Ova, naizgled beznačajna biljka, može da izazove ozbiljne zdravstene tegobe kod psa. A zbog lošeg održavanja travnjaka i zelenih površina, iz sezone u sezonu sve je prisutnija

Piše dipl. vet. spec. Nikoleta Novak iz Veterinarske klinike „Novak“ za magazin „Pas“, Foto: Shutterstock

Teško da postoji vlasnik psa koji nije upoznat s biljkom koja nosi narodno ime „popino prase“. Popino prase je zapravo klas trave koja je vrlo rasprostranjena po gradskim travnjacima. Zbog slabijeg održavanja zelenih površina i neredovnog košenja trave iz sezone u sezonu ima ih sve više. Najveći problem je što ova, naizgled beznačajna biljka, može da izazove ozbiljne zdravstene probleme kod psa.

Šetajući se kroz travu ili valjajući se po njoj pas na svoju dlaku može da nanese veliki broj popinih prasića. Problem nastaje onog trenutka kad se neki od ovih „čičaka“ zabode u kožu ili upadne u uho, oko ili nos psa.

Dešava se ponekad da vlasnik tokom šetnje primeti da pas zacvili, počne da trese glavom ili je krivi na jednu stranu. To obično znači da je popino prase upalo u uho psa. Vrlo lako, međutim, može da se dogodi da se ovi simptomi ne pojave u toku šetnje, već nekoliko sati kasnije, kad pas iznenada, bez vidljivog razloga, u kući počne da cvili i pokazuje navedene simptome. Ovakve pojave neiskusni vlasnici ponekad netačno objašnjvaju ujedom insekta. Pas može da reaguje dramatično, pri čemu njegovo ponašanje ima sve spoljne odlike epileptičnog napada. Neretko se događa da se simptomi primire, da bi se nekoliko sati kasnije ponovili istim intenzitetom.

Da je popino prase ušlo u oko ljubimca prepoznaćete ako tokom ili posle šetnje pas počine intezivno da češe oko, trlja glavu po podu, žmirka ili potpuno zatvori oko i opire se vašim pokušajima da mu pogledate oko. Što problem duže traje, oko sve intenzivnije suzi i čitava koža oko oka postaje vlažna i ulepljena.

Većina pasa u toku šetnje vrlo intenzivno njuška i istražuje mirsne tragove na zemlji. Često se događa da njuškanjem s vazduhom pas udahne i popino prase. Simptomi se u većini slučajeva manifestuju intenzivnim kijanjem koje se javlja u napadima. Često dolazi i do krvarenja iz nosa, kao i do pojave nosnog iscetka. Pas će, takođe, pokušati da češe njušku i njome trlja o zemlju. Napadi kijanja se na periode smiruju da bi se za neko vreme ponovili istim intenzitetom.

Popini prasići se vrlo lako zabadaju u kožu između prstiju pasa, i ako ih vlasnik ne primeti na vreme, za kratko vreme mogu da je probiju. U većini slučajeva pas počinje da šepa i da štedi nogu, intenzivno liže i grize povređenu šapu. Javlja se crvenilo i otok kože između prstiju, a pas nerado prihvata pregled bolnog mesta. Problem s ovim biljnim iglama je što se stalno po malo kreću napred i migriraju s primarnog mesta ulaska. Bilo je slučajeva da su popini prasići koji su ušli u šapu pronađeni i izvađeni čak u visini lakta psa. Što više vremena prolazi, popino prase je sve teže pronaći.

Gotovo da ne postoji bezbedni deo kože psa. U praksi smo vadili popine prasiće iz najrazličitijih delova tela. Posebno su ovim problemima sklone rase – bobtejl, pekinezer, koker španijel, čau-čau, samojed, tibetanski terijer, pudla. Ugroženi su svi psi koji imaju dužu dlaku ili dlaku koja nije glatka i skliska. Biljni trn u kožu se zabada lagano i stara reakciju okolnog tkiva koja se manifestuje crvenilom, otokom i bolom. Ako je mesto dostupno, pas pokušava da se tu grize, liže ili češe. Iznad mesta uboda dlaka postaje razređenija i ulepljena.

Za tačnu i sigurnu dijagnozu neophodno je psa odvesti kod veterinara. U zavisnosti u kom se organu ili organskom sistemu problem manifestuje, veterinar će izvršiti potrebne preglede. Neretko, da bi se dijagnoza tačno postavila i da bi se izbeglo nanošenje bola psu, pas se sedira ili uvodi u totalnu anesteziju. Na naročito osetljivim organima kao što je oko, pregled, a potom i odstranjivanje popinog praseta gotovo bez izuzetka obavlja se u anesteziji. Za otkrivanje i vađenje uljeza iz uha i nosa potrebni su odgovarajući instrumenti i stručna tehnika, jer nestručni rad može da izazove ozbiljne i trajne posledice, poput probijanja bubnih opni ljubimca.

Odstranjivanje popinog praseta iz šape često predstavlja pravi operativni zahvat, jer je neophodno prethodno iseći kožu da bi ga uopšte bilo moguće izvaditi. Slično je i s ostalim mestima u koži.

Ubodi uljeza iz trave mogu da dovedu i do ozbiljnih oštećenja organa u kojima su se našli. Popino prase u oku može da dovede do ozbiljnih oštećenja oka, jer svojim oštrim ivicama može da izazove povrede. Nije retka ni pojava ulcera i oštećenja dubljih struktura oka, što zahteva duži tretman lečenja, i koji ponekad ostavlja trajne posledice.

Najveći problem s ljubimcima koji pokupe ovu vrstu trna u travi leži u činjenici da je preventiva u ovim slučajevima gotovo nemoguća. Važno je da, bez obzira na to, koliko je moguće, vlasnici izbegavaju da šetaju svoje pse po površinama koje obiluju ovom travom. Potrebno je i detaljno i redovno održavanje dvorišta i košenje trave. Posle svake šetnje vlasnik bi trebalo kompletno da iščetka i pregleda svog ljubimca, i posebnu pažnju obrati na dlaku i kožu između prstiju i oko ušiju psa.

Pri pojavi bilo kakvog sumnjivog simptoma važno je da se vlasnik sa svojim ljubimcem što pre obrati veterinaru kako bi se eventualne komplikacije izbegle.

The post Popino prase sve veći problem appeared first on Pet Magazine.

Da li ćemo mačku hraniti vlažnom ili suvom hranom, ili kombinacijom, uvek zavisi od individualnih potreba mačke, i to pre svega od njenog zdravstvenog statusa i kondicije

Tekst: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Veliki broj vlasnika je u dilemi da li da svom mezimcu daje vlažnu ili suvu hranu, ili možda obe vrste. Mnogi se pitaju i da li je jedna od ove dve vrste hrane zdravija, i koja. Zato smo u ovom broju magazina „Mačka” odlučili da vam pomognemo i odgovorimo na sva vaša pitanja.

Podela prema vlažnosti        

Industrijska, gotova hrana za mačke, kad se posmatra sadržaj vlage, može biti suva (dehidrirana) i vlažna. Osnovna razlika je u količini vode – u suvoj je ima najčešće oko deset odsto, a u vlažnoj oko 80 odsto. U okviru kategorija prema ovoj podeli, razvrstava se hrana različitog kvaliteta, načina proizvodnje, porekla sirovina, kao i hrana od sirovih sastojaka.

Suva hrana

Suva industrijska hrana, prema našoj, a i prema evropskoj regulativi, sadrži od 6% do 14% vlage, a ostatak je suva materija (SM). Na samom početku proizvodnje hrane za kućne ljubimce, najpre su se pojavile pečene granule, zatim smese u vidu brašna, a šezdesetih godina prošlog veka je veoma značajan momenat bio pojava ekstrudera. Danas se najveći deo suve hrane proizvodi u ekstruderima – to su granule ili briketi različitog oblika.

Granule se dobijaju tehnološkim procesom tokom kojeg se masa, formirana prema određenoj recepturi, pod visokim pritiskom izlaže temperaturi od 80 do 200 stepeni u periodu od deset do 270 sekundi. Termički obrađeno testo se modelira na određenu veličinu i oblik granula. Ove granule su mekane. Hlade se, a zatim prskaju mastima ili pojačivačima ukusa. Na kraju procesa prolaze kroz deo mašine s vrućim vazduhom, gde dehidriraju do 8–10% vlage.

Prednosti suve hrane

* Ekonomičnija je od ostalih vrsta hrane.

* Lako čuvanje i skladištenje (zbog niskog procenta vlage).

* Mogućnost hranjenja „po volji” – može se ostaviti u činiji duže vreme, ne kvari se.

* Olakšav dentalnu higijenu: žvakanje granula prevenira nakupljanje zubnog plaka i kamenca.

Mane suve hrane

* Manja palatabilnost (privlačnost) od vlažne hrane, naročito ako je s manjim procentom masti ili sadrži sastojke lošijeg kvaliteta.

* Neka hrana s visokim procentom masti ima veću palatabilnost, što u kombinaciji sa hranjenjem po volji vodi ka prejedanju i prevelikoj težini.

* Često viši (nepotreban) procenat ugljenih hidrata i proteina biljnog porekla.

* Kod nekih vrsta hrane, zbog visoke temperature tokom proizvodnog procesa i korišćenja već termički obrađenih sastojaka (nižeg kvaliteta), svarljivost je niska, kao i bioraspoloživost hranljivih sastojaka.

* Visoka temperatura i skladištenje utiču na sadržaj vitamina, tako da se oni često moraju dodavati.

Vlažna hrana

Vlažna hrana sadrži uglavnom od 75% do 85% vode, a suve materije od 15% do 25%. Može biti kompletna (nutritivno potpun obrok) i tada sadrži meso, mesna brašna (živinsko, riblje, ostala mesa) i nusproizvode (žitarice, povrće, biljne proteine, vitamine i minerale). Može biti i komplementarna hrana, takozvani gourmet tip hrane i kao takva sadrži najvećim delom različite vrste kvalitetnih mesa i mesnih produkata, riba, rakova, a ne sadrži dodatne vitamine i minerale. S obzirom na visok sadržaj proteina i masti, veoma je ukusna, primamljiva, pa se koristi kao dodatak suvoj hrani koji joj poboljšava ukus, a kao izvor kvalitetnih animalnih proteina poboljšava i kvalitet obroka.

Vlažna hrana u formi komadića u sosu ili želeu, paštete ili komadića u pašteti se pakuje u konzerve, aluminijumske kesice i aluminijumske posude, što utiče na modifikovanje procesa proizvodnje, pre svega na sterilizaciju sadržaja.

Prednosti

* Uglavnom je ukusnija i lakše svarljiva od suve hrane, bolja joj je palatabilnost.

* U suvoj materiji hrane odnos proteina i masti je bolji nego u suvoj hrani, a njihov procenat veći.

* Najveći deo proteina koje sadrži je životinjskog porekla, što znači veću biološku raspoloživost.

* Pogodna za životinje sa smanjenim apetitom ili povećanim energetskim potrebama zbog bolesti.

* Pogodna za životinje sa povećanom telesnom težinom zbog većeg sadržaja proteina životinjskog porekla, a manje ugljenih hidrata.

* Obezbeđuje odgovarajući unos tečnosti, što je veoma značajno jer mačke često imaju problem s nedovoljnim konzumiranjem tečnosti.

* Dug rok trajanja (24 meseca).

* Nisu neophodni specijalni uslovi skladištenja.

Mane

* Skuplja je od suve hrane sličnog kvaliteta.

* Nije pogodna za ishranu „po volji”, jer ne može duže da stoji u posudi a da ne izgubi na kvalitetu i bezbednosti.

* Nije adekvatna za održavanje dentalne higijene.

Poređenje

Šta u stvari upoređujemo kada poredimo vlažnu i suvu hranu?

