svoj rep
• nekontrolisano i bezrazložno laju
• grizu sebe ili ukućane bez upozorenja
• jure svoju senku
• jure točkove automobila
• cvile dugo i bez vidljivog povoda
• grizu svoje šape ili delove nameštaja
• neprestano ližu neku osobu ili sebe
• besomučno jure svetlo ili
• besomučno trče za lopticom sve do iscrpljivanja

The post Zašto pas juri svoj rep? Ima kompulsivni poremećaj appeared first on Pet Magazine.

Ono što sastav biljaka čini značajnim su sastojci kojih uglavnom nema, ili ih nema u dovoljnoj količini u mesu – vitamini, minerali, biljna vlakna, fitonutrijenti

Tekst: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin Pas, Fotografije: Shutterstock

Na pitanje da li je psima u ishrani potrebno voće i povrće, odgovor zavisi od toga da li dolazi iz usta strogog zagovornika ishrane sirovim mesom ili s druge strane veterinara nutricioniste koji brani stavove vegetarijanske ishrane. Zagovornici sirove ishrane smatraju da psi, kao i vukovi, u potpunosti zadovoljavaju nutritivne potrebe mesom, iznutricama i kostima, a vegetarijanski razlozi leže u „postojanju određenog nivoa toksina“ u mesu.

Evolucijom se pas-mesožder delimično pomerio od vuka kao striktnog mesoždera (iako i on ume da pojede pomalo divljih borovnica, kao i biljni sadržaj creva svog plena) ka svaštojedima. Najveći broj profesionalaca smatra da manje količine „zeleniša“ pas u ishrani može da svari i iskoristi njegove specifične hranljive sastojke.

Šta je to za pse korisno u voću i povrću?

Voće i povrće, i uopšte biljke, u ishrani pasa nisu neophodne, ali su veoma korisne jer uravnotežuju obrok u kome je sadržaj proteina i masti obezbeđen iz „mesnih izvora“, i doprinose jačanju i poboljšavanju kompletnog zdravstvenog stanja psa.

Ono što sastav biljaka čini značajnim su sastojci kojih uglavnom nema, ili ih nema u dovoljnoj količini u mesu, a to su:

• Vitamini: A, K i E, i neki od vitamina B grupe
• Minerali: zeleni listovi sadrže najveći procenat kalcijuma, kalijuma, magnezijuma, bakra i gvožđa
• Biljna vlakna: rastvorljiva i nerastvorljiva, svaka sa svojom pozitivnom ulogom na stanje sistema za varenje
• Fitonutrijenti: enzimi, antioksidansi i antiinflamatorne supstance – nalazimo ih samo u biljnom svetu, a imaju značajan efekat na održavanje zdravog organizma (antiviralno antibakterijsko, antiparazitarno, antidegenerativno i antikarcinozno delovanje). Enzimi – podstiču varenje; ananas i papaja sadrže korisne enzime za proces varenja hrane – bromelein i papain, a mladice povrća i žitarica pune su enzima. Antioksidansi: nalaze se u svim vrstama voća i povrća. To su borci protiv slobodnih radikala, uzročnika degenerativnih procesa i starenja organizma.

Antiinflamatorni efekat dobijamo dodavanjem u ishranu citrusa i bobičastog voća, pre svega borovnica koje pomažu u smanjivanju zapaljenskog procesa.

• Sadržaj vode – voće i povrće sadrže vodu u većoj količini, tako da je veoma korisno dodavati ga u ishranu pasa koji imaju problem s dehidracijom, a posledično i probleme s funkcijom bubrega i s formiranjem kamena u mokraćnim putevima.

Poznati australijski veterinar i nutricionista dr Bilinghurst, začetnik BARF ishrane (Biologically Appropriate Real Food) smatra da se povrćem i voćem u ishrani možemo uspešno boriti protiv hroničnih degenerativnih promena, naročito kod starijih pasa (insuficijencija bubrega, rak…), uticati na poboljšanje zdravstvenog stanja kod bolesti gojaznosti, artritisa, alergija, insuficijencije pankreasa.

Koje voće i povrće davati psu?

Štapić šargarepe, tikvice ili jabuke, kotur banane, cvet brokolija odlična su niskokalorična poslastica i nagrada za psa. Korisna pre svega za gojazne pse, one s dijabetesom ili hroničnim bolestima povezanim s većom telesnom težinom.

Kao poslastica, pri ishrani komercijalnom hranom, voće ili povrće se daje u količini do deset odsto dnevnog obroka. Ako čini deo obroka sveže pripremljene hrane, onda može biti zastupljeno do 25 odsto, a ako je u sastavu hrane koja se daje psu s određenim zdravstvenim problemom – voće i povrće može biti zastupljeno čak i do 50 odsto u obroku.

Psi mogu jesti: Ananas, Papaju, Žitarice, Borovnice, Jabuke, Šargarepu, Bananu, Brokoli, Bundevu, Krušku

Priprema

Psu možemo ponuditi voće i povrće u sirovom ili kuvanom stanju. Radi lakšeg varenja i usvajanja hranljivih materija sirovo povrće i voće bi trebalo obraditi – isitniti na manje komadiće, štapiće ili napraviti u blenderu nešto nalik gustom soku. Na sličan način se može pripremiti i zamrznuto povrće i voće, a kratko kuvanje može olakšati varenje.

Preporuka je da se koristi sezonsko voće i povrće organskog porekla (psi su veoma osetljivi na pesticide). Voće mora biti zrelo, jer u suprotnom može izazvati dijareju.

U manjoj meri bi trebalo davati povrće iz porodice kupusa zbog njegovog uticaja na tiroidnu žlezdu, kao i mahunarke, a sve ono što sadrži veći procenat skroba, kao recimo krompir, treba izbegavati. Psima ne treba davati luk, grožđe, avokado i orašaste plodove.

Savet +

Kao pomoć u lečenju opstipacije može se koristiti pire od bundeve. Isti pire je efikasan i kod lakših dijareja. Psi koji zbog stresne situacije zahtevaju dodavanje probiotika imaće koristi od banana, jabuka ili krušaka kao poslastica, ali i kao prebiotika (ishranjuje se crevna mikroflora). Za pse s nekom vrstom tumora preporučuje se brokoli s 33 antikancerogena sastojka koji je blagotvoran dodatak ishrani.

The post Voće i povrće u ishrani pasa appeared first on Pet Magazine.

Najveći broj mačaka se hrani gotovom, industrijskom hranom – suvom ili vlažnom, ali vrlo rado će pojesti i nesto od hrane svog vlasnika

Tekst: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Hrana koju koristimo u našoj svakodnevnoj ishrani može biti deo obroka mačke. Pre svega, to mogu biti komadići kuvanog mesa ili nekoliko zamrznutih borovnica. Mezimcu nikako ne bi trebalo davati ostatke hrane koja je pripremljena i začinjena za vlasnika.

Prema dr Elizabet Koleran, predsednici Američkog udruženja veterinara felinologa, „ljudska hrana“ ne bi trebalo da bude zastupljena u ishani mačke u procentu većem od 15 odsto.

Meso i riba

Mačka kao pravi mesojed svoje nutritivne potrebe pre svega zadovoljava unosom proteina animalnog porekla. Ishrana industrijskom hranom može biti šarenolika, od obroka s najvećim udelom mesa do obroka s najvećim udelom žitarica. Osim biološki vrednih proteina za mačku je meso značajno kao neohodni izvor vitamina A i D, kao i esencijalnih aminokiselina. Zato je mačke koje nemaju dovoljnu količinu mesa u obroku korisno „častiti mesnim poslasticama“.

Iako će mnoge mačke skočiti za parčetom svežeg sirovog mesa, zbog moguće kontaminacije preporučljivo je ipak termički ga obraditi, naročito piletinu i ćuretinu, kao i već pripremljeno mleveno meso. Meso kome je odstranjena masnoća bari se 15 do 20 minuta, a zatim secka na komadiće veličine nokta.

Kalorije

Mački prosečne težine (pet kilograma) za održavanje „radnog metabolizma“ dnevno je potrebno oko 294 kalorije. Ako bismo mački iseckali i dodali u jedan obrok 50 grama pilećeg belog mesa, to je petina (20 odsto) potrebnog unosa kalorija, a ako bismo joj dali 15 grama lososa ili jednu sardinu, to je 10 odsto dnevnog unosa kalorija, što je ujedno i preporuka za količinu unetih kalorija kroz poslastice.

Oprezno s jajima i sirom

Jaja su biološki najvrednija namirnica zbog aminokiselinskog sastava i gotovo potpunog iskoršćenja u organizmu, i zato su veoma korisna u ishrani. Mački ih možemo ponuditi skuvana, s određenom dozom opreza – prvi put u maloj količini. Neke mačke ih ne vole, a kod nekih se mogu pojaviti gastrointestinalne smetnje.

Sir je namirnica koja je privlačna mnogim mačkama. S obzirom na nemogućnost većine mačaka da vari laktozu, sir se radi provere najpre može dati u vrlo maloj količini, i to mladi sir, gauda ili čedar, pa tek kad se uverimo da sir nije prouzrokovao dijareju, možemo nastaviti s njegovim povremenim davanjem.

Voće i povrće kao zdrava poslastica

Mački se umesto industrijskih poslastica kao zamena može ponuditi malo povrća ili voća.

Ono ne može biti zamena za obrok jer je mačka mesojed, već može biti samo dodatak, odnosno, zdrava poslastica.

Mački bi trebalo ponuditi malu količinu, da je ne bismo preopteretili ugljenim hidratima. Povrće i voće se može mački ponuditi sirovo ili bareno, sitno iseckano ili u formi pirea dodatog u uobičajen obrok.

U zavisnosti od individualnih sklonosti, mački se može dopasti: seckana šargarepa, smrznuti ili bareni grašak, boranija, tikvice, borovnice. Rendana jabuka, komadići banane i pire od bundeve odličan su izvor rastvorljivih vlakana i vitamina C.

Opšta preporuka za količinu unetih kalorija putem poslastica jeste do 10 odsto, što je za najveći broj mačaka 20 do 30 kalorija dnevno. Kad je u pitanju voće i povrće koje možemo davati mački kao poslasticu, to je oko 25 zrna borovnice, 100 grama spanaća, 80 do 100 grama šargarepe, 50 do 60 grama jabuke.

Malo je verovatno će se mačka odlučiti da pojede 100 grama spanaća, verovatnije je da će to biti nekoliko listića spanaća u kombinaciji s redovnim obrokom ili deo dnevnog unosa poslastica u kombinaciji s kašikom kuvane piletine ili desetak zrna borovnice ili graška.