Ako želimo da uporedimo sadržaj hranljivih sastojaka vlažne i suve industrijske hrane, moramo ga porediti u suvoj materiji hrane, odnosno u delu hrane koji je potpuno bez vode. Prosečna suva hrana sa 10% vlage i 90% suve materije, i sa 32% proteina u obroku, ima 35% proteina u suvoj materiji, dok kvalitetna konzervirana hrana sa 10,9% proteina u hrani, a sa 78% vlage, ima 49,5% proteina.

Studije: Od 2011. godine sprovedeno je nekoliko studija u SAD koje su obuhvatile različite kategorije mačaka – više od 100 odraslih mačaka, 24 odrasle sterilisane mačke, kao i istraživanje ponašanja i potreba uličnih mačaka, i pokazale su da su mačkama dnevno potrebna 2,3 grama proteina na 450 grama telesne težine, što je duplo više od dotadašnjih preporuka različitih organizacija koje se bave ishranom kućnih ljubimaca. To znači da je mački težine četiri kilograma potrebno da obezbedimo ukupan dnevni obrok koji sadrži 18–20 grama proteina, što je oko 60 grama suve hrane sa 32% proteina, ili 180 grama vlažne hrane sa 10,9% proteina.

Odabir hrane

Najčešće pitanje koje postavljaju vlasnici je: kojoj mački ćemo ponuditi suvu, a kojoj vlažnu hranu? Često se postavlja i pitanje odabira hrane za mačku: da li je hraniti suvom ili vlažnom hranom ili možda obema? Izbor, kao i uvek, zavisi od individualnih potreba mačke, pre svega njenog zdravstvenog statusa i kondicije.

Suva hrana je izbor broj jedan za mačke koje imaju probleme sa zubima i nakupljanjem kamenca i one koje su ispod optimalne težine. Gruba struktura granula deluje abrazivno na nakupljeni plak na zubima. Neki veterinari smatraju da je nakupljanje naslaga i stvaranje kamenca više genetski uslovljeno nego što je posledica ishrane određenom hranom, ali ipak postoje dokazi da čvrsta hrana, odnosno granule, ima pozitivno dejstvo, tj. umanjuje nakupljanje kamenca. Kod zdravih mačaka koje imaju manju telesnu težinu, a nisu previše probirljive, suva hrana može biti dobar izbor zbog svog sastava, odnosno nešto većeg sadržaja ugljenih hidrata nego vlažna hrana. Osim toga, granule maci mogu biti dostupne tokom celog dana i ona može imati veći broj manjih obroka, što je za nju prirodniji način ishrane.

Vlažna hrana je bolji izbor za mačke koje imaju prekomernu težinu ili su ispod idealne težine, probirljive su ili odbijaju hranu zbog bolesti i za one koje imaju problema sa urinarnim traktom.

Zbog svog primamljivog ukusa i boljeg odnosa proteina i masti, kao i njihovog većeg procenta, vlažna hrana je pogodna za sve mačke koje imaju problem s težinom. One ispod idealne telesne težine će zbog visokog procenta kvalitetnih, animalnih proteina povećavati svoju mišićnu masu, a apetit će im se popraviti zbog sadržaja masnoće, koja je odgovorna za primamljiv ukus hrane. Mačke sa viškom telesne težine će, hraneći se vlažnom hranom, takođe zbog kvalitetnih, animalnih proteina duže biti site, i sam volumen hrane, koji je veći nego kod suve, efikasnije će poslati signal: „Sita si!”

Kvalitetna vlažna hrana može biti rešenje i u ishrani mačaka, u stvari mačora sklonih nakupljanju kamenca u urinarnim putevima. Unos tečnosti je jedan od ključnih faktora i za razvoj i za kontrolu bolesti, a vlažna hrana sadrži odgovarajuću količinu tečnosti.

Kombinovana ishrana mačke, s većim procentom vlažne i manjim postotkom suve hrane, može umanjiti mane jedne i druge hrane, a iskoristiti prednosti obe. Bitno je da sva uneta hrana energetski zadovoljava potrebe mačke, i da ta energija potiče iz biološki odgovarajućih hranljivih sastojaka, a to su pre svega sastojci životinjskog porekla.

Kako to izgleda u praksi

Treba nahraniti zdravu sterilisanu mačku, tešku oko četiri kilograma, koja živi u stanu i umereno je aktivna – njene energetske potrebe se zadovoljavaju s dnevnim unosom 198 kcal. Ona ove kalorije može uneti kroz vlažnu ili suvu hranu, ili njihovu kombinaciju. Ako izaberemo suvu hranu sa 3.260 kcal/kg, biće joj potrebno oko 60 grama te hrane dnevno. Ako izaberemo konzerviranu hranu sa 713 kcal/kg hrane, biće joj potrebno oko 270 grama ove hrane dnevno. Pri izboru veliki deo odluke je na samoj mački – neke više vole vlažnu, neke suvu hranu, neke vole samo određene teksture vlažne hrane, ali ipak mnoge vole kombinaciju. Znajući prednosti vlažne hrane, kombinovan dnevni obrok bi mogao da se sastoji ukupno od 180 grama vlažne hrane i 20 grama suve hrane.

Hemijski sastav većine vrsta potpune hrane za mačke

1 kg                   Suva hrana                             Vlažna hrana

Vlažnost %          6–10 (14)                                    75–85

Masti %                 12–22                                        0,5–7

Proteini %             27–42                                         6–15

Ugljeni hidrati %  30–60                                          0,5–8

ME (kcal/kg)      2.800–4.050                              720–1.250

The post Sve o vlažnoj i suvoj hrani za mačke appeared first on Pet Magazine.

Tumori usta kod mačaka češći su kod starijih jedinki i kod mužjaka. Svi vlasnici moraju posvetiti pažnju oralnom zdravlju svojih mezimaca kako bi sprečili pojavu ove teške bolesti ili je na vreme otkrili.

Tekst: dr vet. med. Tatjana Stevanović iz Veterinarske ambulante „Pas, mačka i…” za magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Izrasline u ustima mačaka nisu neuobičajene pojave, ali nije svaka izraslina tumorozna tvorevina. Ipak, neophodno je da svog ljubimca što pre odvedete na klinički pregled.

Crvena lampica

Znak za uzbunu je svakako situacija kad energična, razigrana mačka, koja je do pre nekoliko dana normalno uzimala čvrstu hranu, odbija da uzima granule i jede samo mekanu hranu. U takvim situacijama je neophodno da pogledate usta svoje mačke. Ako je to nemoguće, odvedite je na klinički pregled kod veterinara.

Pregled

Pri pregledu usta morate obratiti pažnju na izgled usana, zubnog mesa (da li je ujednačene ružičaste boje, bez ikakvih izraslina, izbočina, rana…), izgled jezika i regije ispod jezika, sluzokože usta (naročito obratiti pažnju na regiju koja se nalazi neposredno ispred krajnika i odmah iza njih…). Neophodno je da pogledate sva pomenuta mesta jer se oralni tumori kod mačaka najčešće mogu naći upravo na njima (na usnama, jeziku, zubnom mesu – gingivi, sluzokoži usta ili limfnom tkivu koje okružuje regiju glave).

Na vreme

U pitanju je oboljenje koje se može lečiti, ali je neophodno što ranije utvrditi o kom tipu tumora je reč, jer u poodmaklim stadijumima bolesti, kada govorimo o zloćudnim tumorima, zbog širenja tumora u druge delove tela nije moguće sprovesti nikakav oblik lečenja.

Predispozicija

Oboljenje se može javiti u bilo kom uzrastu, mada je češće kod starijih jedinki. Takođe je utvrđeno da je oboljenje češće kod mužjaka nego kod ženki. Uzroci nastajanja ovog oboljenja kod mačaka nisu u potpunosti poznati. Ono što se zna jeste da su neki od predisponirajućih faktora boravak u zadimljenim prostorijama, stalno konzumiranje konzervirane hrane, konzervirane tunjevine.

Simptomi

Simptome koje možete najpre primetiti su balavljenje, neprijatan zadah iz usta, odbijanje čvrste hrane, neraspoloženost. Mačke prestaju da se čiste, gube na težini… Kod nekih mačaka se može primetiti iskolačenost očiju ili otok na licu, pomičnost zuba ili nedostatak nekog zuba.

Dijagnostika

Dijagnostika se sastoji u detaljnom kliničkom pregledu, kako kompletne jedinke tako i njene usne šupljine. Kod nekih mačaka je to nemoguće uraditi u svesnom stanju, te ih je neophodno sedirati ili anestezirati. Nakon osnovnog kliničkog pregleda pribegava se daljim specijalističkim pretragama (uzimanje uzoraka promene, uzoraka regionalnih limfnih čvorova, rendgensko snimanje…) na osnovu kojih se utvrđuje karakter promene (dobroćudna ili zloćudna) i dalja gradacija ako je u pitanju zloćudni tumor.

Plan lečenja

U zavisnosti od rezultata pretraga, pravi se plan daljeg lečenja. Tumori koji se najčešće javljaju u ustima mačaka se mogu tretirati hirurškim putem, hemoterapijom, radiološkim zračenjem ili kombinacijom ovih metoda. U našoj zemlji još uvek je najčešći način tretiranja ovih promena hirurško odstranjivanje, naravno, ako je to moguće i ako nije došlo do širenja tumora u druge delove tela.

Zbog svega navedenog, kao i zbog podizanja opšteg kvaliteta života svojih ljubimaca, navikavajte ih na to da im otvarate usta, dodirujete i podižete usne, dodirujete i perete zube… jer ćete tako održavati usnu šupljinu zdravom, a u slučaju pojave bilo kakve promene u ustima bićete u mogućnosti da na vreme reagujete vođenjem mace kod veterinara.

INFO

Veterinarska ambulanta ”Pas, mačka i…”

Omladinskih brigada 7đ, Novi Beograd

+381 11 3121-370, +381 63 237-184

www.pasmacka.com, pasmackacom@gmail.com

The post Tumor usta – tiho a smrtonosno oboljenje appeared first on Pet Magazine.

Da mogu da govore, ovo je verovatno prvi zahtev koji bi psi uputili svojim vlasnicima. Njima je igra neophodna za pravilan fizički i psihički rast i razvoj

Tekst: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazin Pas, Foto: Shutterstock

Naravno, psi ne umeju da govore. Ali kada bi mogli, verovatno bi jedna od prvih stvari koju bi nam rekli bila – dajte nam više igre. 

Kretanje

Sigurno svi znamo koliko je kretanje važno za svaki organizam. Kretanjem se aktivira metabolizam, odstranjuje hormon stresa, aktivira se rad creva, ubrzava varenje i poboljšava imunološko stanje organizma. Prokrvljenost organa u kretanju je bolja, a samim tim je bolja i snabdevenost organa kiseonikom, što ih čini vitalnijim i dugovečnijim.

Naravno, psu je od ranih dana potrebno mnogo kretanja. Ono će dovesti pre svega do bržeg razvijanja kostiju i mišićnog sistema, ali i do bolje formiranosti unutrašnjih organa. Kretanjem omogućavate psu da se pravilnije i brže razvija, a time i da bude zdraviji u toku svog životnog veka. Pri tome moramo znati da je, kad je reč o rastu i razvoju, ono što uradimo s našim ljubimcem do njegove prve godine veoma važno jer posle ispravke nema. U tom periodu bi ih trebalo hraniti najkvalitetnijom hranom, davati im suplemente i obratiti pažnju na njihov fizički i psihološki rast i razvoj.

Igra

A za psihološki razvoj jedan od najvažnijih faktora je upravo igra.