 „Mesne poslastice“

• Piletina i ćuretina su izvor visokosvarljivih proteina. Pripremamo ih tako što skinemo kožicu i termički ih obradimo.
• Pileći želudac – obaren. Osim nutritivne vrednosti, odlična je dentalna poslastica i zbog svoje vezivne strukture.
• Pileće srce je izvor taurina – esencijalne aminokiseline koju mačke moraju unositi ishranom.
• Sardine i losos – konzervirane ili zamrznute, iseckane na manje komadiće zdrav su dodatak obroku ili proteinska poslastica. Kao i meso lososa, imaju visok sadržaj važnih omega 3 masnih kiselina.

Savet +

Oprez sa spanaćem

Spanać se ne sme davati mačkama s problemima u okviru urinarnog sistema jer sadrži kalcijum oksalat koji doprinosi formiranju kristala u urinarnom traktu. Za zdrave mačke spanać je zbog niske kalorijske vrednosti, a veće prisutnosti vitamina i minerala, odličan način da se uvede „zeleniš“ u ishranu. Takođe, spanać sadrži glikolipide, supstance koje deluju zaštitno na sluzokožu digestivnog trakta tokom zapaljenskog procesa.

Zdrave poslastice tokom dana

25 zrna borovnice

100 grama spanaća

80 do 100 grama šargarepe

50 do 60 grama jabuke

The post „Ljudska“ hrana u ishrani mačaka appeared first on Pet Magazine.

Prve vrućine naši ljubimci podnose podjednako teško kao i mi, što nam stvara obavezu da u ovim danima o njima posebno vodimo računa

Izvor: magazin Pas, Foto: Shutterstock

Na vremenske prilike psi reaguju kao i ljudi – tokom čestih promena temperature znaju da budu umorni, bezvoljni, ali i izloženi određenim tegobama. Period prelaska iz prohladnog i vlažnog proleća u vrelo leto vreme je kada su ovi simptomi izraženiji nego inače. Prve vrućine naši ljubimci podnose podjednako teško kao i mi, što nam stvara obavezu da u ovim danima o njima posebno vodimo računa. To se posebno odnosi na ekstremno visoke temperature, koje poslednjih godina dolaze gotovo preko noći.

Voda

Prvi letnji dani praćeni vlagom, izrazito visokim temperaturama i suncem koje prži umaraju, iscrpljuju i povećavaju rizik od dehidratacije i blažih toplotnih udara. Zato je važno da našim ljubimcima ne dozvolimo nagle i duge boravke na suncu, već da ih redovnim kraćim šetnjama navikavamo na žarke letnje dane. Prvi savet stručnjaka jednostavan je i glasi – životinja uvek mora da ima nadohvat njuške dovoljno sveže vode za piće. Kako psi količinu tečnosti u organizmu regulišu ne znojenjem već dahtanjem, vodu bi bilo poželjno nositi čak i u šetnje i ljubimca s vremena na vreme častiti manjim količinama.

Fizička aktivnost

“Prvih žarkih dana preporučuju se dugotrajne šetnje koje podrazumevaju duži boravak na suncu. Njih bi trebalo zameniti sa nekoliko kraćih izlazaka tokom dana, a za vreme za istrčavanje i aktivnosti na otvorenom bolje je izabrati jutarnje ili večernje časove”, kaže veterinarka Jelena Majstorović. “U najtoplijem delu dana, naročito u vreme omorina ili između dve kiše, ljubimcu ne bi trebalo dozvoliti nesputano jurcanje, igru ili trčanje. Posebno po ovakvom vremenu ne treba voziti bicikl u društvu psa. Nama prijatnih tridesetak stepeni Celzijusa psu pri dužem trčanju zna da bude izuzetno vruće. Veoma je važno da pas u stanu uvek ima neko senovito i hladovito mesto, gde će mu biti prijatno da boravi i odmara se. Ukoliko živi napolju, obavezne su nadstrešnica i kućica u hladovini, sa dobrim strujanjem vazduha. Treba birati i teške činije za vodu kako ih pas ne bi prevrtao u igri i kretanju.”

U automobilu

Važan savet vlasnicima pasa jeste da svog ljubimca leti nikada ne ostavljaju zaključanog u parkiranom automobilu, čak ni kada je oblačno, odnosno ako je parking u hladovini. Zatvoren auto se izuzetno brzo greje, postaje zagušljivo i prevruće. Iako je spoljna temperatura tek nešto iznad dvadeset stepeni, unutrašnjost vozila za samo jedan čas može da se zagreje i do neverovatnih 45 stepeni. Dovoljno je da životinja u takvim uslovima provede samo petnaestak minuta da bi doživela toplotni udar, a u slučaju duže izloženosti moguća je čak i smrt.

“Toplotni udar je urgentno stanje koje zahteva brzu reakciju vlasnika. Problem je što organizam psa ima drugačiju termoregulaciju od čoveka, zbog čega mu treba više vremena za hlađenje. Psi ne tolerišu visoke temperature kao ljudi. Problem nastaje kada je spoljna temperatura približna temperaturi njihovog tela, kada obično dolazi do pregrevanja. Rizičnu grupu čine i ljubimci sa disajnim problemima, kao i brahicefalične rase pasa. Zbog oblika njuške, oni neretko imaju problema sa disanjem, što direktno utiče na regulisanje telesne temperature. Šokovima zbog visoke temperature sklone su i polarne rase pasa poput haskija ili samojeda, kao i životinje koje su na terapijama lekovima”, nabraja naša sagovornica.

Toplotni udar

Najvidljiviji simptom toplotnog udara je brzo, kratko, učestalo i glasno disanje. Jezik psa i sluzokoža u tim situacijama imaju izraženu crvenu boju. Često je povraćanje, odnosno sakupljanje pene na ustima. Ako se pravovremeno ne reaguje, dolazi do pojave proliva, često sa primesama krvi, što može dovesti do kome. Toplotni udar kod pasa može imati i prateće pojave – srčani udar, grč ili spazma mišića i iznurenost. Nije retkost da životinja koja je dehidrirala ili previše vremena boravila na toploti izgubi svest ili je izdaju noge.

“Prva pomoć podrazumeva premeštanje psa iz vruće sredine. Potrebno je što pre ga rashladiti bilo kupanjem u kadi ili kvašenjem vodom, a u obzir dolaze i hladne obloge. Ne treba gubiti iz vida da su najbolje obloge od umereno hladne vode, a nikako ledene. Ni kocke leda umotane u krpu ne dolaze u obzir iako ova vrsta terapije možda zvuči logično. Razlog je u tome što naglo hlađenje sužava krvne sudove životinje, čime se onemogućavaju pravilan krvotok i vraćanje u normalu”, kaže Majstorovićeva.

Treba obratiti paznju na poteškoće u disanju i ako postoje, neophodna je pomoć veterinara. Toplotni udar najbolje se sprečava pravovremenom aklimatizacijom, a period prilagođavanja trebalo bi da traje od jedne do tri nedelje. Posledicama toplotnog udara doprinosi i pregojenost pasa, pa se tokom žarkih meseci savetuje i blaga dijeta.

Koža i dlaka

Za ovo doba godine stručnjaci preporučuju i pravilno održavanje dlake ljubimca. Redovnim četkanjem i uklanjanjem starih slojeva dlake pas će se lakše hladiti. Iako deluje na prvi pogled neverovatno, postoje i rase pasa koje mogu da izgore na suncu. Reč je o kratkodlakim ljubimcima, odnosno psima koji imaju svetle noseve i uši. Oni nikako ne bi trebalo da izlaze u šetnju po najvećoj vrućini, a za slučaj dužeg boravka na suncu, obavezan je savet veterinara.

Poslednja istraživanja pokazala su da preterano izlaganje suncu kod psa može izazvati jednake probleme kao i kod ljudi, pre svega tumor kože i ostala kožna oboljenja. Solarni dermatitis (upala kože) najčešća je bolest ljubimaca zbog izlaganja suncu. Uz dermatitis, moguća je pojava kožnih tumora. Od vrste ovih izraslina zavisi i način lečenja, koji u određenim situacijama podrazumeva i hirurški zahvat.

The post I psi mogu da izgore na suncu appeared first on Pet Magazine.

Najčešći simptom alergije kod životinja jeste svrab kože. Srećom, moguće je smanjiti izloženost alergenima i na taj način omogućiti maci da se uz terapiju brže i lakše oporavi

Piše: dr vet. med. Mila Savić za magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Naši ljubimci su podložni alergijama, baš kao i ljudi. Najčešći simptom alergije kod životinja jeste svrab kože, pa ukoliko primetite da se vaša mačka češće češe, liže ili grize, postoji šansa da pati od alergije i potrebno je da je odvedete veterinaru. Opadanje dlake u pečatima, otvorene rane, upala kože i za mačke karakteristično teško disanje, takođe upućuju na mogućnost postojanja alergijske reakcije. Srećom, moguće je smanjiti izloženost alergenima i na taj način omogućiti maci da se, uz terapiju, brže i lakše oporavi.

Nајčеšćе аlеrgiје koje se kod mačaka javljaju jesu alergija na buve, atopije i аlеrgiје nа hrаnu.

Alergija na buve (i druge insekte)

Ovo je najčešći tip alergije koji se javlja kod mačaka, a uzrok je pljuvačka buve, tačnije antigeni pljuvačke buve koji, nakon što se vežu za kolagene subkutisa (najdubljeg sloja kože) dovode do nastanka alergijske reakcije. Prvi znak je najčešće na bazi repa, ali može se pojaviti i oko ušiju i na glavi, zatim u predelu abdomena i vrata. Pojavljuje se gubitak dlake zbog preteranog grebanja, grizenja i lizanja određenih regija. Trebalo bi pripaziti da se ta područja kasnije ne inficiraju. Dijagnoza se postavlja na osnovu karakteristične kliničke slike, nalaza parazita ili njihovih ekskremenata testom na belom papiru.

Terapija se bazira na uništavanju buva na životinji i u ambijentu, primeni glukokortikoida i antibiotika kad je to neophodno. Osim na pljuvačku buve, hipersenzitivna reakcija se može javiti i na ujed komarca, prisustvo šugarca, ubod krpelja. Insekti koji ne zavise od domaćina (pčele, ose, obadi) ubrizgavanjem otrova mogu da izazovu po život opasne reakcije, gde je neophodno da u što kraćem vremenskom roku interveniše veterinar.