Često smo svedoci toga da vlasnici pogrešno tumače želju pasa za igrom. Kod malih štenaca i pasa koji rastu, ta igra često može da ima i odlike niskog nivoa agresije, te takvo ponašanje ponekad uplaši vlasnike. Skloni su tome da režanje koje se javlja u igri tumače kao agresiju. Mladi psi često vole da grizu u igri, ali moramo biti svesni da je to oblik komunikacije koji su poneli iz legla. Pri tome, ti ugrizi su blagi, nežni i ne nanose povrede. Ovakvu igru bi trebalo stimulisati i pomoći psu da se pravilno psihološki razvija, a ne treba suzbijati takav način ponašanja u igri. Takvu igru bi trebalo tumačiti kao lažnu borbu koja razvija reflekse i kognitivne/saznajne sposobnosti vašeg psa. Od psa koji se nalazi u takvom stanju igre i u naletu energije ne bi se trebalo sklanjati, već naprotiv, trebalo bi učestvovati u njegovoj igri jer on to i očekuje od vas. U kasnijem dobu, nakon šest meseci, možete polako kanalisati takvo ponašanje i pomoći mu da razume kada je preterao ili pokazao preteranu agresivnost. Ovo je važno pogotovo kod velikih rasa pasa koji nekad teže kontrolišu svoju veličinu i snagu.

Kako da ih „pročitate”

Većina pasa se ponaša umereno u igri sa drugim psima ili u igri sa svojim vlasnicima, pa i s nepoznatim ljudima, i ima miroljubive namere. Zvuci koje pri tome ispuštaju – lagano režanje, lajanje, duvanje kroz nos… nisu odlika agresivnosti.

Većina pasa počinje da se uči igri u leglu, sa štencima svog uzrasta, pa tako ponekad mogu biti više zaigrani/navalentniji u društvu odraslih pasa koje ne poznaju kada se nađu van legla. Tada bi ih trebalo sprečavati da ujedaju starije pse ili naskaču na njih, jer tada može doći i do incidentnih situacija. Međutim, iskustvo će ih brzo naučiti šta bi trebalo da rade i oni će prilagoditi svoje ponašanje novim uslovima.

Učite ih

Veoma je važno naučiti psa da se vrati vama ako dođe do neke incidentne situacije. Zato je to jedna od prvih komandi koju bi trebalo da naučite psa („dođi”).

Uzbuđenje pasa u igri je takođe potrebno kontrolisati. Oni ponekad mogu da se zanesu pa da igra ili lažna borba preraste u pravu. S vremenom, kako upoznajete svog psa, naučićete i da prepoznajete ove signale, što će vam pomoći da na vreme sprečite incident.

Ako pas pokaže strah u kontaktu sa drugim psima, budite veoma oprezni jer je moguće da u leglu nije bio naviknut na takve kontakte ili je previše rano odvojen od majke i legla pa nije imao vremena da stekne socijalne navike. Takvog psa je najbolje držati odvojenog od grupe (park) i polako ga navikavati na druženje, pre svega pojedinačno s drugim psima pre nego što ga pustite u „veće društvo”.

Možemo da zaključimo da je psu igra neophodna kako za pravilan fizički rast i razvoj tako i za razvoj njegove psihe. Nemojte sprečavati igru. Ali budite oprezni.

The post Psihologija: Dajte nam više igre appeared first on Pet Magazine.

Problemi sa zubima ne nastaju preko noći, ali ih je u početku teško primetiti. U težim slučajevima dolazi do potpunog povlačenja desni, ceo zub postaje bolan, baza zuba postaje nestabilna i klima se, što vodi ka ispadanju tj. gubitku zuba

Tekst: dr vet. med. Vesna Gvozdenović iz Veterinarske ambulante „Radičević”, Kragujevac za magazin Pas, Foto: Shutterstock

Oralna higijena je postala veoma važan segment života kućnih ljubimaca i njihovih vlasnika. Kako je u svetu porastao broj pasa malih rasa, tako se i mi veterinari sve češće susrećemo sa uznapredovalim problemima u vezi sa oralnim zdravljem naših krznenih prijatelja.

Plak, kamenac i upala desni

Na to da li će vaš pas imati problema s plakom, a kasnije i s kamencem i upalom desni, utiče mnogo faktora. Pre svega to su način držanja životinje – u stanu ili napolju, potom ishrana, genetika, da li je vaš ljubimac dovoljno strpljiv dok se vi borite da mu nametnete održavanje oralne higijene… Smatra se da su manje rase pasa, kod kojih je zubalo zbijenije, pod većim rizikom od bolesti zuba i usta nego pripadnici većih pasmina. Pojedine rase i zbog strukture vilice veoma rano imaju probleme sa oralnim zdravljem.

Simptomi

Problem sa zubima ne nastaje preko noći, ali nažalost, u početku je teško primetiti specifične simptome kao opomenu pred bitku koja vas čeka. Kada osetite neprijatan zadah iz usta vašeg ljubimca, to znači da je proces prilično uznapredovao. Osim zadaha mogu se primetiti i neki od tipičnih znakova problema sa zubima i desnima:

– zadržavanje hrane između zuba;
– nakupljanje žućkastih naslaga (plaka) na zubima i između zubnog mesa i zuba;

– stvaranje kamenca u vidu tvrdih braon-beličastih naslaga na zubima;

– crvene desni, naročito deo oko zuba (gingivitis);

– pojačano lučenje pljuvačke;

– otežano uzimanje hrane i prebacivanje zalogaja s jedne na drugu stranu usta;

– pojava gnojnog iscetka oko zuba;

– bakterijske infekcije sinusa koje su praćene kašljem ili kijanjem;

– mršavljenje;

– ponekad povraćanje i promenljiva stolica.

Lečenje
U zavisnosti od toga u kojoj je fazi problem sa zubima, različito je i tretiranje i lečenje.

U najranijoj fazi se primećuju naslage plaka, što u stvari predstavlja kombinaciju ostataka hrane i bakterija na površini zuba. To se lako dâ ukloniti davanjem različitih igračaka-žvakalica koje imaju za cilj da uklone nakupljeni plak na površini zuba. U ovoj fazi najbolji rezultat daje pranje zuba vašeg ljubimca različitim enzimskim pastama i adekvatnim četkicama za zube.

Druga faza je kada već formirani plak počne da se mineralizuje i preraste u zloglasni kamenac. Kamenac se najviše nakuplja između zuba i desni, gde formira paradontalni džep i na taj način omogućava bakterijama da prodru u dublje strukture, pri čemu se komplikuje već prisutna bakterijska infekcija. Ova faza iziskuje malo agresivniji pristup, koji podrazumeva sedaciju životinje ili kraću opštu anesteziju da bi se ultrazvučno uklonio kamenac. Po završenoj intervenciji potrebno je uključiti antibiotsku terapiju, promeniti ishranu i primenjivati lokalne preparate za dezinfekciju desni u vidu različitih gelova ili dodataka vodi za piće.

Teži stupanj bolesti nastupa ukoliko se na vreme ne primete i ne preveniraju prve dve faze. U težim slučajevima dolazi do potpunog povlačenja desni, ceo zub postaje bolan, baza zuba postaje nestabilna i klima se, što vodi ka ispadanju tj. gubitku zuba.

Trpe i unutrašnji organi

Psi kod kojih je ovaj proces uznapredovao pokazuju bol prilikom uzimanja čvrste hrane. Takve životinje su sklonije problemima sa digestivnim traktom zbog otežanog žvakanja i gutanja čitavih komada hrane. Osim digestivnog trakta, i ostali vitalni organi trpe zbog hroničnog upalnog procesa. Posebno su na udaru srce, bubrezi, zglobovi i jetra. Brojne studije pokazuju usku vezu između upale pankreasa i pojave dijabetesa kod pasa s jedne strane i paradentoze i upale zuba s druge. Veoma često se kod pasa razvije i hronični sinuzitis zbog problema sa zubima u ovoj fazi, koji je praćen oticanjem u predelu sinusa, kijanjem sa gnojnim iscetkom iz nosa i kašljem koji sve to prati. U ovom stadijumu, osim svih navedenih faza terapije, često je potrebno uraditi hiruršku intervenciju vađenja zuba, čišćenja gnojnih nakupina i zatvaranja prolaza ka sinusima.

Dijagnostika

U ovakvim situacijama pre hirurške intervencije je potrebno uraditi adekvatan oralni pregled, rendgenski snimak oralne šupljine i sinusa, kao i krvne analize, kako bi se locirao problem.

Preventiva

Zna se da je preventiva pola zdravlja, a i sve navedeno to potvrđuje. Najbolje je da se ljubimac od malih nogu navikava na oralnu higijenu odgovarajućim pastama i četkicama za zube. Pranje zuba bi trebalo primenjivati barem jednom nedeljno uz upotrebu različitih žvakalica i hrane pravljene za održavanje oralne higijene. Vlasnik bi svog psa od malih nogu trebalo da navikava na ove tretmane ne bi li se sprečili ili makar smanjili problemi koji ih kasnije čekaju.

Kontrole

Preporuka je da se vašem veterinaru javljate makar dva puta godišnje, po potrebi i češće, a on će proceniti koliko često je potrebno uklanjati kamenac kod vašeg ljubimca.

Terapija

Na našem tržištu postoji antibiotik u vidu tableta za pse, i sirupa za mačke na bazi pradofloksacina. Ovaj lek je namenjen isključivo za upotrebu kod pasa i mačaka i odličan je izbor kod terapija teških infekcija desni i peridontalnih tkiva pasa.

The post Kamenac „grize” zube i desni appeared first on Pet Magazine.

Iako imaju maleno telo, psi malih rasa imaju izrazito velike energetske potrebe. Takođe, brzo odrastaju i veoma dugo žive.

Tekst: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin Pas, Foto: Shutterstock

Zbog svih ovih specifičnosti, vlasnici pasa malih rasa moraju znati kako da pravilno hrane svoje mezimce.

KARAKTERISTIKE PASA MALIH RASA

• Teže do deset kilograma kad odrastu

• Mnogi imaju još manju težinu – od dva do pet kilograma (minijaturni ili toy psi)

• Brzo odrastaju – sa osam do deset meseci završavaju svoj telesni razvoj i rast

• Životni vek im je dug – žive i do 16-17 godina

• Energetske potrebe za održavanje metaboličkih procesa su im veoma velike

STARENJE MALIH PASA

Starenje, odnosno dug životni vek podrazumeva između ostalog i nakupljanje štetnih produkata metabolizma, koji su odgovorni za promene u vezi sa starenjem. Njihovim blokiranjem, a to rade antioksidansi, omogućava se proces regeneracije i reparacije organizma, odnosno zdravije starenje.

• Antioksidansi neophodni u ishrani starijih malih pasa – vitamini A, C, E, beta-karoten, kao i likopen i cink

• Hrana koja sadrži antioksidanse: jabuke, crveno bobičasto voće, brokoli, šargarepa

MALI PSI – VELIKE POTREBE ZA ENERGIJOM

• Mali psi imaju brži metabolizam i brže sagorevaju energiju u odnosu na pse srednje veličine i velike pse. Potrebno im je više energije po kilogramu telesne težine nego srednje velikim i velikim psima.

• Mali želudac, naročito kod minijaturnih rasa, sprečava psa da u jednom dnevnom obroku zadovolji svoje nutritivne potrebe. Potrebnu količinu energije trebalo bi da unose u većem broju porcija hrane: ukupan dnevni obrok podeljen u dve ili tri porcije. 

• Temperament pasa iste veličine znatno utiče na broj potrebnih kalorija: džek rasel terijeru je potrebno i do 30 odsto više energije dnevno nego psu iste telesne težine ali mirnijeg temperamenta i ponašanja. 

• Hrana za male pse mora biti bogata visokokvalitetnim proteinima i mastima, odnosno visokosvarljivim hranljivim materijama životinjskog porekla. To su:

– meso: mišićno tkivo, unutrašnji organi i kostur;

– riba;

– jaja.

• Unos masti je važan kao izvor energije, izvor veoma važnih esencijalnih masnih kiselina: omega 3 i omega 6, i kao način unošenja vitamina A, D, E i K.

• Ugljeni hidrati su takođe izvor energije ako su rastvorljivi ugljeni hidrati, a ako su nerastvorljivi, pomažu u procesu varenja i borbi sa osećajem gladi. Trebalo bi da potiču iz:

– voća – uglavnom je izvor prostih šećera (glukoze i fruktoze);

– povrća – izvor prostih i složenih šećera: zeleno i žuto povrće, lisnato povrće, mahunarke.

• Odgovarajuće količine vitamina i minerala. Trebalo bi obratiti pažnju na:

– sadržaj vitamina B grupe – neophodni su zbog povećanog udela proteina u ishrani;

– formu minerala – trebalo bi da budu u helatnom obliku (organski vezani) radi dovoljne iskoristljivosti u organizmu.

ZDRAVSTVENI RIZICI KOD MALIH PASA

• Poznavanje mogućih zdravstvenih rizika kod malih i minijaturnih pasa je značajno zbog njihovog uticaja na izbor hrane i načina ishrane, kao i obrnuto – ishrana može biti način da se olakšaju određeni zdravstveni problemi.

• Smanjivanje malih pasa nosi povećan rizik od genetski prenosivih bolesti: bilo koji od načina na koji odgajivači rade na smanjivanju već malih rasa može dovesti do ispoljavanja određenih genetskih bolesti: degenerativnih promena zadnjih ekstremiteta, srčanog defekta i slično.

• Među malim psima veliki je broj brahiocefaličnih pasa, i njihovi zdravstveni problemi su specifični: opstrukcija disajnog puta, gastrointestinalni problemi, oftalmološki i ušni problemi.

• Oralni problemi

* Zadržavanje mlečnih zuba– često se javljaju dupli očnjaci, ali i svi sekutići mogu biti „u dva reda”

* Periodontalne bolesti

Istraživanja su u toku, ali smatra se da su razlozi:

* mala usta prenatrpana zubima;

* veoma mala vilica sa smanjenom koštanom masom – zubi se lako gube, lako ispadaju.

Prevencija

* Održavanje dentalne higijene:

– četkica i pasta za zube;

– odgovarajući oralni preparati;

– funkcionalne-dentalne poslastice, žvakalice i kosti date pod nadzorom.

Periodično se mora uvesti i kontrola stanja zuba i desni kod veterinara i uklanjanje kamenca.

MOGUĆI NUTRITIVNI PROBLEMI

1. HIPOGLIKEMIJA

Pre svega kod štenadi: nizak nivo šećera u krvi zbog velikih energetskih potreba, a malih rezervi ugljenih hidrata i masti. Najčešći simptomi su:

• slabost;

• letargija;

• podrhtavanje mišića;

• grčevi.

Odmah bi trebalo kontaktirati s veterinarom jer tako malo biće veoma brzo može ući u komatozno stanje.

Prevencija

– Više malih obroka: četiri do šest za štenad, a dva do tri za odrasle male pse

– Visokoenergetski izbalansirani obroci – sa odgovarajućim odnosom proteina i masti životinjskog porekla

2. GOJAZNOST

Taloži se veća količina masnog tkiva, što nosi opasnost od provokacije genetski predisponirajućih bolesti: luksacija patele, problema sa zadnjim udovima kao i ostalih bolesti u vezi sa gojaznošću: dijabetesa, osteoartritisa… Uzroci su pre svega povezani sa načinom života:

•  nedovoljno aktivnosti;

• velika količina poslastica; 

• hranjenje hranom sa stola.

Prevencija

– Izbalansirani obroci

– Količina poslastica koja ne prelazi deset odsto dnevnih kalorijskih potreba

– Redovne šetnje i igra

3. PROBIRLJIVOST

Često se mali psi karakterišu kao probirljivi u izboru hrane, odbijaju industrijsku suvu hranu, određene ukuse ili određenu teksturu vlažne hrane.

Prevencija

– Kvalitetna hrana sa visokim procentom mesa – svežeg mesa

– Odabir vlažne hrane

– Dodavanje veoma male količine tople vode u granule

– Smanjivanje ili potpuno izbacivanje poslastica

VODA

• Sveža voda uvek mora biti na raspolaganju. Koliko će pas vode piti, zavisi od vrste hrane kojom se hrani: suvom ili vlažnom industrijskom, sirovom ili pripremljenom kod kuće.

• Na osnovu nekih studija kod malih pasa, uočena je veća sklonost ka stvaranju kamenčića u mokraćnoj bešici.

• Patuljasti šnauceri su naročito skloni nakupljanju kamenca.

Prevencija

 Veći udeo vlažne hrane u obroku, što će razrediti mokraću i smanjiti rizik od stvaranja mokraćnih kamenčića.

POSLASTICE

Deset odsto dnevnog unosa kalorija – koliko je to u stvari za malog psa?

• Ako pas kao nagradu za poželjno ponašanje dobija poslastice ili vlasnik želi kao poslasticu da mu da komadić mesa ili nešto slično, trebalo bi da ima u vidu broj kalorija koji te namirnice imaju.

• Psu se može dati i do i 20% kalorija kroz zdrave poslastice (voće, povrće, meso).

• Veće količine „poslastica” mogu da prouzrokuju niz zdravstvenih problema – od problema u ponašanju, odbijanja hrane do gojaznosti.

• Za psa težine pet kilograma, mladog i aktivnog, potrebno je 435 kcal za zadovoljavanje dnevnih nutritivnih potreba. Deset odsto kalorija unetih kroz poslasticu iznosi 44 kcal. Neaktivnom psu je dnevno potrebno 318 kcal, od toga 10%  unetih kroz poslastice je 32 kcal, a ostalih 90% trebalo bi da bude uneto kroz odgovarajući izbalansiran obrok.

The post Vodič za pravilnu ishranu malih pasa appeared first on Pet Magazine.

Mačke imaju bogat emotivni život, i razlog za tugu može biti čak i promena hrane ili nedavanje omiljenih poslastica

Tekst: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Mačka. Večita enigma. Verovatno i jedina životinja koja umešno može da sakrije svoja osećanja, ako to poželi. Dinamiku njihovog ponašanja je veoma teško pratiti, pogotovo ako mačku niste imali za kućnog ljubimca. Ako jeste, moraćete da utrošite dosta vremena da biste mogli u jednom trenutku da kažete sebi da poznajete svoju mačku. Međutim, i tada će vam se dogoditi da neke njene postupke ne razumete. Nemojte da vas to obeshrabruje. Morate se truditi.

Ponašanje

Primetiti tugu kod mačaka u suštini i nije toliko komplikovano. Provodeći vreme sa svojim kućnim ljubimcem, vi polako učite šta je to normalno ponašanje i kada mačka hoće, na primer, da se igra, a kada želi da je ostavite na miru. Naravno, što više vremena provodite u tom interaktivnom odnosu, to ćete biti sigurniji kada nešto nije u redu.

Emotivne životinje

Mačke su izrazito emotivne i bez obzira na opšte stavove o njima, imaju veoma bogat emotivni život. I naravno, kao i ljudi, mogu da tuguju iz najrazličitijih razloga.

Mačka može tugovati i zbog promene hrane, ako joj ne dajete njenu omiljenu poslasticu, ako menjate dnevnu rutinu u ponašanju ili ako promenite stan. Može da tuguje i kada dođe do uginuća druge mačke s kojom je delila prostor i hranu i s kojom se igrala.

Pas i mačka

Međutim, mačke tuguju i kada izgube svog drugara psa na kojeg su navikle i s kojim su provele  deo svog života. Bez obzira na mišljenje da se mačke i psi ne vole, postoji bezbroj primera u kojima su najbolji prijatelji. Gubitak takvog prijatelja može kod vaše mačke izazvati dugotrajne promene u ponašanju, koje je veoma često teško lečiti. Mačka može osetiti i gubitak člana porodice, pogotovo ako je ta osoba bila neko ko je dosta vremena provodio s njom.

Agresija

Moramo biti svesni i još jedne važne činjenice, a to je da tuga može izazvati agresiju, kako kod ljudi tako i kod životinja. Ovo je kod mačaka dodatno izraženo jer se radi o prirodnom predatoru, tako da pokušaj da aktivirate mačku igrom ili nekim drugim spoljašnjim podsticajem kada njoj to nije po volji može da se završi veoma loše. Nažalost, takva vrsta agresije nekad ima i trajne i dublje posledice te se u nekim slučajevima može produbiti u smislu nove navike, tj. igranja sa povećanim nivoom agresije.

Zdravlje

Naravno, svaka promena u ponašanju može imati posledicu u nekom poremećaju organizma pa je zato potrebno odvesti ljubimca kod veterinara, koji će utvrditi da li je mačka zdrava ili ima neki poremećaj u organizmu koji izaziva depresivno ponašanje i usporene reakcije. Ovo se pre svega odnosi na neke vrste bubrežnih oboljenja, ali može da se javi i kod dijabetesa ili kod nekih vrsta tumorskih bolesti.

Kako pomoći

Ako primetite promene u ponašanju svoje mačke koje se uklapaju u ovo što smo do sada rekli, bilo bi dobro da uradite sledeće:

1. Pokušajte da održite njenu dnevnu rutinu i izbegnete previše promena u stanu ili u okruženju u kojem se nalazi (dvorište, bašta). Moj stari mačak je, na primer, uredno vadio novoposađene biljke u dvorištu, jednostavno ne dozvoljavajući da se išta promeni. Bilo koja promena kod mačaka izaziva stres koji može dovesti do promena u ponašanju.
2. Pažljivo pratite njene aktivnosti i svaku promenu u dnevnoj rutini shvatite veoma ozbiljno, pre svega kao signal da se nešto menja. Pokušajte da sklonite sve predmete koji mirišu na mačku prijatelja koji je uginuo ili na osobu koje više nema.
3. Provodite više vremena sa svojom mačkom jer će i ona na taj način ponovo steći sigurnost i lakše će se izboriti s promenama koje su joj nametnute.
4. Kupite neke nove igračke, grebalice ili druge predmete koji će joj privući pažnju.
5. Možete pokušati i s nekim blagim sredstvima za smirenje na biljnoj bazi (mačja trava, posebni sprejovi sa mirisima koji mačkama prijaju). Nemojte nikada koristiti lekove za ljude bez ozbiljne konsultacije sa ordinirajućim veterinarom.
6. Pokušajte da smirite svoje emocije i da ih stabilizujete. Time ćete pomoći i vašem kućnom ljubimcu da se oseća bolje.
7. Ponekad, nabavkom novog kućnog ljubimca većina simptoma može da se izgubi, tako da je i to jedna od mera koje se preporučuju.
8. Naravno, ako sve ove mere ne daju rezultate, potražite veterinarsku pomoć.

Opšta preporuka je da se izbegnu sve nagle promene u mačjem životu. Neke je nemoguće izbeći, ali i kada se dogodi nešto nepovoljno, moramo se naći u blizini našeg kućnog ljubimca i moramo biti spremni da mu pomognemo.

Tuga vlasnika

Morate biti svesni i svojih osećanja, jer mačka može „kopirati” osećanja ljudi oko nje i osetiti da nešto nije u redu. Tako da, ako i sami tugujete, budite sigurni da će vam se mačka pridružiti.

The post Psihologija: I one tuguju appeared first on Pet Magazine.

Ako vaš ljubimac ne pije dovoljno vode, razmislite o tome da povećate procenat vlažne hrane u njegovoj ishrani, da nabavite fontanu ili rasporedite više činija s vodom po stanu.

Tekst: dr vet. med. Srđan Obradović iz Veterinarske ambulante „Obivet“ za magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Mačke nemaju istu potrebu da se hidriraju kao druge životinje (na primer psi), zato što su njihovi divlji preci veći deo vode uzimali putem hrane. Mnogim vlasnicima je zato često prava noćna mora da nateraju svog ljubimca da pije dovoljno vode.