Atopija (atopijski dermatitis, alergijska inhalaciona dermatoza)

Ove alergije su česte i uzrokovane su jakom reakcijom organizma na čestice vazduha poput plesni, polena, grinja, trave. Najznačajniji vidljivi simptom atopije je svrab, tj. češanje kao njegova manifestacija. Svrab je izražen po mačjem licu, grudima, stomaku, mada može biti i generalizovan. U ozbiljnijim slučajevima javljaju se otežano disanje i stalno kijanje. Važno je u ovim slučajevima otkriti na koji alergen je alergična mačka, što je u slučaju inhalirajućih agenasa izazov. Dijagnoza atopije se bazira na istoriji bolesti, kliničkom pregledu i intradermalnom testiranju i/ili serološkom testiranju. Intradermalni kožni test omogućava veterinaru da bliže otkrije uzrok alergije i propiše terapiju. Terapija atopije može biti specifična ili simptomatska. Specifična se zasniva na izbegavanju inkriminisanog alergena i hiposenzibilizaciji, a simptomatska na primeni antihistaminika i glukokortikoida topikalno i sistemski.

Izloženost mačke inhalirajućim alergenima možete smanjiti tako što ćete u sezoni polena držati mačku u zatvorenom prostoru, uz zatvorene prozore, možete koristiti prečišćivače vazduha, češće brisati prašinu i usisavati. Atopija je često sezonska. Alergije izazvane ambrozijom preovlađuju u jesen, dok alergije prouzrokovane grinjama imaju tendenciju da budu učestalije tokom zime, kad životinje provode više vremena u zatvorenom prostoru. Ipak, polen može predstavljati problem tokom cele godine, ali je najteže kad se drveće oprašuje u proleće. Koncentracija polena u vazduhu je najviša u ranim jutarnjim i kasnim večernjim časovima, pa se uverite da je tada mačka u zatvorenom prostoru.

Nutritivna alergija

Nutritivna alergija je pruritična dermatoza mačaka, koja u osnovi ima hipersenzitivnu reakciju na alergene hrane. Takođe, nema dokaza da je ovaj tip alergije u vezi sa starošću, rasom ili polom. Svrab je najčešća manifestacija nutritivne alergije. Simptomi su svrab u području glave, koji može biti i generalizovan, gubitak dlake, proliv, nadutost. Alergija se često javlja na govedinu, jaja, mlečne proizvode, piletinu, svinjetinu i pirinač. Dijagnoza nutritivne alergije se bazira na anamnezi, kliničkoj slici i eliminacionoj dijeti, odnosno obrocima sačinjenim od vrste hrane koju životinja ranije nije uzimala. Ova dijagnostička dijeta treba da traje najmanje dva meseca. Ukoliko se simptomi alergijskog oboljenja tokom tog perioda povuku, može se postaviti dijagnoza alergije na hranu. Nakon postavljene dijagnoze, u ishranu se sistematski (na sedam dana) uvodi jedan po jedan proteinski sastojak obroka (junetina, piletina, riba) i prati reakcija. Pojava svraba ukazuje da određeni sastojak dovodi do pojave alergijske reakcije i da ga nije poželjno koristiti u ishrani ljubimca. Jedina odgovarajuća terapija nutritivne alergije je izbegavanje hrane koja je izaziva. Karakteristično je i dijagnostički značajno da glukokortikoidi nisu od velike pomoći.

Neophodno je da svaki vlasnik mačke, čak i u slučaju sumnje na alergiju, potraži savet veterinara, jer pravovremenim angažovanjem može olakšati borbu s alergenima i obezbediti zdrav i srećan život svom ljubimcu.

The post Alergije prete i ljubimcima appeared first on Pet Magazine.

Najnovija ispitivanja pokazuju da gotovo sve bolesti koje su povezane s poremećajima ponašanja i s poremećajima ličnosti i komunikacije mogu da se jave i kod životinja, a naročito kod pasa koji su u direktnom kontaktu sa čovekom, te bivaju izloženi gotovo istovetnim vrstama stresa

Piše: dr veterinarske medicine Vladimir Terzin za magazin Pas, Foto: Shutterstock

Nekad su oboljenja poput poremećaja ličnosti i drugih vidova mentalnih bolesti bila rezervisana samo za populaciju ljudi. Usled postajanja govora kao metode komunikacije, bilo je veoma lako uočiti različite poremećaje u komunikaciji, a pomoću utvrđenog načina ponašanja s drugim ljudskim bićima čovek je vrlo rano bio sposoban da prepozna i poremećaje ponašanja kod drugih ljudi.

Međutim, napretkom nauke i povećanjem upotrebe lekova počeli smo da zapažamo i promene u ponašanju životinja koje su odudarale od uobičajenog. Takođe, počeli smo da zapažamo i da određeni lekovi koji su eksperimentalno davani životinjama takođe utiču na njihovo ponašanje na isti način kao i kod čoveka.

Naravno, prvo polje ispitivanja bilo je polje straha. Davanjem lekova koji su regulisali osećaj straha kod čoveka zapaženo je da potpuno isti efekat imaju i kod životinja. Tako se kasnije pokazalo istovetno delovanje antidepresiva i drugih medikamenata. Tada je usledilo logično pitanje: Kako je to moguće? Šta se dešava s osećanjima životinja? Da li i oni sanjaju i imaju noćne more? Poseduju li iste strahove ?

Pokazalo se da je na sva pitanja odgovor prost – DA.

Jedno od najinteresantnijih polja ispitivanja jeste demencija koja je okarakterisana kao opšti izraz za propadanje mentalnih sposobnosti u takvoj meri da onemogućava svakodnevan normalan život. Napretkom veterinarske nauke i njenim približavanjem medicini koja se primenjuje kod ljudi, život kućnih ljubimaca značajno se produžio. Tako su veterinari u svojim praksama počeli da budu upozoravani od vlasnika na čudna ponašanja svojih ljubimaca i na promene navika koje su do tada bile nepoznate. Takve promene su mogle da budu minimalne, suptilne, ali ponašanje je moglo da počne naglo da se menja. Pogotvo pri naglim promenama koje nisu bile izazavane vidljivim razlozima, opravdano se sumnjalo da dolazi do promena u obrascima ponašanja koji nisu uslovljeni promenama u spoljnoj sredini (okruženju). Odgovor je morao biti pronađen na drugoj strani. U promenama moždanih aktivnosti.

Mnogi vlasnici su primetili da njihovi psi tokom vremena, a pogotovu ako prelaze starost od deset godina, počinju duže da spavaju, teže se bude i nervozniji su kad se probude. Ne žele da izlaze napolje ujutro ili po lošem vremenu, i mogu i pokazati i agresivnost pri insistiranju vlasnika na pređašnjim navikama. Slično ponašanje se može zapaziti i kod starijih ljudi, i smatra se da ukazuje na početak demencije kad je jedan od osnovnih simptoma sporije prilagađavanje mozga na novonastale situacije. Kao i stariji ljudi, i psi mogu promeneti ponašanje, pa je tako zapaženo da polako zamenjuju dan za noć. Noću manje spavaju, više vremena provode u besciljnom lutanju kroz stan, ubrzanije dišu i pokazuju veću osetljivost na zvuke. Čak i na neke zvuke na koje ranije nisu reagovali, u starijim godinama počinju da reaguju, pa čak i da pokazuju strah .

Ovakvi premećaji, osim ako nisu izazvani nekim oboljenjima, nazivaju se kongnitivnom disfunkcijom kod pasa (canine cognitive dysfunction − CCD) što je po dijagnozi istovetno s demencijom kod ljudi.

Najčešči simptomi CCD su:

1. Povećanje vremena koje pas provodi u spavanju i/ili neaktivnosti
2. Smanjenje interesovanja za događaje u okolini, apatično ponašanje
3. Namerno izbegavanje ustaljenih navika
4. Lagani gubitak ranije stečenog znanja, pogotovo kod treniranih pasa
5. Gubitak kućnih navika
6. Povećano pokazivanje straha (zadihanost,drhturenje, iznenadana besciljna kretanja…)
7. Ne odgovaranje na komande
8. Neprepoznavanje okruženja i ljudi koje svakodnevno sreće (uključujući i ukućane)
9. Otežano kretanje kroz poznato okruženje (stan vlasnika, park u koji svakodnevno odlazi)
10. Lajanje bez vidljivog raloga i pokazivanje agresije u normalnim situacijama
11. Stajanje u ćošku i dugotrajno stajanje s glavom okrenutom ka zidu
12. Konfuzija i dezorijentacija
13. Besciljno lutanje

U toku promene ponašanja veoma često se pojavljuju i epileptični napadi koji mogu biti izazvani naglom pojavom zvukova, paljenjem svetla (fotosenzitivna epilepsija) ili nekom formalnom radnjom koja je bila uobičajena. Ovo je i odgovor na jednuo od čestih pitanja koje se postavljalo u veterinarskom krugovima, a nije imalo adekvatno objašnjenje u fiziologiji i patologiji – pojava epileptičnih napada kod starijih pasa za koje se nije moglo naći patološko objašnjenje. Uzrok je bio CCD.

Da li znate… da psi stariji od deset godina počinju duže da spavaju i teže se bude, najčešće nervozni

Naravno, nikad ne treba zaboraviti da sve ove promene u ponašanju mogu biti izazvane i patološkim oboljenjima koji se mogu javiti kod starijih pasa. Naročito dugotrajna skrivena metabolička oboljenja mogu dosvesti do ovakvih stanja. Tu pre svega spadaju oboljenja bubrega, dijabetes, bolesti štitaste žlezde, poremećaji varenja, anemije, hronični bolovi, bolesti zglobova i kostiju i skrivena tumorska oboljenja.

Zbog svega navedenog, naši kućni ljubimci koji spadaju u kategoriju seniora traže povećanu pažnju i negu. Potrebno je obratiti veću pažnju na njihovo zdrvstveno stanje i prevenirati sva moguća oboljenja koja mogu imati za posledicu navedene simptome. Međutim, ako nema dijagnostiovanih bolesti, na kraju se moramo pomiriti sa činjenicom da boluju od demencije i moramo pokušati da im olakšamo stanje i smptome koje imaju. Takođe, starijim psima je potrebno davati i odrđene suplemente (omega 3 i omega 6) i prilagoditi ishranu. Naravno, i tu je jedan od naboljih lekova – povećana pažnja i što više ljubavi.