Značaj vode

Zbog čega je sve voda dragocena za organizam:

– voda hrani sve ćelije i neophodna je za njihov rast i reprodukciju;

– reguliše temperaturu tela;

– učestvuje u metabolizmu i varenju;

– sastavni je deo nepotrebne tečnosti koju izbacujemo iz organizma;

– podmazuje zglobove;

– zahvaljući tome što je voda glavni i najveći sastavni deo krvi, aktivno učestvuje u transportu kiseonika svuda po organizmu.

Voda koja teče

Prema našim i vašim iskustvima, poznato je da mačke više vole da piju vodu koja teče, pa mnogi vlasnici puštaju vodu iz slavina nekoliko puta u toku dana ili na poziv svog ljubimca. Mačke su veoma čiste i uredne životinje, pa isto tako očekuju da njihove posude uvek budu čiste i ispunjene svežom vodom, pa preporučujem da im se voda menja nekoliko puta u toku dana, pogotovo leti. Neki vlasnici čak leti znaju da ubace nekoliko kocki leda u činiju kako bi dodatno rashladili vodu.

Vlažna hrana

U prethodnih nekoliko decenija stručnjaci su savetovali da se mačke hrane pretežno suvom hranom, ali se taj trend menja u poslednjih nekoliko godina. Razlog je sledeći: mačka je čist mesožder čiji je plen bio bogat tečnošću u vidu krvi i drugih telesnih tečnosti. Zato se danas preporučuje da se vlažna hrana daje mački u većoj količini nego suva.

Koliko vode je potrebno

Koliko će vode naš mezimac uneti u toku dana zavisi i od toga da li ga hranimo vlažnom, suvom ili mešanom hranom. Konzervirana hrana nekad sadrži čak 80% vode, za razliku od suve, koja sadrži samo 10%. Shodno tome, različito hranjene mace će piti različitu količinu vode. Tako će, recimo, maca teška četiri kilograma koja se hrani isključivo vlažnom hranom dnevno popiti svega 30 mililitara vode, za razliku od mace koju hranimo samo suvom hranom, koja će popiti više od 200 mililitara. Na unos tečnosti može uticati i spoljna temperatura, težina mace (gojaznim macama je potrebno srazmerno više vode), stres koji utiče na smanjivanje žeđi, i naravno – fizička aktivnost.

Voda i zdravlje

Kada govorimo o značaju vode za zdravstveno stanje, trebalo bi napomenuti da su mačke koje piju manje tečnosti u većoj opasnosti od problema s kompletnim urinarnim traktom, ali prvenstveno s bubrezima. Mačke bi trebalo podsticati da piju više vode, ali kako postaju zrelije, mora se obratiti pažnja na to da li piju više vode nego ranije, jer to može ukazati na zdravstveni problem. Ako je potrebno, veterinar će preporučiti da izmerite koliko tečnosti koju vaša maca popije za 24 sata, ili će tražiti da donesete urin mačke kako bi uradio osnovne analize.

Povećano uzimanje vode

Ukoliko vaša maca pije više vode u poslednje vreme, moguće je da boluje od:

– problema s bubrezima;

– dijabetesa ili šećerne bolesti;

– hipertireoidizma;

– problema urinarnih puteva.

Trebalo bi naglasiti da se kod navedenih problema veliki broj simptoma preklapa tako da je za tačnu dijagnozu potrebno uraditi i analizu krvi i ultrazvučni pregled. 

Činija, fontana

Često pitanje vlasnika je – Kako mačku naterati da pije više vode?

Problem može nastati ako je mačka naučena samo na suvu hranu, a kod bubrežnih bolesti se mora povećati unos vode kako bi se bubrezi forsirali da pacijenti više i češće mokre.

Neki vlasnici pomalo vlaže suvu hranu pokušavajući na taj način da pomognu maci da pređe na vlažnu, a neki čak pomalo sole i vlažnu i suvu hranu kako bi naterali mačku da pije što više vode.

Neki od načina da se mačka natera da pije više vode jesu i promena činija, drugi oblik nove činije, menjanje mesta u kući gde su postavljene posude za vodu i povećavanje njihovog broja. Poznato je da pravi poznavaoci karaktera mačaka imaju po nekoliko činija i, naravno, neizostavnu fontanicu. Fontana neprestano vrti vodu i njena cirkulacija deluje stimulativno na mačku da poveća unos vode.

Savet +

Činije sa vodom (i hranom) nikada ne bi smele da stoje blizu kutije sa posipom, odnosnom macinog toaleta, jer su mačke, ponavljam, veoma čiste i uredne životinje.

Zatim, možete čak sipati malo tečnog sadržaja konzerve u vodu ili leti zamrznuti ovaj sadržaj u kocke kako biste stimulisali žeđ kod mačke.

U svakom slučaju, nijedna maca nije ista, nijedan pripadnik iste rase nije preslikan jer su mačke veliki individualci i mi smo tu da pratimo njih i njihove navike, kako u vezi sa vodom, tako i sa hranom. I naravno, ukoliko je potrebno, uvek bi se trebalo javiti veterinaru za savet i pomoć.

Rase koje vole vodu

Generalno, mačke nisu ljubitelji vode i kupanja pošto se ne osećaju sigurno u njoj. Ali, naravno, neke divlje mačke obožavaju kupanje, baš kao i pojedine pripitomljene, naši kućni ljubimci. Za mačku rase turski van kažu da obožava kupanje i plivanje, a osim nje, ljubitelji vode su i angorska mačka, mejn kun i norveška šumska mačka.

The post Više vode – bolje zdravlje appeared first on Pet Magazine.

Najčešći simptom alergije je svrab kože. Ako primetite da se pas češće češe, liže ili grize, postoji mogućnost da pati od alergije.

Tekst: dr vet. med. Mila Savić za magazin Pas, Foto: Shutterstock

I naši ljubimci su podložni alergijama, baš kao i ljudi. Problem može da nastane kad se alergeni udišu, progutaju ili dođu u kontakt s kožom vašeg ljubimca. Kad telo pokuša da se oslobodi ovih supstanci, dolazi do pojave reakcija na koži, u respiratornom ili digestivnom sistemu. Najčešći simptom alergije kod životinja je svrab kože. Ako primetite da se vaš pas češće češe, liže ili grize, postoji mogućnost da pati od alergije i potrebno je da ga odvedete veterinaru.

Opadanje dlake u pečatima, otvorene rane, upala kože, kijanje i kašljanje takođe upućuju na mogućnost postojanja alergijske reakcije. Srećom, moguće je smanjiti izloženost alergenima i na taj način omogućiti ljubimcu da se, uz odgovarajuću terapiju, brže i lakše oporavi.

Svaki pas nezavisno od pola i starosti može razviti preosetljivost na bilo koju supstancu u svakom trenutku svog života. Alergijske reakcije često izazivaju trave, polen, prašina, kućne grinje, perje, hrana, dim cigarete, sredstva za čišćenje, buve i ostali insekti.

Nајčеšćе аlеrgiје koje se kod pasa javljaju jesu alergija na hranu, buve i atopije.

Nutritivna alergija

Nutritivna alergija u osnovi ima hipersenzitivnu reakciju na alergene hrane. Kod nutritivne alergije nema dokaza da se radi o genetskoj predispoziciji, kao ni o predispoziciji koja je u vezi sa starošću, rasom ili polom životinje.

Svrab je najčešća manifestacija nutritivne alergije. Psi alergični na neku od nutritivnih supstanci osim svraba koji može biti generalizovan u području glave ili stomaka, mogu razviti i hroničnu infekciju uha, kao i gastrointestinalne probleme kao što su dijareja i povraćanje.

Alergija se često javlja na svinjetinu, jaja, mlečne proizvode, piletinu. Dijagnoza nutritivne alergije bazira se na anamnezi, kliničkoj slici i eliminacionoj dijeti, odnosno obrocima sačinjenim od vrste hrane koju životinja ranije nije uzimala. Ova dijagnostička dijeta trebalo bi da traje najmanje dva meseca. Ukoliko se simptomi alergijskog oboljenja tokom tog perioda povuku, može se postaviti dijagnoza alergije na hranu.

Nakon postavljene dijagnoze, u ishranu se sistematski (na sedam dana), uvodi jedan po jedan proteinski sastojak obroka (junetina, piletina, riba..) i prati reakcija. Pojava svraba ukazuje da određeni sastojak dovodi do pojave alergijske reakcije i da ga nije poželjno koristiti u ishrani ljubimca. Jedina odgovarajuća terapija nutritivne alergije jeste izbegavanje hrane koja je izaziva.

Alergija na buve (i druge insekte)

Uzrok pojave ovog tipa alergije jeste pljuvačka buve, tačnije antigeni pljuvačke. Prvi znak je najčešće na bazi repa, ali može se pojaviti i oko ušiju i na glavi, zatim u predelu abdomena i vrata. Pojavljuje se gubitak dlake zbog preteranog grebanja, grizenja i lizanja određenih regija. Trebalo bi paziti da se ta područja kasnije ne inficiraju. Dijagnoza se postavlja na osnovu karakteristične kliničke slike, nalaza parazita ili njihovih izlučevina testom na belom papiru.

Terapija se bazira na uništavanju buva na životinji i u ambijentu, primeni glukokortikoida i antibiotika kad je to neophodno.

Prevencija je najbolji tretman protiv pojave alergije koje izazivaju buve. Postoje različiti proizvodi za prevenciju buva koji se mogu mesečno nanositi na kožu pasa. Ljubimci koji žive van kuće mogu preneti buve onima koji žive u zatvorenom prostoru. Osim na pljuvačku buve, hipersenzitivna reakcija se može javiti i na ujed komarca, prisustvo šugarca, ubod krpelja. Insekti koji ne zavise od domaćina (pčele, ose, obadi) ubrizgavanjem otrova mogu da izazovu po život opasne reakcije, gde je neophodno da u što kraćem vremenskom roku interveniše veterinar.

Atopija (atopijski dermatitis, alergijska inhalaciona dermatoza)

Ove alergije su česte i uzrokovane su jakom reakcijom organizma na čestice vazduha poput plesni, polena, grinja, trave. Najznačajniji vidljivi simptom atopije je svrab odnosno češanje kao njegova manifestacija. Svrab je izražen po licu, ušima, grudima, stomaku, mada može biti i generalizovan. U ozbiljnijim slučajevima javljaju se otežano disanje i stalno kijanje. Važno je u ovim slučajevima otkriti na koji alergen je alergičan pas, što je u slučaju inhalirajućih agenasa izazov.

Dijagnoza atopije se bazira na istoriji bolesti, kliničkom pregledu i intradermalnom testiranju i/ili serološkom testiranju. Intradermalni kožni test omogućava veterinaru da bliže otkrije uzrok alergije i propiše terapiju. Terapija atopije može biti specifična ili simptomatska. Specifična se zasniva na izbegavanju inkriminisanog alergena i hiposenzibilizaciji, a simptomatska na primeni antihistaminika i glukokortikoida topikalno i sistemski.

Izloženost ljubimca inhalirajućim alergenima možete smanjiti tako što ćete u sezoni polena koristiti prečišćivače vazduha, češće brisati prašinu, usisavati i izbegavati pušenje. Atopija je često sezonska. Alergije izazvane ambrozijom preovlađuju u jesen, dok alergije prouzrokovane grinjama imaju tendenciju da budu učestalije tokom zime, kad životinje provode više vremena u zatvorenom prostoru. Ipak, polen može predstavljati problem tokom cele godine, ali je najteže kad se drveće oprašuje u proleće. Koncetracija polena u vazduhu je najviša u ranim jutarnjim i kasnim večernjim časovima, pa izbegavajte duge šetnje i istrčavanje ljubimca u tom periodu.

The post Alergeni „napadaju” u proleće appeared first on Pet Magazine.

Širok je krug nejestivih predmeta koji mogu da se nađu na „jelovniku” ljubimaca koji imaju određeni poremećaj u ishrani. Iskustvo pokazuje da u stomake ovih životinja najčešće zalutaju kamenje i sitni delovi plastike, ali nije retkost da se pas zaleti i na hartiju, malter ili slične materije. Unošenje nejestivih materija u veterinarskoj nauci naziva se „pika sindrom”.

Izvor: magazin Pas, Foto: Shutterstock

Koliko puta ste čuli da je nečiji ljubimac pojeo kamen, parče grane s drveta ili plastičnu igračkicu? Iako se ovakve dramatične vesti nikako ne uklapaju uz karakter i navike naših pasa, one ne predstavljaju posebno čudo. Ova vrsta navika, međutim, ume da bude veoma opasna po zdravlje životinja. Ovakve sklonosti nekih jedinki dobro su poznate stručnjacima i veterinarima, ali odgovor na dileme o nastanku nije kratak ni jednostavan.

Nejestivi predmeti

Širok je krug nejestivih predmeta koji mogu da se nađu na „jelovniku” ljubimaca koji imaju određeni poremećaj u ishrani. Iskustvo pokazuje da u stomake ovih životinja najčešće zalutaju kamenje i sitni delovi plastike, ali nije retkost da se pas zaleti i na čarapu, hartiju, malter ili slične materije. Unošenje nejestivih materija u veterinarskoj nauci naziva se „pika sindrom”, a u mnoštvu njenih oblika najspecifičnija je pojava koprofagija – oblik ekstremnog ponašanja životinje koji podrazumeva uzimanje sopstvenog ili izmeta drugih životinja.

Uzroci

Bez obzira na napredak nauke, za sada nema potpuno jasnog objašnjenja šta je razlog poremećaja. Ova vrsta proždrljivosti može da bude izazvana usamljenošću ljubimca i njegovom željom da skrene pažnju vlasnika na sebe. Ovaj simptom postoji i kod ljudi, posebno dece i tinejdžera, koji često prave svakakve ludosti kako bi bili u centru pažnje roditelja i šireg društva. Gutanje različitih predmeta, s druge strane, može da prouzrokuje i nedostatak određenih materija u običnoj ishrani. Životinja u tom slučaju traga za nekom vrstom suplementa koji obično nalazi u okolini. Ovakvo ponašanje može takode biti prouzrokovano i frustracijom ili nervozom. Slično kao i kod ljudi, ovakve pojave mogu početi kao igra isprobavanja ukusa i tvrdoće predmeta, a kasnije prerasti u redovno žvakanje i gutanje…

Koprofagija

Postoji i pretpostavka da je koprofagija nastavak normalnog roditeljskog ponašanja kod životinja koje uključuje gutanje izmeta svog poroda radi higijene mesta na kome se nalazi leglo. Neki stručnjaci tvrde da se ova pojava česće događa kod životinja koje žive u pustim i u hrani oskudnim krajevima, ili koje su često zatvorene u malom prostoru ili dobijaju vrlo malo pažnje od svojih gospodara.

Pika sindrom

Pika sindrom nije neobičan ni za čoveka, a posebno su mu sklone žene u trudnoći. Gutanje materije koja nije za jelo, bez obzira na različita naučna objašnjenja njegovog porekla, ume da bude velika pretnja zdravlju ljubimca. Strana tela mogu teško da oštete ili zablokiraju organe za varenje. U nekim slučajevima mora da se izvrši i operacija kako bi se strano telo izvadilo iz tela životinje. Stručnjaci za ovakve situacije preporučuju obavezno uklanjanje rizičnih predmeta iz okruženja ljubimca, kako bi šansa da zgrabi neprimeren zalogaj bila što manja. Jedno od rešenja ovog problema može da bude prskanje predmeta koje pas želi da gricka ili pojede nekom supstancom, kao što su limunov sok, biber ili manja količina sirćeta, što će psa odbiti od loše navike.

Ishrana

Ako je pas generalno orijentisan ka hrani ili proždrljiv, potrebno je promeniti mu režim ishrane. Preporučuje se davanje nešto veće količine niskokalorične vlaknaste hrane više puta na dan kako bi mu se umanjio apetit i želja za hranom. Postoji i mogućnost da je ovakvo ponašanje najobičnija želja za pridobijanjem pažnje vlasnika. U takvoj situaciji možete pokušati da odviknete svog ljubimca od njegovog „fetiša” nekim glasnim neprijatnim zvukom ili prskanjem vodom. Pokušajte da akciju izvedete ako je moguće tako da vaš ljubimac ne shvati da kazna stiže od vas, i obavezno ga pohvalite kad ostavi neželjeni predmet.

Mladi psi

„Pika se uobičajeno javlja kod štenadi i pasa starih do šest meseci, a u svom kompulzivnom obliku može se nastaviti i kod starijih pasa nakon što prerastu fazu istraživanja okoline. Uzrok takvog ponašanja može biti nedostatak nekih hranjivih materija, ali može da predstavlja i znak metaboličkih bolesti, anemije, bolesti probavnog sistema ili parazita. Kod zdravih pasa koji su izuzetno motivisani za potragu za predmetima koji nisu hrana i gutanje istih reč je o kompulzivnom poremećaju u ponašanju. Uzroci takvog problema u ponašanju mogu biti: anksioznost, dosada i nedostatak fizičke aktivnosti ili traženje pažnje vlasnika. Pas koji misli da je zanemaren zahtevaće pažnju, pa bila ona i negativna”, kaže veterinar Milka Radović Baralić.

Kako pomoći

Ako je pas pravilno hranjen kvalitetnom hranom koja zadovoljava sve njegove nutritivne potrebe i potpuno je zdrav, prema rečima naše sagovornice, potrebno je pokušati odučiti ga od takvog ponašanja. Kad god je moguće, onemogućite mu dostup predmetima kod kuće koje bi mogao progutati. U šetnji bi bilo dobro da je na povodniku, a korisnim može da se pokaže i brnjica, koja će fizički sprečiti gutanje kamenja i drugih „zanimljivih” predmeta.

„Ljubimcu treba osigurati dovoljno fizičke aktivnosti tokom dana. To se postiže dugim šetnjama i igrama koje će psa izmoriti i sagoreti mu energiju koju bi inače usmerio na traženje predmeta koje može progutati. Do rešenja problema može da se dođe i nabavkom zanimacija poput interaktivnih igračaka u koje se stavlja hrana, koje će ga držati zainteresovanim i motivisanim da do te hrane dođe. Dobro je i raditi sa psom na tome da se odazove na poziv, kao i da pusti, sedne ili laje na komandu, naravno, sve uz pozitivnu motivaciju nagrađivanjem hranom ili pohvalom. Tako će vremenom doći do bolje poslušnosti, pas će dobiti pažnju koja mu je potrebna, a njegova pažnja neće biti usmerena samo na potragu za nejestivim predmetima”, objašnjava naša sagovornica.

Zašto jedu izmet?

Posebno delikatan poremećaj je koprofagija. Konzumiranje izmeta, osim što je estetski neprijatno, može da izazove i promene u radu probavnog trakta. Pretpostavlja se da pas jede svoj izmet zato što mu u svakodnevnoj ishrani nedostaju određene materije. Ova tvrdnja ne mora biti apsolutno tačna, naročito kad koprofagiju primetimo kod zdravih pasa koji uzimaju hranu superpremijum kvaliteta, koja ima optimalno izbalansirane sve sastojke hrane.

Svakom organizmu tokom jednog dana potrebne su određene doze proteina, ugljenih hidrata, masti, vitamina, minerala, masnih kiselina… Samo pravilan odnos ovih materija psu garantuju rast, čvrstinu, razmnožavanje… Kad pas jede svoj izmet, smatra se da mu nedostaju vitamini i minerali. Vitamini učestvuju u nizu metaboličkih procesa u organizmu, oni „otključavaju” i razgrađuju niz enzima, ugljenih hidrata, mineralnih materija, sintezu hormona… Minerali su takođe esencijalni, a naročito su potrebni organizmu u porastu, za mineralizaciju koštane mase.

U izmetu zdravog psa nema hranljivih materija koje mogu biti od koristi za psa. Nekad, ako organizam nije u mogućnosti da svari masti, dolazi do pojave nesvarenih masti u izmetu, a zbog njihovog nedostatka u organizmu, pas poseže za onim za šta se ne bez razloga naglašava da se ne jede. To je ujedno i najčešće objašnjenje ove pojave kod životinja.

Ukoliko se pas hrani adekvatnom hranom i nema zdravstvenih problema, preporučuje se da se u ovakvim sitacijama primeni neki od vitaminsko-mineralnih preparata koji će nadoknaditi eventualni manjak.

Porodica

Pas je društveno biće. U prirodi bi živeo u čoporu, ponašajući se po pravilima čopora i u skladu sa hijerarhijskom lestvicom na kojoj se nalazi. U društvu čoveka, pas porodicu sa kojom živi doživljava kao svoj čopor, a ljude kao pse koji su malo drugačiji od njega. Pravila su ista, a pas će uvek težiti da bude dominantan. Kad pas ostaje dugo sam, ili kad mu ljudi ne posvete dovoljnu količinu pažnje, on pati i nekad se desi da pokaže određeni oblik ponašanja kako bi privukao pažnju na sebe ili kako bi suzbio stres. Konzumiranje izmeta može biti posledica nedostatka pažnje. Naime, svaki put kad on pojede izmet, vi mu ukažete pažnju, zabrinutost, pa pas usvoji taj oblik ponašanja.

Vitamini

U ovim slučajevima preporučuje se korišćenje vitaminskih preparata. Ishrana bi trebalo da je adekvatna uzrastu i veličini životinje (superpremijum hrana za juniore velikih rasa). Pored korekcije ishrane, pokušajte da mu posvetite više pažnje i da ga podstaknete fizički i mentalno. Kad se desi da pojede svoj izmet, ignorišite ga. Trebalo bi da nauči da pažnju dobije na neki drugi način – donošenjem loptice, zajedničkom igrom ili slično.

The post Zdravlje: Kad kuca smaže čarape appeared first on Pet Magazine.

Ovo je jedna od esencijalnih hranljivih materija neizostavnih za pravilno funkcionisanje organizma i mačke ga moraju unositi putem hrane

Tekst: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin Mačka, Foto: Shutterstock

Taurin je aminokiselina veoma često pominjana na pakovanjima industrijske hrane, zatim kao suplement i kao potporna terapija, a u vezi sa mačkama. Taurin je još jedan dokaz da je mačka mesojed i da joj je meso u ishrani neophodno. Pa, da krenemo redom.

Esencijalan

Evo zbog čega je taurin toliko važan za mačke:

* Taurin je jedna od esencijalnih hranljivih materija neophodnih za pravilno funkcionisanje mačjeg organizma. Drugim živim bićima je takođe neophodan, i većina ga može samostalno sintetisati, za razliku od mačaka, koje taurin moraju unositi hranom. Istina, mačke mogu sintetisati taurin, ali u veoma maloj i ograničenoj količini. Razlog je nedovoljno enzima koji aktiviraju aminokiseline metionin i cistein i prevode ih u taurin, što je način nastanka taurina u organizmu drugih živih bića. Ono zbog čega je naročito važno prisustvo taurina u mačjem obroku jeste sinteza žučnih soli, važnih za proces varenja hrane. Za njihovu sintezu kod mačaka nema alternative – neophodan je taurin.

* Do devedesetih godina 20. veka kod mnogih mačaka su bivali dijagnostikovani zdravstveni problemi za koje danas znamo da su posledica nedovoljnog unošenja taurina. Mačke su hranjene uglavnom industrijskom hranom baziranom na velikom unosu žitarica ili ostacima ljudske hrane koja nije imala adekvatnu količinu taurina. Tada je utvrđena veza između koncentracije taurina u plazmi i pojave kardiomiopatije (Pion i ostali, 1987. g.) I rešenje je pronađeno – suplementacija taurinom je rešavala zdravstvene probleme, pre svega kardiomiopatiju.