The post I psi s godinama počnu da zaboravljaju appeared first on Pet Magazine.

Ishrana je najčešći okidač za nastanak ovog oboljenja. Na vlasnicima je zato da odaberu odgovarajuću vrstu hrane i vode računa o njenoj količini, kao i da se maksimalno potrude da maca bude aktivna

Tekst: dr vet. med. Srđan Obradović za magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Broj mačaka obolelih od dijabetesa u našoj zemlji naglo se povećao u poslednje dve do tri decenije. Kao glavni razlog uzima se to što smo mački kao klasičnom mesožderu uveli gotovu granuliranu i konzervisanu hranu koja je bogata prostim ugljenim hidratima, kao i činjenica da se životni vek mačaka dosta produžio.

Dijabetes je hronična bolest koja predstavlja nemogućnost pankreasa da proizvede dovoljnu količinu hormona insulina koji reguliše metabolizam ugljenih hidrata u organizmu, tačnije – ulazak glukoze u ćelije. Šećerna bolest, kako je narodski nazivamo, druga je najčešća endokrinopatija kod mačaka. Kao posledica nelečene šećerne bolesti dolazi do oštećenja bubrega, neuroloških oštećenja, kome i na kraju smrti. Obolele jedinke mačaka češće obolevaju od raznih bakterijskih i gljivičnih infekcija, i najčešće je reč o urinarnim i infekcijama kože.

Tipovi dijabetesa

Postoje tri tipa dijabetesa kod mačaka:

Tip1 kod mladih jedinki kao rezultat autoimunog oboljenja pankreasa i napada samog organizma na sopstvene B ćelije pankreasa. Retko se javlja.

Tip 2 uzrokovan je oslabljenom sekrecijom insulina. Kod starijih mačaka nastaje zbog nakupljanja amiloidnog polipeptida proteinske komponente u pankreasu.

Tip 3 je sekundarno nastao dijabetes nakon upale pankreasa, hiperadrenokorticizma ili preterane administracije lekova kao što su kortikosteroidi.

Simptomi

Definitivno prvi simptomi koji postavljaju sumnju i vlasniku i veterinaru da maca boluje od dijabetesa jeste značajno povećan unos vode, a samim tim imamo povećano i učestalije mokrenje. Vlasnici često primete i da je njihov kućni ljubimac počeo da gubi na kilaži. Takođe, česti simptomi su i neveselost, smanjena želja za igrom i nesigurno kretanje.

Faktori rizika

Kad govorimo o mačkama koje su u povećanom riziku od dobijanja dijabetesa valja napomenuti da češće obolevaju kastrirani mačori stariji od šest godina. Glavni faktor rizika za nastanak ove bolesti je ishrana.

Već smo napomenuli da je mačka klasičan mesožder i do pre dve do tri decenije hranili smo ih isključivo mesom i mesnim prerađevinama. Danas ih uglavnom hranimo gotovom granuliranom i konzervisanom hranom koja u sebi sadrži manji procenat mesa, a više ugljenohidratnih komponenti i prostih šećera.Ugljeni hidrati opterećuju pankreas koji luči insulin. Takođe, danas mačke duže žive nego pre nekoliko decenija, a šećerna bolest je bolest uglavnom starijih jedinki. Stres kome su godinama izložene mačke takođe pogoduje nastanku ovog oboljenja. Treba znati i da preterana, a nažalost veoma česta iako nepotrebna upotreba kortikosteroida može biti okidač.

Sterilizacija

Dijabetes i sterilizacija jesu povezani, ali na indirektan način. Sterilizacijom/kastracijom usporavamo metabolizam i zbog toga su naši ljubimci podložniji gojenju, i uglavnom se gotovo sve jedinke ugoje nakon ovih intervencija. Apetit se povećava, mačke postaju manje aktivne, a sve to povećava šanse za dobijanje šećerne bolesti.

Vlasnik je ključan

Naravno da postoji i genetski osnov za dobijanje dijabetesa (posebno su predisponirane burmanske mačke kod kojih je šećerna bolest nekoliko puta učestalija nego kod domaćih mačaka), ali najvažniji faktor je ishrana, i tu mi stupamo na scenu. Vlasnici su ti koji će ograničiti dnevni unos hrane na temelju njegovih stvarnih potreba i, naravno, shodno svojim materijalnim mogućnostima odabrati pravi meni za mezimca. Takođe, mi smo ti koji neće dozvoliti da mačka život provede u spavanju i jelu, već ćemo se maksimalno potruditi da ne zapostavimo njihovu fizičku aktivnost.

Dijagnostika

Dijagnozu uspostavljamo na osnovu analiza urina i krvi. Važno je napomenuti da se dijagnoza ne može postaviti samo na osnovu visine glukoze u krvi, jer se kod mačaka tokom stresnih situacija (kao što su odlasci kod veterinara, sam pregled, terapija, vađenje krvi, boravak u saobraćaju na putu do ambulante) može podići nivo glukoze za koji laik može pomisliti da je dijabetes. Ovaj sindrom nazivamo poststresna glikemija, i na ovaj način povišena glukoza može biti povišena danima. Zato bi, naravno, osim određivanja visine glukoze trebalo odrediti i visinu parametra serum fruktozamina na osnovu koga ćemo sa sigurnošću znati da li je mačka obolela od dijabetesa. Ono što raduje jeste da od skoro ovu analizu možemo uraditi i u našoj zemlji u veterinarskoj laboratoriji VETLAB, a ne kao ranije samo u inostranstvu, pa smo rezultate čekali nedeljama.

Druga dijagnostička analiza je nalaz urina pomoću urin-tračica. Mačke obolele od dijabetesa izlučivaće veliku količinu glukoze putem urina, što je veterinaru jasan pokazatelj da je reč o dijabetesu.

Lečenje

Nakon postavljanja pravilne dijagnoze prvo što bi trebalo uraditi jeste promena ishrane. Da li ćete koristiti specijalnu medicinsku ishranu koja je formulisana prema specifičnim potrebama ljubimca ili ćete sami praviti posebnu ishranu za svoju mačku (smanjen unos prostih ugljenih hidrata, dosta mesa) – izbor je na vama, naravno, uz konsultaciju s veterinarom.

Insulin

Da li će upotreba injekcinog insulina biti potrebna odlučiće vaš veterinar na osnovu tipa bolesti i samog toka. Obično se vlasnici obolelih maca obuče da joj sami daju injekcije nakon obroka. Preporučuje se dvokratno davanje jer se pokazalo kao bolji način. Naravno, važno je biti strpljiv dok se odredi prava doza za ljubimca, pa bi trebalo biti spreman za češće posete veterinaru. Korišćenje insulina ne mora značiti da će tako biti tokom celog života mace.

Mere prevencije

• Mačke starije od šest godina trebalo bi bar dvaput godišnje voditi na sistematski pregled
• Trebalo bi se pridržavati saveta u vezi s ishranom i ne preterivati s količinom hrane
• Podrobno pratite svog ljubimca i na svaki nagoveštaj povećanog unosa vode, obilnijeg i učestalijeg mokrenja, naglog porasta ili brzog gubitka težine – reagujte što pre
• Verujte svom veterinaru i strogo se pridržavajte njegovih predloga i saveta. Veterinari su tu zbog vas i vaših ljubimaca – mi lečimo čovečanstvo

The post Vlasnici mogu da spreče dijabetes appeared first on Pet Magazine.

Na spisku bolesti kojima se životinje štite vakcinom jesu štenećak, mačja kuga, hepatitis, leptospiroza, koronaviroze… Iako, za razliku od besnila, ova vrsta preventive nije zakonska dužnost, veterinari obavezno propisuju ovu vrstu zaštite

Izvor: magazin Pas, Foto: Shutterstock

Jedan od prvih zadataka vlasnika koji su se odlučili za nabavku šteneta trebalo bi da bude njegova vakcinacija protiv zaraznih bolesti. Jedna boca, uz redove godišnje revakcinacije, štitiće psa od niza virusnih i bakterijskih oboljenja.

Na spisku bolesti kojima se životinje štite vakcinom jesu štenećak, mačja kuga, hepatitis, leptospiroza, koronaviroze… Iako, za razliku od besnila, ova vrsta preventive nije zakonska dužnost, veterinari obavezno propisuju ovu vrstu zaštite. U protivnom, posledice mogu biti veoma teške, a često i fatalne.

Polivalentne vakcine

Kako ovih dana kod novih vlasnika dolaze štenci iz takozvanog prolećnog legla, Magazin Pas se obratio veterinaru Mihailu Panajotoviću za detalje procesa vakcinacije. Naš sagovornik ističe da štenci primaju polivalentne vakcine, što znači da u sebi sadrže zaštitu od velikog broja zaraznih bolesti.

• Najvažnija je zaštita protiv bolesti koje se najčešće javljaju, a to su, između ostalih, paraviroza ili mačja kuga, štenećak i hepatitis. Ovim zaraznim bolestima naročito su izloženi štenci i mladi psi, pa se zato preporučuje vakcinacija u ranom uzrastu, obično između šest i osam nedelja starosti. Nakon toga, obično po isteku mesec dana sledi revakcinacija. Poslednjih desetak godina u praksu je uvedena takozvana buster vakcina, treća po redu. Njen zadatak je da kod šteneta stvori viši nivo titar-antitela (oko 95 posto). Posle toga, na svakih 12 meseci do kraja života pas treba da prima po jednu vakcinu godišnje. To je najbolja preventiva jer se tako izgrađuje pouzdan mehanizam zaštite od zaraza – objašnjava veterinar Panajotović.

Cene

Cena vakcine protiv ove vrste bolesti, zavisno od renomea veterinarske ordinacije, kreće se od 10 do 15 evra. Naš sagovornik savetuje sve vlasnike pasa, bez razlike da li žive na selu ili u gradu, da svoje ljubimce redovno štite od bolesti. Svoj stav obrazlaže jednostavnom činjenicom da je to premali izdatak za zdravlje životinje, jer u suprotnom posledice mogu biti izuzetno opasne, pa čak i smrtne.

Štenećak

Štenećak je virusno oboljenje koje predstavlja jedan od vodećih uzroka uginuća pasa kako kod nas, tako i u svetu. Javlja se najčešće kod nevakcinisanih štenaca starih između tri i osam meseci. To, međutim, nije kruto pravilo jer od ove bolesti mogu da stradaju i odrasli psi. Štenećak se javlja u više oblika, a sekundarne infekcije i komplikacije, koje su vagoni osnovnog oboljenja, umnogome otežavaju prognozu i lečenje.

Prvi simptomi pojavljuju se već u prvim danima infekcije. Pas ima izuzetno visoku temperaturu, nema apetit, a javlja se i curenje iz nosa i očiju. Podlost štenećaka je i u tome što se istim simptomima ispoljava i obična prehlada, koja nije retkost kod pasa, naročito u zimskim mesecima. To vlasnike nevakcinisanih životinja navodi na pogrešan zaključak da je bolest laka, prolazna i da će minuti bez posledica. Protokom vremena, međutim, životinja počinje otežano da diše, javlja se kašalj, bronhitis, upala pluća… Na koži mogu da se pojave gnojni čirevi, a prateća pojava je i proliv.

Štenećak se u svom drugom obličju pokazuje kroz nervne napade koji nastupaju nekoliko nedelja od infekcije. Oni se ispoljavaju kroz kratke napade i grčeve, trešenje glavom i

pokrete nalik na žvakanje. U kasnijim fazama mogu da se pojave i napadi nalik epileptičnim, nekontrolisano kretanje, cviljenje, gubitak ravnoteže i koordinacije. Obično psi sa nervnim simptomima ne prežive, a ako i prežive, ostaju im trajna oštećenja.

Nije retkost da se ovo oboljenje javi kroz napad virusa na kožu mladunčeta. U tom slučaju stradaju šape i nos šteneta, a na njima se javljaju čvrste izrasline. Ovaj tip bolesti nije fatalan i lako se leči u veterinarskim ordinacijama.

Paraviroza

Vlasnici pasa, naročito mladih, svoje ljubimce moraju da zaštite i od tzv. mačje kuge ili paraviroze. Iako ime govori nešto sasvim drugo, meta ove podmukle i opasne bolesti su psi. Reč je o virusnoj bolesti koja, ukoliko se zapusti, može imati i fatalne posledice. Prepoznaje se po problemima sa varenjem, povraćanjem, prolivom, jakom dehidratacijom, nemoći. Bolest je visoko opasna i javlja se uglavnom iznenada, bez velikog perioda razvoja.

Uzročnik ovog oboljenja je virus iz grupe parvovirusa, a najčešće ga prenose već oboleli štenci. Virus se naročito lepi za pse starosti od sedam dana do jedne i po godine, a prenosi se na različite načine – izmetom, mokraćom, povraćenim sadržajem i balama. Rizik od dobijanja ove bolesti dodatno povećava činjenica da se infekcija širi sa jedne na drugu životinju, ali i posredno – preko predmeta, čoveka, prostorija…

Posle ulaska u organizam virus dospeva u krvotok i prvenstveno se razmnožava u limfocitnom tkivu (tonzilama i retrofaringealnim limfnim čvorovima), pa viremija nastaje posle 24 časa od infekcije i traje 1-3 dana, nakon čega virus prodire u epitelne ćelije želuca i creva, kao i ćelije srčanog mišića, gde izaziva teške destruktivne i distrofične promene, posebno na miokardu. Inkubacija traje 3-6 dana.

Da je štene zakačilo mačju kugu, ukazuje njegovo odbijanje hrane i vode, povišena temperatura. Bolesno kuče je potišteno, apatično i povlači se u tamnije delove prostorije. Nakon nekoliko sati počinje povraćanje, a par dana kasnije i proliv. U tim fazama mladunac obično dehidrira, za čime se javljaju i anemija, umor, slabost… Signal da je bolest izuzetno daleko odmakla je pad telesne temperature, što je uvod u finalni stadijum oboljenja.

Terapija koja se u slučaju parvoviroze sprovodi je simptomatska, a serum se podrazumeva. Cilj je i da se onemogući dehidratacija, koja je obično kobna za obolelu životinju. Pored obaveznih infuzija, čiji je cilj okrepljenje organizma, pas mora da prima i lekove za zaustavljanje proliva. Antibiotici se daju u cilju sprečavanja sekundarne bakterijske infekcije, a stručnjaci savetuju i jači unos vitamina.

Leptospiroza

Leptospiroza, poznata i kao tifus pasa, pripada krugu zaraznih bolesti koje se najefikasnije sprečavaju vakcinacijom. Nju izaziva bakterija iz reda leptospira. Prenosi se neispravnom i prljavom hranom i vodom, a psi sa njom dolaze u kontakt preko predmeta, uhvaćenih zaraženih glodara, kupanjem u stajaćoj vodi… Infekciju šire i psi međusobnim njuškanjem i lizanjem polnih organa, kao i lizanjem mesta na kojem uriniraju. Ova bolest raširena je u svim delovima sveta i uglavnom se javlja u letnjim mesecima, koji su idealni za razvoj bakterija. Oboljenje je vrlo podmuklo. Sama bolest može nastati za sedam do 20 dana od infekcije, a sam njen tok je jako brz. Leptospiroza je zoonoza, tako da i ljudi mogu oboleti od nje.

Prvi simptomi leptospiroze mogu da se uoče preko problema sa ishranom ljubimca. Zaraženi pas obično vrlo slabo jede, odbija hranu, povučen je, povraća ili ima proliv koji vremenom postaje krvav. U prvim fazama bolesti temperatura se naglo povećava i dostiže i 41 stepen, kada se pojavljuje i žutica na sluznicama. Obolela životinja u ovoj fazi leži i miruje, javlja se i dehidratacija, a može doći i do zastoja rada bubrega.

Zaraženi psi u veterinarskim ordinacijama uspešno se leče pomoću hiperimunog seruma i antibioticima, kojima se saniraju propratne infekcije. Tokom lečenja ljubimci primaju i infuziju, kojom nadoknađuju gubitak tečnosti i elektrolita. Kako u slučaju ozbiljno obolelih pasa lečenje može biti veoma dugo, sa nepredvidivim ishodom, stručnjaci savetuju obaveznu vakcinaciju koja će ljubimcu pružiti efikasnu zaštitu od ovih bakterija.

The post Vakcinacija: obavezna zaštita od podmuklih bolesti appeared first on Pet Magazine.

Erlihioza, bolest koja se lako prenosi, a sasvim lako može da iscrpi vašeg ljubimca. Karakterišu je nespecifični znaci infektivne bolesti– povišena temperatura, bolovi u mišićima, povraćanje, malaksalost, depresija. Najbolji lek je zapravo prevencija

Izvor: magazin Pas, Foto: Shutterstock

Primetili ste da vaš pas ima groznicu, dasu mu uvećani limfni čvorovi, da je umoran i usporen, možda čak ida krvari iz nosa… U tom slučaju najverovatnije se radi o erlihiozi, infektivnom oboljenju nazvanom po doktoru Erlihu koji ju je prvi opisao. Reč je o posebnoj vrsta bakterije koja živi u belim krvnim ćelijama domaćina.

Kako su nam objasnili veterinari, ova bolest se karakteriše nespecifičnim znakovima infektivne bolesti: povišenom temperaturom, malaksalošću, letargijom, bolovima u mišićima i zglobovima, povraćanjem, depresijom, kao i smanjenjem broja krvnih ćelija. U hroničnom toku bolesti može čak doći ido oštećenja koštane srži, pa se javlja pancitopenija.

Oboljenje se prenosi ubodom krpelja, pa se stoga savetuje oprez i korišćenje svih preventivnih preparata kako biste svog ljubimca zaštitili od brojnih neprijatnosti. Proces same zaraze počinje kad krpelj ubaci zaraženi sekret pljuvačnih žlezda. Krpelj se zarazi sišući krv zaražene životinje, koje bez obzira na bolest koju imaju, ne moraju iskazivati nikakve kliničke simptome. To mogu biti goveda, psi, ali i razni drugi sisari. A sposobnost da prenesu zarazu krpelji mogu očuvati neverovatnih 150 dana od trenutka kad se inficiraju.

Na Fakultetu veterinarske medicine u Beogradu objašnjavaju da bolest prenose krpelji Rhipicephalus sanguineus. Ženka krpelja se zarazi s Ehrlichia canis kad je krvni obrok usisan za vreme akutne faze bolesti. Jednom inficirani krpelj prenosigana druge pse sa svakim sledećim ugrizom. U momentu kad je usisan krvni obrok, krpelj je sposoban da ispusti i izleže i do 5.000 jajašaca.

U slučaju erlihioze krpelji su inficirani u svakoj razvojnoj fazi, bilo da je reč o larvama, nimfama ili odraslim krpeljima. A kad dođe do zaraze, klinički se razlikuju tri stadijuma bolesti: akutna, supklinička i hronična.

1.Akutna faza se izražava imeđu prve i treće nedelje od infekcije, a podrazumeva povišenu temperature koja ide i iznad 40 stepeni Celzijusovih. Uočljiv je manjak apetita, gubitak telesne težine, bezvoljnost, umor, konjuktivitis, povećanje limfnih čvorova… Ova faza može proći bez primene posebne terapije, ali se ne savetuje da čekate sami ishod, već da obavezno posetite veterinara kako se ne bi iskomplikovala.

2.Supklinička fazapojavljuje se nakon dve nedelje do najviše mesec dana,i ona može trajati čak godinu i više. U retkim slučajevima, neki psi mogu izbaciti parazita za to vreme, ali većini možesupklinička faza preći u hroničnu fazu infekcije.

3.Hroničnu fazu karakterišu letargija, gubitak telesne težine i mase, anoreksija, povećanje limfnih čvorova, česta krvarenja iz nosa,upala šarenice, artropatije, nefropatija, povišena telesna temperatura, mada nešto niža od one u akutnoj fazi, trombocitopenija, povećani ukupni proteini, povećana urea, kreatinin…U najtežim slučajevima može doći i do znatnogumanjenja sposobnosti stvaranja krvnih ćelija od koštane srži, što pak može dovesti ido leukopenije i neregenerativne anemije.

Prevencija i lečenje

Najdelotvorniji način da vaš pas ostane zdrav svakako je prevencija. Oni bi trebaloda budu tretirani protiv krpelja pre početka sezone rizika, optimalno od kraja februara ili početkom marta, ali i tokom cele sezone. Tretiranje pasa bi se trebalo ponavljati u svom razdoblju rizika, sve do kraja semptembra, pa čak i novembra.