* Danas mačke uglavnom nemaju zdravstvene probleme prouzrokovane deficitom taurina. Zdravstveni rizik trpe mačke čija ishrana nije izbalansirana. U poslednje vreme se kao posledica preslikavanja trendova iz ljudskog odnosa prema hrani pojavljuje vegetarijanska, čak i veganska ishrana mačaka. Ovakva hrana može biti deficitarna i potrebno je dodati taurin kao samostalni suplement ili kao kompleks s drugim vitaminima i aminokiselinama.

Uloga taurina

Taurin učestvuje u mnogim procesima metabolizma, ali najznačajniju ulogu ima u metabolizmu žučnih soli, samim tim u procesu varenja, zatim u funkcionisanju oka, srčanog mišića, kao i u procesu reprodukcije. Naročito je značajno da mačke koje su na režimu smanjenja telesne težine ili imaju neki zdravstveni problem imaju kontrolisan, dovoljan unos taurina.

Posledice deficita taurina

Važna uloga taurina u funkcionisanju mišićnog i nervnog tkiva se, nažalost, vidi kada njega nema dovoljno u mačjem organizmu. Dugotrajno nedovoljno unošenje taurina hranom u određenom trenutku počinje da se manifestuje kao problem na nivou srčane funkcije, vida ili reproduktivne funkcije.

* Centralna degeneracija mrežnjače (FCRD) kod mačaka je prvi sindrom prepoznat kao posledica deficita taurina. Osnovna uloga taurina u funkcionisanju mrežnjače je u funkciji foto-receptora. Kao posledica dugotrajnog nedostatka taurina u ishrani može se registrovati ozbiljna destrukcija ovih struktura, pa čak i nepovratni gubitak vida.

* Proširenja srčanog mišića (DCM) karakteriše smanjena kontraktilnost srčanog mišića i proširenje sve četiri srčane komore, a nakon dužeg vremena dolazi do trajnog poremećaja srčanog rada. Studija bazirana na 21 kliničkom slučaju DCM pokazala je uticaj koncentracije taurina u organizmu na pojavu, a zatim i na povlačenje simptoma bolesti. Mačkama je dva puta dnevno davano po 500 miligrama taurina i svi klinički simptomi su se povukli za dve nedelje. Poboljšanje zdravstvenog stanja mačaka je bilo skoro drastično, i ehokardiogram je za četiri nedelje imao normalan izgled. Danas mačke uglavnom imaju proširenje srčanog mišića iz drugih razloga, tako da suplementacija taurinom pomaže, ali nema tako brz efekat oporavljanja. Problem DCM ostaje kao hroničan.

* Zabeleženo je da mačke s niskim nivoom taurina imaju probleme tokom graviditeta. Uloga taurina u reprodukciji je u vezi sa intrauterinim razvojem mačića. Dolazi do pobačaja, rađa se mali broj mačića s manjom težinom ili slabovitalnih. Ove mame mačke nemaju dovoljno taurina u mleku, tako da i to ima negativan uticaj na razvoj beba.

Poželjna količina taurina

Koliko taurina mačka treba da unese? Odgovor je u širokom rasponu vrednosti jer zavisi od nivoa i tipa proteina i vlakana koje mačka unosi ishranom i od načina proizvodnje i pripreme hrane. Neke vrste proteina i vlakana (pirinčane mekinje) blokiraju apsorpciju taurina, zatim visoka temperatura i kuvanje smanjuju koncentraciju taurina u obroku, a kada je u pitanju sirova hrana, tu deo taurina biva razložen od strane bakterija

Prema preporukama NRC i AAFCO (referentnih američkih institucija za hranu za kućne ljubimce), industrijska hrana za mačke trebalo bi da ima minimalno 1.000 mg/kg taurina u suvoj hrani, a 2.000 mg/kg u konzerviranoj.

Okvirno, mačka bi dnevno trebalo da unese oko 25 miligrama taurina. Potreban joj je redovan dnevni izvor taurina jer ga ne skladišti, a deo se i gubi zbog njegovog učešća u procesu varenja fecesom.

Namirnice bogate taurinom

Taurin se nalazi u životinjskim tkivima, tako da su ona njegov primarni nutritivni izvor. Meso svih vrsta životinja, a posebno džigerica – svinjska, jagnjeća i živinska – sadrži visoke koncentracije taurina.

Živinska mesa sadrže visoku koncentraciju taurina, i najviše ga ima u ćurećem mesu -2.318 mg, ali najveću koncentraciju taurina ćemo naći u morskim organizmima – uvek više od 1.000 mg/kg suve materije. Losos sadrzi 4.401 mg, a skuša čak 9.295 mg taurina u kilogramu suve materije.

Taurin osim u nekim morskim biljkama nećemo naći u biljnom svetu. Istraživanjima se nije došlo do merljivih količina taurina u biljkama koje se koriste kao sastojci mačjeg obroka. Tako ishrana mačke hranom koja se velikim delom sastoji od žitarica i različitih biljnih sastojaka ne obezbeđuje dovoljnu količinu taurina i predstavlja ozbiljan rizik za razvoj bolesti.

* UC Davis study reported in the “Journal of Animal Physiology” in 2003(Taurine concentrations in animal feed ingredients; cooking influences taurine content By A. R. Spitze, D. L. Wong, Q. R. Rogersand, A. J. Fascetti).

Dilema vlasnika

Ako su vlasnici u dilemi da li je hrana koju daju mački dovoljno kvalitetna i da li sadrži dovoljnu količinu taurina ako se mačka hrani kuvanom ili svežom hranom, trebalo bi se konsultovati sa veterinarom. Dobro rešenje je dodavanje taurina, bilo u vidu kapsula ili paste. Unos veće količine taurina ne bi trebalo da plaši vlasnike, jer ga mačka neće skladištiti.

The post Ishrana: Taurin je neophodan u ishrani mačaka appeared first on Pet Magazine.

Simptomi sindroma malog psa uključuju nepoštovanje komandi, pokušaj da se preuzme dominacija nad događajima u kući i nad ukućanima, zabrana prilaska hrani

Tekst: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazin „Pas“, Foto: Shutterstock

Često imamo prilike da i u običnoj diskusiji među ljudima čujemo konstataciju da je neko iskompleksiran zbog svog malog rasta i da su mali ljudi napadni jer žele svojim ponašanjem da nadoknade nedostatak u fizičkom izgledu, što je najčešće povezano s visinom.

Stručnjaci smatraju da, bez obzira na uvreženo mišljenje, takvo ponašanje kod ljudi nije povezano s visinom ili fizičkim izgledom, već da je posledica vaspitanja i uticaja okoline u odrastanju.

Da li je to tako i kod pasa, to jest – kod manjih pasa?

Ponašanje

Svaki ljubitelj pasa zna da mali psi mogu imati veliku ličnost, ali i da se mogu ponašati kao i svi drugi psi. Mali pas će svojim ponašanjem, isto kao i veliki, pokazati jasno šta želi, pogotovo ako je u pitanju šetnja ili iskazivanje emocija prema drugim psima ili prema ljudima. U njihovom ponašanju ne postoji razlika, i fizička veličina očigledno u tome ne igra neku ulogu.

Sindrom malog psa

Pa da li sindrom malog psa onda postoji? Stručnjaci kažu – da. Postoji velika razlika između tipičnog malog psa i pasa koji imaju ovaj sindrom. Psi koji su mali rastom, a nemaju sindrom promene ponašanja, isti su kao i svaki drugi pas koji je došao u vašu porodicu. On se polako prilagođava novonastaloj situaciji i traži svoje mestu u okruženju. Pri tome, ni na koji način ne pokušava da nametne svoju volju, ili to radi veoma polako, kako osvaja prostor i srca svojih novih vlasnika. Ovakav skladan razvoj u suštini garantuje da ćete imati psa koji neće praviti probleme, tj. naći će odgovarajuće mesto u novom „čoporu”. 

Simptomi

Simptomi sindroma malog psa uključuju nepoštovanje komandi, pokušaj da se preuzme komanda/dominacija nad događajima u kući kao i nad ukućanima (ne želi da se pomeri sa fotelje ili drugog omiljenog mesta), čuva svoje igračke i ne dozvoljava prilazak njegovoj hrani. Pokušava da ugrize ukućane ili druge ljubimce ako mu se nešto ne dopadne u njihovom ponašanju ili ako smatra da su potencijalna pretnja. Kao i kod većine psiholoških promena, ovi problemi se produbljuju i postaju sve veći kako vreme prolazi, a pogotovo ako se ne reaguje na njih na vreme.

Rešenje

Kako se rešava problem sindroma malog psa? Pre svega, moramo biti svesni da je suština ovog sindroma borba za dominaciju. Pas dominaciju pokazuje skakanjem na vas ili pokušajem da vas ujede, najčešće u igri. Ne postoji nikakva genetska predispozicija za ovakve emotivne ekspresije, već je to uglavnom navika. Ponašanje psa i njegova manja ili veća dominacija zavise pre svega od stava vlasnika i načina socijalizacije i vaspitanja psa koji je došao u vašu kuću.

Prilagođavanje

Moramo razumeti da je za psa velika promena kada iz legla u kojem je bio „svojima” iznenada dođe u potpuno nepoznat prostor u kojem važe potpuno drugačija pravila. Moramo mu pomoći da ih pravilno savlada i da se brzo prilagodi novonastaloj situaciji, ali da to ne bude na štetu ostalih ukućana ili drugih kućnih ljubimaca. Ne treba mu dozvoliti previše slobode i tu novi vlasnici moraju da budu dosledni i da svi imaju isti stav. Ovo naravno ne znači da on neće biti mažen i da mu se neće ugađati do jedne „crvene linije” koju morate imati da bi se pas normalno razvio, socijalizovao i uklopio.

Greške

Jedna od najvećih grešaka je pozvati trenera koji će psa dovesti u red. Veoma često se događa da pas navikne da sluša trenera, ali kada on ode, kuca ponovo postaje ona stara i ponaša se skladu sa svojim navikama. Sve što vaš pas treba da nauči od osnovnih komandi možete bez većih problema sprovesti i sami. Najbolja prilika za to je hodanje sa psom koji je na povocu i gde ga uz šetnju učite osnovnim komandama. Na primer, da stane, sedne ili legne. Time pas stiče pravilne navike koje čuvaju i njega i vas, a u isto vreme uči da postoje ograničenja na koja se mora navići. Sa svim ovim merama morate početi veoma rano, jer se stručnjaci uglavnom slažu u stavu da se pas formira do osamnaeste ili dvadesete nedelje života i da je kasnije navike teško izmeniti.

Savet +

Opšta je preporuka da se prema malom psu ponašate potpuno isto kao i prema velikom, i da njegovo ponašanje, pogotovo ako ima problema, shvatite veoma ozbiljno i na vreme. Kasnije ispravke su teške i njihov ishod je neizvestan.

The post Psiha: Da li vaš pas ima Napoleonov sindrom? appeared first on Pet Magazine.

Pod sirovom hranom podrazumevamo ishranu pasa sirovim mesom, kostima, voćem i povrćem ‒ hranom koja nije termički obrađena ni procesuirana

Tekst: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin „Pas“, Foto: Shutterstock

Za ishranu pasa sirovim obrokom, odnosno sirovom hranom, raste zainteresovanost vlasnika pasa, naročito u zapadnom svetu, ali je prate i dileme stručnjaka, pre svih veterinara. Ono što ih brine jeste u kojoj meri su njeni pozitivni efekti značajni i verifikovani, a i koji su rizici i problemi koje nosi ovaj način ishrane.

Mesožderi

U ishrani velikog broja pasa u Americi, čak njih 25 odsto, deo obroka čine sveže kosti i meso kao dodatak redovnoj industrijskoj hrani. Motivacija vlasnika pasa da uvedu sirovo meso i kosti kao deo obroka, ili da celokupni obrok bude od sirovih, svežih sastojaka, uglavnom je bazirana na činjenici da je pas mesožder i da je njegov predak, a danas najbliži rođak vuk lovio i jeo celi sirov plen.