Nakon svake šetnje bi trebalo makar ovlaš pregledati psa, a posebno ako ste bili u područjima u koje ne idete tako često, tipa izletišta, putovanja, šume…Naročito obratite pažnju na prepone, pazuh, glavu i grudni koš, jer krpelji prosto obožavaju da se zavlače u te rejone. Ukoliko ga primetite, odmah ga izvadite, što pažljivije, kako ne biste ostavili glavu u koži svog psa. To činite isključivo pincetama, nipošto ne stavljajte nikakve alkohole niti tečnosti kako biste omamili krpelja jer će se samo ispovraćati i tako sasvim sigurno ubaciti parazita u telo ljubimca.

Tipovi krpelja

Različite vrste erlihija se prenose različitim tipovima krpelja. Uglavnom je reč o ove dve vrste:

1. The brown Dog tick (Riphicephalus sanguineus) običnose širi Ehrlichia canis, E.ewingii
2. The lone star tick (Amblyomma americanum) glavni je vektor za E.ewingii(na telu krpelja zapažamo zvezdu)

Dijagnoza

U veterinarskim stanicama se uspostavlja dijagnoza uz pomoć određenih testova. Najpouzdaniji su:

• Indirektni imunofluorescentni test (IFAT) za dokazivanje antitela anti-Ehrlichia canis u serumu
• PCR: za identifikaciju DNA specifične za E. canis iz bioloških uzoraka, obično iz krvi
  • Mikroskopska dijagnoza obojenih krvnih razmaza s buffy coat, koštane srži, slezine obojeni s Diff-Quick. Identifikacija morula Ehrlichia canis unutar ćelija s jednim jezgrom relativno je jednostavna za prepoznavanje
  • Ispitivanje kultura: za izolaciju E. canis iz krvi

The post Oprez: Krpelji šire opasne parazite appeared first on Pet Magazine.

Nikada ne ostavljajte hranu na radnim površinama, ljubimcima nikada  ne dajte masnu i začinjenu hranu, a ostatke hrane i kese za smeće držite van njihovog domašaja

Piše: dr vet. med. Mila Savić za magazin Pas, Foto: Shutterstock

Upala pankreasa ili pankreatitis u novije doba uzima sve više maha u patologiji kućnih ljubimaca i stvara sve veće probleme njihovim vlasnicima. Bez intervencije veterinara akutni pankreatitis može biti fatalan, jer je reč o veoma ozbiljnom oboljenju. Zato je važno da vlasnik prepozna simptome i odvede ljubimca veterinaru.

Vlasnicima sugerišem da nikad ne ostavljaju hranu na radnim površinama koje psi mogu dohvatiti, da ljubimcima nikad (naročito tokom praznika) ne daju masnu ni začinjenu hranu, kao i da ostatke hrane i kese za smeće drže van domašaja krznenih prijatelja.

Pankreas

Pankreas je žlezda koja je smeštena uz početni deo tankog creva. Igra veoma važnu ulogu jer je zadužena za lučenje hormona insulina i glukagona (endokrina uloga) koji su zaduženi za regulaciju šećera u krvi, kao i za lučenje probavnih enzima koji se izlučuju u tankom crevu (egzokrina uloga).

S izuzetkom amilaze i lipaze, koje se izlučuju u aktivnom obliku, svi ostali enzimi (tripsin, himotripsin, elastaza, kolipaza, karboksipeptidaza) aktiviraju se tek kad dođu u tanko crevo i učestvuju u razgradnji i probavi masti, belančevina i ugljenih hidrata.

Problem nastaje kad iz određenih razloga dođe do aktiviranja nekih probavnih enzima pre nego što se izluče u tanko crevo, odnosno dolazi do inatrapankreasne aktivacije enzima i autodigestije, s prelaskom enzima u cirkulaciju.

Drugu grupu oboljenja egzokrinog pankereasa čini insuficijencija egzokrine sekrecije, koja se prvenstveno manifestuje poremećajem varenja (maldigestijom).

Zapaljenski procesi

Mogu biti po toku akutni i hronični. Akutni pankreatitis razvija se brzo i može završiti fatalno, dok hronični oblik može da traje godinama, ostajući neprimetan, eventulno se može otkriti posebnim biohemijskim analizama ili u trenutku kad pređe u akutnu fazu. Akutni pankreatitis javlja se češće nego hronični oblik ove bolesti.

Uzrok

Primarni uzrok nastajanja akutnog pankreatitisa kod ljubimaca najčešće je nepoznat. Pretpostavlja se da postoji više faktora koji, delujući samostalno ili udruženo, dovode do pojave akutnog zapaljenja pankreasa.Jedan od najčešćih uzrokanastajanja ove bolesti jeste gojaznost, zatim ishrana masnom hranom (poput svinjskog mesa), neuhranjenost, fizička trauma, upotreba određenih lekova (npr. glukokortikosteroidi, tetraciklini), različiti toksini, začepljenje izvodnih kanala pankreasa. Neke pasmine, poput patuljastog šnaucera i jorkširskog terijera, imaju genetsku sklonost za nastanak oboljenja pankreasa.

U nastanku i razvoju bolesti pankreatitisa primarne promene nastaju kad dođe do aktivacije digestivnih enzima u samom tkivu žlezde. Osim aktiviranih enzima, ćelijske membrane direktno oštećuju i aktivirani slobodni radikali kiseonika. Destruktivni proces zahvata dublje slojeve tkiva, aktivirani enzimi prelaze u cirkulaciju, što dovodi do daljih oštećenja drugih organskih sistema.

Simptomi

Tokom akutnog pankreatitisa simptomi su prilično nespecifični – povraćanje, dijareja, dehidratacija, bolovi u stomaku, povišena telesna temperature, gubitak apetita, apatija. Bolesni ljubimac je uznemiren, nemirno hoda, cvili. Akutni pankreatitis je vrlo ozbiljno stanje, u vrlo kratkom periodu može doći do šoka. Pankreatitis najčešće viđamo kod pasa srednje životne dobi, i to nakon konzumacije masnog obroka. Bez intervencije veterinara može biti fatalan.

Dijagnostika

Postavlja se na osnovu anamnestičkih podataka, biohemijskih analiza enzima pankreasa (amilaza i lipaza) u serumu, rendgenografskog i ultrazvučnog pregleda abdomena. Dijagnostički trebalo bi isključiti bolesti kao što su crevna opstrukcija, mezenterijalna ishemija, renalna insuficijencija i druge.

Terapija

Sastoji se u nadoknadi izgubljene tečnosti i elektrolita, kao i preveniranju komplikacija kao što su šok, bol i sekundarne infekcije. Daljom terapijom određuje se strogi post, kako bi se pankreas „odmorio”. Uskraćivanje vode i hrane obično traje 24 do 72 sata. Veštačka ishrana u vidu infuzionih rastvora neophodna je tokom oboljenja, u periodu oporavka i nekoliko dana posle povlačenja simptoma. Ukoliko ljubimac počne da pije vodu, postepeno se uvodi i hrana. Za početak, to je kašasta hrana, bez masti ili posebni komercijalni proizvodi (Prescription Diet) koje preporuči veterinar. Prognoza je uglavnom neizvesna, u nekim slučajevima ljubimci se brzo oporavljaju, dok se u drugim ne zapaža poboljšanje nekoliko dana. Neophodno je nastaviti s davanjem dijetalnih obroka i kod kuće, do ponovne laboratorijske analize 7–10 dana od početka oporavka. Ljubimci koji su preboleli pankreatitis trebalo bi da, do kraja života, budu na posebnom režimu ishrane. Ako se pas uspešno oporavlja, trebalo bi uvesti dijetnu hranu koja sadrži malo masti.

The post Masna hrana preti pankreasu appeared first on Pet Magazine.

Infekcija nastaje tako što inficirana buva grize mačku i prenosi bakteriju u njen organizam. Kod ljudi (a naročito kod dece) bolest se javlja nedelju do dve nakon zadobijanja ogrebotine ili ugriza mačke

Tekst: spec. dr vet. med. Nataša Antić (veterinarska apoteka Beka vet) za magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Mačka spada u česte i omiljene ljubimce, bilo da je reč o rasnim ili o domaćim macama. Kako je ravnopravan član domaćinstva u kome boravi, potrebno je ponašati se odgovorno prema njenom zdravlju. Najbolji način da to ostvarimo jeste saradnja s veterinarom, jer brinući o zdravlju ljubimca brinemo i o sebi, kao i o zajednici.

Zoonoze

Posebnu pažnju trebalo bi obratiti na one bolesti koje se prenose sa životinja na ljude, i one se nazivaju zoonoze. U zoonoze spada i bolest mačje ogrebotine (CSD). Glavni uzročnik ovog oboljenja je bakterija Bartonella henselae, a domaće mačke su mogući rezervoari ovih bacila.

Infekcija

Mačke se inficiraju ovom bakterijom preko prelaznog domaćina, a to je mačja buva (Ctenocephalides felis). Ta bakterija se razmnožava u digestivnom traktu buve i može da preživi nekoliko dana u njenom izmetu. Otkriveno je da infekcija kod mačke nastaje tako što nju inficirana buva grize i na taj način unosi bakteriju u njen organizam. Osim toga, invazija buva kod mačke izaziva češanje, grebanje i grizenje usled čega nastaju oštećenja (lezije) na njenoj koži. To omogućava bakteriji koja se nalazi u izmetu buve da prodre u organizam mačke. Kod inficiranih mačaka javlja se bakterijemija, koja traje nekoliko nedelja ili meseci, a u pojedinim slučajevima i duže od godine. Infekcija kod mačke može da protekne i bez simptoma, a primećeno je da inficirane mačke češće obolevaju od uveitisa (zapaljenski proces oka), stomatitisa, bolesti bubrega, urinarnog trakta i limfadenopatije (promena broja, veličine i konzistencije limfnih žlezda).

Lutalice

Najpodložnije infekciji su mačke s mnogo buva, lutalice i mačke koje su deo velike grupe na malom prostoru. Pljuvačka i sekret iz nosa zaraženih mačaka mogu da budu infektivni za čoveka. Osim toga, bakterije mogu da se nađu i na noktima životinje na kojima postoje tragovi izmeta zaražene buve. Lečenje mačaka antibioticima nije uobičajeno i ne postoje podaci da antimikrobna terapija suzbija bakteriju Bartonella u potpunosti kod inficiranih mačaka, a bakterijemiju smanjuje samo privremeno.

Infekcija kod ljudi

Bolest kod ljudi najčešće ima blag tok i javlja se nedelju do dve nakon zadobijanja ogrebotine ili ugriza mačke. Češće obolevaju deca nego odrasli. Na mestu ogrebotine ili ujeda mogu da se pojave crvenilo i sitni plikovi, a nakon toga nastaje otok regionalnih limfnih čvorova (limfadenopatija), i to po pravilu u roku od jedne do tri nedelje nakon ujeda ili zadobijanja ogrebotine. Limfadenopatija obično traje nekoliko nedelja, ali u nekim slučajevima može da potraje i više meseci. Kod većine pacijenata dolazi do porasta temperature i gubitka apetita, a kod nekih se javljaju jeza, bolovi u zglobovima i mišićima. Bolest može da prođe i bez lečenja, ali se njen tok skraćuje primenom antibiotika. Kod nekih pacijenata, posebno onih kod kojih je imuni sistem oslabljen, može da dođe do težih oštećenja očiju, mozga ili srca.

Mere prevencije bolesti

Najvažnija mera prevencije bolesti i kod mačaka i kod ljudi jeste suzbijanje buva. Potrebno je sprečiti da buve ugrizu vašeg ljubimca i tako onemogućiti prenošenje bolesti. U tome vam mogu pomoći spot-on preparati na bazi imidakloprida kao što je „Advantage”. Njime se uspešno ubijaju buve na vašem ljubimcu, ali se postiže i kontrola buva u okruženju. Neophodno je koristiti zaštitu protiv buva tokom cele godine.

Patogene bakterije

Bakterije roda Bartonella su male, polimorfne gram-negativne bakterije štapićastog oblika. Postoji veći broj vrsta i podvrsta roda Bartonella. Od 11 vrsta i podvrsta koje su patogene za čoveka, čak šest je izolovano iz mačaka. Najznačajnija među njima je pomenuta Bartonella henselae, koja kod ljudi izaziva infekciju zvanu bolest mačjeg ogreba.

Kontrola buva

Osnovna pravila za delotvornu kontrolu buva su sledeća:

1. Terapija mora brzo i efikasno da ubija buve pre nego što polože jaja i kontaminiraju životnu sredinu svojim izmetom.
2. Mora biti laka i jednostavna za primenu, a da pritom nije stresna za mačku. To nam pružaju spot-on preparati jer se stavljaju na kožu, kao i ogrlice koje se stavljaju oko vrata.
3. Terapija mora garantovati efikasnu kontrolu svih razvojnih oblika buve.

The post Bolest mačje ogrebotine appeared first on Pet Magazine.

Parazit plućni ili francuski crv ne može da naudi čoveku, ali njegovo prisustvo u telu psa nije nimalno naivno i nipošto ne bi trebalo potcenjivati opasnost koju izaziva. Prenosioci su baštenski i slatkovodni puževi, puževi golaći, a ponekad i žabe

Izvor: magazin Pas, Foto: Shutterstock

Naizgled sasvim običan kašalj često može da zavara i vlasnika i veterinara. Pojedine simptome kao što su otežano disanje, dugotrajno zamaranje prilikom šetnji ili većih fizičkih napora, skloni smo da tretiramo kao lakše disajne infekcije, a zapravo se može raditi o ozbiljnom parazitu – plućnom crvu ili, kako ga još zovu, francuskom crvu (Angiostrongylus vasorum).

Pluća, srce, krv…

Promene u radu kardiovaskularnog sistema takođe upućuju na prisustvo ovog parazita. Plućni crv pored nabrojanih simptoma izaziva otežano zgrušavanje krvi. Primetni su hematomi, usporeno zgrušavanje krvi, pa čak i krvarenja na koži i u očima. U pojedinim slučajevima postoje i neurološki poremećaji kao što su ataksija, pareza, pa i gubitak vida.

Sagovornici magazina Pas ukazuju da, iako nema bojazni da će francuski crv nauditi čoveku, prisustvo parazita u telu psa nije nimalno naivno i nipošto ne bi trebalo potcenjivati opasnost koju izaziva.

Francuski ili plućni crv je prisutan i u Srbiji, a izaziva oboljenje koje je slično kardiovaskularnoj dirofilariozi koju uzrokuje srčani crv – pojašnjavaju veterinari i dodaju: „Ovaj parazit nije opasan po ljude, jer mu ljudi nisu prirodni domaćini i ne može se preneti sa zaraženog psa na čoveka. Ipak, u telu psa može da izazove niz poremećaja.”

Prirodni domaćini ovog crva, a i prenosioci na pse su žabe, baštenski i slatkovodni puževi, kao i puževi golaći. Ovaj parazit je rasprostranjen širom sveta, a ima ga sve više i u Srbiji. Prvi put je u Srbiji zvanično dijagnostikovan 2014. godine kod psa iz Vojvodine.

Opasna sluz

Psi se zaraze tako što ližu sluz koja ostaje posle kretanja puževa ili direktnim kontaktom s pužem ukoliko ga pas pojede, pa čak i preko hrane koja je zaražena kontaktom s nosiocem parazita. S inficiranim pužem, psi u organizam unesu infektivne larvice ovog parazita, koje iz creva prodiru u krvotok odakle dospevaju u srce i plućnu arteriju, gde i prouzrukuju najveći broj problema. Otuda i naziv − plućni, odnosno srčani crv. U srcu se od larvica razviju odrasli paraziti čije ženke sada polažu jaja.

Jaja parazita migriraju kroz pluća i dospevaju i u traheju-dušnik, odakle će ih pas iskašljati i ponovo progutati. Jaja koja sadrže infektivne larvice biće izbačena zajedno s izmetom psa u spoljašnju sredinu gde mogu ponovo da inficiraju puževe.

Naročito su ugroženi mladi, radoznali psi jer nesmotreno mogu da pojedu puža, ili da poližu sluz koju oni ostavljaju prilikom kretanja. Većina zabeleženih kliničkih slučajeva bila je među psima u dobi manjoj od dve godine iako zaraženi mogu biti psi bilo koje starosti.

Lečenje i prevencija

Opravdana sumnja koja se temelji na prepoznavanju kliničkih znakova nije dovoljna, pa se zato preporučuje temeljna pretraga izmeta kojom se dokazuje prisutnost larvi. Zato je potrebno u sledećih nekoliko dana sakupiti izmet i odneti ga u specijalizovanu laboratoriju u kojoj će se posebnom metodom pronaći žive larve i time pouzdano potvrditi postojanje bolesti.

Takođe, za postavljanje dijagnoze postoje i tzv. brzi testovi kojima se iz kapi krvi utvrđuje prisustvo ovog uzročnika u organizmu.

Većina pasa s blagim do srednje teškim slučajevima bolesti potpuno će se oporaviti uz prikladno lečenje, a naročito su se dobrim pokazali preparati na bazi moksidektina i imidakloprida, pa, uz pomoć njih, ovaj problem može biti potpuno rešen. Kod težih slučajeva, međutim, nema garancija, pa je moguće da će takvi psi morati da budu eutanazirani ili će uginuti pre dijagnoze i primene terapije. Povratak u normalu neuroloških funkcija moguć je u puno slučajeva i zahteva negu i vreme. Dijagnoza i pravovremeno lečenje bolesti ključno je u osiguranju najboljeg mogućeg ishoda.

Imajući u vidu da su prenosioci plućnog crva baštenski puž i puž golać, potrebno je obratiti više pažnje prilikom šetnje pasa na okolinu i eventualnu prisutnost puževa. U tom smislu treba izbegavati područja koja su nastanjena puževima. Pored toga što se preparat koji se koristi u terapiji angiostrongiloze veoma efikasan, on se koristi i u preventivi ovog oboljenja. Redovno korišćenje efikasno će eliminisati larvice u početnoj fazi, i na taj način sprečiti zaražavanje i razvoj bolesti. O primeni preparata posavetujte se sa svojim veterinarom.

The post Zdravlje pasa: I puž može biti opasan appeared first on Pet Magazine.

Nijedan preparat ne pruža 100% zaštitu, zato je neophodno nakon svake šetnje pregledati životinju. Na taj način moguće je ukloniti krpelje koji se još nisu „zakačili“ za životinju

Tekst: dr vet. med. Mila Savić za magazin Pas, Foto: Shutterstock

Krpelji su ektoparaziti koji parazitiraju na toplokrvnim životinjama i ljudima. Pogoduju im vlažno i toplo vreme, a staništa krpelja su visoka trava, žbunje i drveće. Nažalost, krpelji se javljaju u našoj zemlji tokom cele godine, obično s „pikom” u toku letnjih meseci. Kad se životinja približi krpelju, on se hvata za dlaku, dolazi do kože i pomoću usnog aparata − rilice, probada kožu i hrani se krvlju. Na mestu uboda krpelja nastaje oštećenje kože koje predstavlja ulazno mesto infekcije.

U sadržaju koji krpelj izlučuje mogu se naći uzročnici različitih zaraznih bolesti − babezioze (krpeljska groznica), Lajmske bolesti (borelioza), erlihioze, anaplazmoze i drugih.

Babezioza (krpeljska groznica, piroplazmoza) najčešće je oboljenje koje krpelji prenose na pse. Ono što predstavlja najveći problem jeste to što su klinički simptomi kod babezioze postali nespecifični, što dodatno otežava postavljanje dijagnoze. Nekad je samo prisutan smanjen apetit ili neraspoloženost životinje, bez povišene temperature. Kad se pojave urin tamne boje i žutica, to znači da je bolest već u poodmaklom stadijumu. Definitivna dijagnoza se postavlja na osnovu krvnog razmaza koji se pregleda pod mikroskopom. Tok bolesti je najčešće akutan, izuzetno je važno da lečenje počne na vreme, pa je zato neophodno da se kod pojave prvih simptoma vlasnik obrati veterinaru.

Da bismo zaštitili svoje ljubimce, preporučuje se redovno korišćenje zaštitnih preparata protiv krpelja, tokom cele godine. Na tržištu se nalaze u obiku spot-on preparata, sprejeva i ogrlica.

Spot-on preparati (ampule) jednokratno se aplikuju i pružaju zaštitu do mesec dana (3-5 nedelja), a nalaze se u različitim dozama u zavisnosti od težine životinje. Preparat se aplikuje tako što se kod pasa težine manje od 10 kg celokupan sadržaj istisne na jednom mestu između lopatica, tako da vrh pipete bude udaljen 3-5 cm od kože psa. Pas treba da bude u stojećem položaju. Kod težih pasa sadržaj pipete se stavlja na nekoliko mesta počevši od ramenog pojasa do baze repa. Preparat se nanosi samo na nepovređenu kožu, što važi i za sve ostale preparate protiv krpelja. Ukoliko na koži postoje otvorene rane, ovakvi preparati se ne smeju nanositi na kožu. Aktivne supstance iz spot-on preparata vezuju se za lipidni sloj kože i dlake, pa se odatle luče i ostvaruju svoje zaštitno dejstvo. Preparat se aplikuje na apsolutno suvu kožu i dlaku životinje, i 48 sati nakon postavljanja preparata nije dozvoljeno kvašenje životinje, nakon toga može slobodno da se kupa. Ovo, naravno, važi za spot-on preparate koji su registrovani kao veterinarski lekovi i koji se mogu isključivo nabaviti u veterinarskim apotekama, ambulantama i stanicama. Spot-on preparate treba kupovati u originalnoj ambalaži i dozi propisanoj za određenu kilažu ljubimca.

Osim spot-on preparata, postoje i sprejevi za spoljašnju upotrebu za zaštitu od ektoparazita. Sprej se posle lokalne aplikacije deponuje u masnom tkivu kože i folikulu dlake iz kojih se postepeno oslobađa i delovanje protiv krpelja ispoljava do mesec dana. Sprej se nanosi na površinu dlake. Preporučenom količinom preparata, prema uputstvu proizvođača, naprskati ljubimca, utrljati u kožu sadržaj i na taj način zaštićen je u periodu od mesec dana. U propisanim dozama sprej je apsolutno bezbedan za primenu i može se koristiti i kod štenadi mlađe od dva meseca. Životinje se mogu ponovo tretirati po isteku mesec dana od prethodnog tretmana.

Ogrlice protiv krpelja ispoljavaju efikasno dejstvo nekoliko meseci od postavljanja (u zavisnosti od proizvođača). Kako bi ogrlica mogla uspešno da deluje, razmak između dlake i ogrlice prilikom postavljanja treba da bude dva prsta ( potreban je dodir s kožom i telesna temperatura životinje) i neophodno je da ogrlica bude na ljubimcu 24 sata. Ogrlice se biraju u skladu s veličinom psa, tj. obim vrata psa određuje dužinu ogrlice. Ukoliko je ogrlica suviše duga, može se skratiti počev od kraja kopče. Na našem tržištu sada postoji i vodootporna ogrlica koja pruža dugotrajnu zaštitu od spoljašnih parazita (i do osam meseci), koja je posebno praktična u ovim letnjim mesecima jer kuce mogu da uživaju u kupanju a vlasnici ne moraju da brinu zato što su njihovi ljubimci dobro zaštićeni.

Spot-on ampule, sprejevi i ogrlice na biljnoj bazi takođe su dostupni i koriste se u skladu s preporukom proizvođača. Većina pomenutih preparata, osim zaštite protiv krpelja, pruža zaštitu od buva i ostalih ektoparazita.

Nijedan od pomenutih preparata ne pruža 100% zaštitu, zato je neophodno nakon svake šetnje pregledati životinju. Na taj način moguće je ukloniti krpelje koji se još nisu „zakačili“ za životinju. Ukoliko otkrijete krpelja na koži ljubimca, treba ga pažljivo izvaditi pincetom. Zbog nestručnosti se često dešava da vlasnik ukloni samo telo krpelja, dok rilica ostane zabodena u kožu, pa je stoga bolje da taj posao ipak obavi veterinar.

SAVET PLUS

Bez obzira na to da li ljubimac živi na selu ili u gradu, da li je kućni ili dvorišni, savetujem redovno korišćenje zaštitnih sredstava protiv ektoparazita i redovno pregledanje dlake i kože nakon svake šetnje, kako biste utvrdili da nisu slučajno „pokupili“ malog ali opasnog parazita koji može da im ugrozi život.

The post Savet: Izaberite pravu zaštitu od krpelja appeared first on Pet Magazine.

Insuficijencija bubrega najčešći je uzrok smrti kod mačaka, pa bi vlasnici trebalo da povedu računa o zdravlju svojih mezimaca, naročito u starijem životnom dobu

Tekst: dr vet. med. Srđan Obradović, veterinarska ambulanta Obivet, Foto: Shutterstock

Bubrežna insuficijencija je veoma česta bolest kod mačaka i smatra se da će u uzrastu između desete i petnaeste godine više od polovine mačaka bolovati od nje. Ovo je teško oboljenje, ali se može držati pod kontrolom ukoliko na vreme dovedete svog ljubimca kod veterinara.

Funkcija bubrega

Da bi se shvatilo zašto je ova bolest karakteristična za starije mačke, najpre moramo objasniti ulogu i način funkcionisanja bubrega. Mačke imaju dva bubrega, koji se sastoje od nekoliko hiljada malih funkcionalnih ćelija ili jedinica zvanih nefroni. Zadatak malih nefrona kao delova bubrega jeste da filtriraju krv, uklanjaju štetne materije i održavaju potrebnu koncentraciju tečnosti i mineralnih materija u organizmu. Kako mačka stari, dolazi do smanjenja sposobnosti i funkcije nefrona i njihovog izumiranja, na šta delimično mogu uticati i različite bolesti tokom života, trovanja i određeni lekovi. Manji broj nefrona ili njihova smanjena funkcionalnost s vremenom će dovesti do nagomilavanja štetnih materija u organizmu i uznapredovanja bolesti.

Najčešći uzroci obolevanja

Uzroci mogu da budu urođena deformacija bubrega, urođena policistična bolest bubrega, hronična bakterijska infekcija bubrega, visok krvni pritisak, poremećaj imunog sistema (sistemski lupus), izlaganje otrovima, hronična opstrukcija urinarnog trakta i određeni lekovi, pogotovo nefrotoksični antibiotici. Takođe, infektivne bolesti kao što su FIV i FeLV mogu da oštete bubrege, a uzroci mogu biti i izlaganje teškim metalima, trauma abdomena i dijabetes.

Simptomi

Simptomi ove teške bolesti su:

– povećan unos vode

– učestalije i obilnije mokrenje

– smanjen apetit ili potpuni gubitak apetita u poodmaklom stadijumu bolesti, što će se odraziti na telesnu težinu

– povraćanje

– loš kvalitet dlake

– uremičan zadah iz usta

– anemija zbog toga što bubrezi luče manje hormona eritropoetina

– depresija

– rane (ulceri) koje se javljaju po ustima, najviše na gingivama

– abdominalni bol u predelu bubrega.

Veoma je važno napomenuti da sami bubrezi imaju veliki rezervni kapacitet funkcionisanja, tako da bolest nastupa tek kada je izgubljeno oko 2/3 nefrona (75%).

Kako se postavlja dijagnoza

Dijagnostikovanje bubrežne insuficijencije nije teško, ali bi trebalo poštovati neka načela.

Najpre će veterinar uzeti podrobnu anamnezu, na osnovu koje će izneti sumnju na oboljenje, a zatim će kliničkim pregledom potvrditi oboljenje bubrega.

Od laboratorijskih analiza trebalo bi uraditi kompletnu analizu krvi (krvna slika i biohemija), analizu urina (sediment i urinokulturu), ultrazvuk abdomena (kojim se mogu uočiti morfološke promene samih organa, prisustvo cisti, bubrežnog kamenja…) i ponekad analize hormona u krvi (veoma je bitno isključiti određene endokrine probleme koji mogu imati vrlo slične simptome kao insuficijencija bubrega).

Hrana, voda i bubrezi

Kada je reč o načinu života mačke i njegovom povezanošću s bubrežnim oboljenjima, u prvom redu sa insuficijencijom, odgovor bi trebalo potražiti u unosu suve hrane i vode.

Hranjenje mačaka isključivo suvom hranom utiče na brže javljanje problema s radom bubrega nego kada se mačka istovremeno hrani i vlažnom hranom. Manji unos vode takođe nepovoljno utiče na rad bubrega. Zato se prilikom lečenja insuficijencije prvenstveno obraća pažnja na to da se u ishranu uvede što više vlažne hrane i da se poveća unos vode. Neki kliničari čak preporučuju da se hrana u maloj meri posoli kako bi na taj način mačji organizam tražio više vode, ili pak savetuju korišćenje fontana za vodu kroz koje voda neprestano cirkuliše, a koje su se pokazale veoma stimulativnim kad je reč o povećanju unosa vode.

Lečenje

Način lečenja zavisi od toga u kom stadijumu insuficijencije su sami bubrezi, i kako im se najbolje može pomoći da rade što funkcionalnije. U početnom stadijumu insuficijencije bubrega, dovoljna je samo adekvatna ishrana – unos hrane s manjim sadržajem fosfora i s manjom količinom proteina (ali s visokokvalitetnim proteinima). Na našem tržištu postoje specijalno formulisane veterinarske dijete koje se koriste kod insuficijencije bubrega, a mogu biti i u vidu suve i u vidu vlažne hrane. Ukoliko vaš veterinar proceni da ovaj vid lečenja neće pomoći, ili ako se to i potvrdi ponovnim analizama, preporučiće upotrebu određenih medikamenata koji bi trebalo da pomognu samim bubrezima da iz krvi vežu što više štetnih materija i izluče ih mokrenjem u spoljašnju sredinu.

Infuzija i dijaliza

U težim slučajevima je potrebna infuziona nadoknada tečnosti, koja služi da rehidrira organizam, omogući bolju filtraciju kroz bubrege i da reguliše acido-baznu ravnotežu.

Još jedna metoda lečenja je abdominalna dijaliza. Rastvor za dijalizu priprema isključivo veterinar u propisanom sastavu i pri tačno određenoj temperaturi. Ovakav vid lečenja je jedan od poslednjih pokušaja da se stanje normalizuje. Izvodi se nekoliko puta tokom dana, a podrazumeva ubacivanje pripremljenog rastvora u abdomen i njegovo izvlačenje.

Rase i bolesti bubrega

Određene rase mačaka imaju predispoziciju za dobijanje bubrežne insuficijencije, i to su: persijska, himalajska i britanska kratkodlaka mačka, pa se vlasnicima ovih maca savetuje da o njihovom zdravlju u starijem životnom dobu povedu više računa.

 Mere prevencije

– Mace starije od osam godina trebalo bi dvaput godišnje voditi na sistematski pregled kod veterinara

– Korišćenje adekvatne ishrane u skladu sa starošću mace, njenom rasom, genetskim predispozicijama

– Povećati unos vode

* Bolest se ne može sprečiti, ali primenom saveta veterinara simptomi se mogu odložiti i tako ćemo zajedničkim snagama produžiti život vašem ljubimcu

The post Bubrezi slabe s godinama appeared first on Pet Magazine.