BARF

Devedesetih godina 20. veka australijski veterinar Ijan Bilinghurst predstavio je koncept ishrane sirovim mesom i kostima poznatiji kao BARF (Bones and Raw Food) ili biološki odgovarajuća sveža hrana (Biologically Appropriate Raw Food). Bilinghurst smatra da bi ishrana pasa trebalo da bude evoluciono odgovarajuća, odnosno da psu treba davati hranu koju je konzumirao pre i tokom procesa domestikacije ‒ sirovo meso sa kostima i ostaci povrća, a da je industrijska hrana bazirana na žitaricama štetna po zdravlje psa. Koncept ishrane BARF publikovao je u knjizi „Dajte kosku psu” (Give Your Dog a Bone).

Pozitivni efekti sirove hrane

Ono što se navodi kao prednosti su:

• sjajna dlaka i jako krzno

• zdravija koža

• jači imunitet

• čisti zubi

• više energije

• mala količina izmeta

Međutim, do danas nije bilo značajnijih studija koje potvrđuju navedene koristi, odnosno da ovaj pristup ishrani pruža dugoročne zdravstvene koristi u poređenju sa hranjenjem drugim vrstama hrane za kućne ljubimce. Navedene prednosti ovakve ishrane i koristi od nje pre svega potiču od zabeleženih iskustava vlasnika pasa i veterinara koji su pobornici sirove ishrane.

Komercijalni obroci sirove hrane

Sirovi obrok za psa vlasnik može sam pripremiti (postoje recepti koje su sastavili veterinari), ali može se koristiti i komercijalna sirova hrana. Postoje dva oblika komercijalne sirove hrane na tržištu: „potpuna” i „dopunska”, koja predstavlja dodatak koji će omogućiti da obrok od svežeg mesa bude „potpun”.

Potpuna hrana se pojavljuje kao sveža sirova hrana, zamrznuta sirova hrana ili zamrznuto- sušena sirova hrana, i ona je pripremljena tako da zadovoljava propisane nutritivne potrebe psa. Dilemu u vezi sa praćenjem nutritivnih preporuka unosi činjenica da su te preporuke o sadržaju hranljivih materija, sastojcima i izjavama o adekvatnosti ishrane koje daju referentne organizacije za hranu za kućne ljubimce (AAFCO, FEDIAF, FDA) zasnovane na studijama u kojima je korišćena ekstrudirana ili vlažna hrana. Međutim, nedostaju podaci o nutritivnim zahtevima, bioraspoloživosti i delovanju sirove hrane na mikrobnu populaciju crevnog trakta pasa. Dopunska hrana može i ne mora da sadrži žitarice, a uglavnom sadrži povrće i voće sa dodatim suplementima. Na ovaj način vlasnik može menjati izvor proteina, odnosno vrstu mesa, a pri tome formirati kompletan obrok.

Stručna javnost

Međutim, najveći deo stručne javnosti, kao i organizacije koje se bave ljudskom hranom i hranom za kućne ljubimce (Američka agencija za hranu i lekove ‒ FDA) ne podržavaju ovakav vid ishrane ili podvlače potencijalne rizike kao značajnije. Osnovni razlozi za to su potencijalni rizici koje ovaj vid ishrane nosi, kao i nedovoljno ispitane koristi.

Rizici pri ishrani sirovom hranom

Registrovani potencijalni rizici koji zavise od sastava obroka su:

• izloženost ljudi i pasa opasnim patogenim bakterijama

• neuravnoteženost hranljivih materija koja može prouzrokovati zdravstvene probleme nakon dužeg perioda ovakve ishrane

• oštećenje zuba kostima

Niz studija i kontrola kućno pripremljene i industrijske sirove hrane registrovao je kontaminaciju bakterijama listerija, salmonela i ešerihija. Simptomi infekcije kod pasa su uglavnom na nivou problema sa organima za varenje: dijareja, povraćanje, mršavljenje, eventualno povišena temperatura, a mogu se pojaviti i simptomi oboljenja drugih organskih sistema. Problem kontaminacije hrane nije vezan samo za obolevanje pasa, oni i ne obolevaju u većoj meri, već je problem obolevanje čoveka koji je u kontaktu sa ovim psima i kontaminiranom hranom.

Kosti u ishrani psa

Rizik kod konzumacije kostiju jesu traume usne duplje i oštećenja zuba, kao i mogućnost da se koske zaglave kao strana tela u jednjaku i gastrointestinalnom traktu psa. Međutim, upotreba sirovih kostiju (u poređenju s kuvanim) smanjuje rizik od oštećenja zuba, ali pojava oštrih fragmenata je uvek moguća, zato je nadzor pri korišćenju kostiju obavezan.

Kada se nikako ne preporučuje

Veterinari koji inače preporučuju sirovu hranu smatraju da bi psi sa insuficijencijom bubrega i/ili jetre, pankreatitisom, kao i oni sa imunokompromitujućim bolestima trebalo da je izbegavaju. Takođe, smatra se da nije pogodna ni za ishranu štenadi. Razlozi su neuravnoteženost kalcijuma i fosfora, važnih za štenad u razvoju, a zatim i visok procenat proteina koji je nepovoljan u slučaju oboljenja bubrega, kao i veća količina vitamina A u slučaju većeg udela džigerice u obroku.

Tipičan obrok sirove hrane za psa sadrži:

• meso: jagnjeće, živinsko, goveđe (30‒50%)

• kosti (10‒15%)

• unutrašnje organe: džigerica, bubrezi… (10‒30%)

• sveža jaja (5%)

• povrće: brokoli, spanać, bundeva (10‒20%)

• voće: jabuke i ostalo voće (10‒20%)

• eventualno jogurt ili slične mlečne proizvode

* Količina hrane zavisi od uzrasta i kondicionog stanja psa, pa je tako mlađim aktivnim psima potreban obrok u količini od 2 do 4% telesne težine, a starijim neaktivnim psima od 1 do 3%. Dnevna količina hrane može biti podeljena u dva obroka.

Vodič za sirovu ishranu

Bez obzira na to što ne podržava ovakav vid ishrane (jer nema dokazanih koristi, a nosi potencijalni rizik), Američka agencija za hranu i lekove (FDA) izdala je vodič za pripremu i rukovanje sirovom hranom, a na veterinarima je da daju savete o ovom načinu ishrane.

Kada se vlasnik odluči za ovakav način ishrane psa, trebalo bi da se pridržava sledećih pravila:

1. Redovne konsultacije sa veterinarom u vezi sa ishranom i telesnom kondicijom psa

2. Izbor odgovarajućeg obroka – prilagođenog starosti, aktivnostima, telesnoj težini i izgledu psa

3. Izbor mesa za ljudsku upotrebu ‒ kako bi se sprečila kontaminacija opasnim bakterijama

4. Higijena pri pripremi obroka na visokom nivou ‒ pranje ruku, posuda za pripremu hrane i hranjenje

5. Odmrzavanje zamrznutog obroka u frižideru ili na hladnom mestu

6. Nadgledanje ishrane psa, naročito ako su u obroku prisutne kosti

7. Uklanjanje ostataka obroka odmah posle hranjenja

The post Saveti: Sirova hrana – za i protiv appeared first on Pet Magazine.

Babezioza je u Srbiji najčešća i najopasnija bolest koju krpelji prenose psima. Ako vlasnik ne odvede psa na vreme kod veterinara, može doći do akutnog otkazivanja bubrega, neuroloških poremećaja, edema pluća, šoka, pa čak i uginuća

Tekst: dr vet. spec. Ana Vukićević za magazin “Pas”, Foto: Shutterstock

Posle zime, s prvim toplijim danima, počinju problemi s krpeljima. Krpelji su ektoparaziti, stanovnici uglavnom visoke, nepokošene trave, žbunja i drveća, gde čekaju domaćina (u gradskim uslovima psa) da bi se potom za njega zakačili i koristili ga kao trpezu (hrane se krvlju domaćina). Kada se nahrane, otkače se s kože i vraćaju se u travu. 

Nije svaki ujed opasan

Ne nose svi krpelji uzročnike zaraznih bolesti, te ne znači da je svaki ujed krpelja opasan za vašeg ljubimca. Visoka učestalost piroplazmoze (babezioze) zabeležena je u Beogradu, naročito u blizini vode (Ada Ciganlija je naročito ugroženo područje). Bolest je rasprostranjena i u svim ostalim gradovima Srbije. Što pre primetite krpelja i skinete ga sa psa, to bolje, jer je potrebno određeno vreme (zavisno od vrste krpeljske bolesti, od 24 do 72 sata) da uzročnik bolesti pređe iz pljuvačne žlezde krpelja u krv domaćina. Krpelji mogu psima preneti razne zarazne bolesti: babeziozu, erlihiozu, granulocitnu anaplazmozu, lajšmaniozu.

Babezioza

Ovaj put ćemo govoriti o na našem podneblju najčešćoj i vrlo opasnoj bolesti, babeziozi ili tzv. krpeljskoj groznici. Uzročnik babezioze je intraćelijski parazit, najčešće je u pitanju vrsta Babesia canis, koja, dok se krpelj hrani krvlju domaćina (psa), prelazi iz pljuvačnih žlezda krpelja u krv psa i širi se krvotokom. Babezije potom ulaze u crvena krvna zrnca, u njima se dele na ćerke ćelije i oštećuju ih. Ćerke ćelije ovog parazita zatim ulaze u druga crvena krvna zrnca, oštećuju ih, pa kod psa često dolazi do anemije.

Klinička slika krpeljske groznice

Tipični simptomi bolesti su povišena telesna temperatura, smanjen broj krvnih pločica (usled imunološke reakcije organizma), smanjen broj crvenih krvnih zrnaca i uvećana slezina. Zaraženi psi postaju letargični (pospani, bezvoljni), anoreksični (gube apetit) i sve slabiji. Ponekad, vlasnici mogu da primete da je pas dobio žuticu, usled oštećenja ćelija jetre, ili da je sluzokoža psa bleda i da mu je urin tamniji, tzv. boje piva. U zapuštenim (ako vlasnik ne odvede psa na vreme kod veterinara) ili komplikovanim slučajevima može doći do akutnog otkazivanja bubrega, neuroloških poremećaja, edema pluća (nakupljanja tečnosti u plućima), šoka, pa čak i uginuća.

Dijagnostikovanje i lečenje

Čim primetite da je pas naglo postao apatičan, neveseo, da ne želi u šetnju, nema apetit i sl., uputite se kod vašeg veterinara. Veterinar će na osnovu anamneze, kliničkog pregleda, analize krvi i mikroskopskog pregleda krvnog razmaza (pod mikroskopom se vide ovi paraziti u eritrocitima) postaviti dijagnozu. Nakon davanja određenog leka, specifičnog za ovu vrstu bolesti, očekuje se poboljšanje stanja psa za 24 do 72 sata. Po davanju leka moguća su, i prilično česta,  njegova neželjena dejstva (obično vlasnici po dolasku kući od veterinara, primete pojačano lučenje pljuvačke kod psa, povraćanje, tremor mišića). U teškim slučajevima anemije i drastičnog smanjenja broja krvnih pločica, veterinar vam može predložiti transfuziju krvi (od zdravog psa). Za dve nedelje treba ponovo dati lek, zbog mogućeg recidiva, tj. ponovnog nastanka bolesti.

Kako sprečiti nastanak bolesti?

Jednostavno ‒ zaštitom od krpelja. Zaštita je neophodna već od februara pa sve do početka zime, gotovo tokom cele godine. Najčešće je to ogrlica protiv buva i krpelja koja deluje nekoliko meseci (voditi računa da ogrlica bude u kontaku sa kožom psa, što znači da treba da bude zetegnuta toliko da između ogrlice i kože psa može da se zavuče jedan, eventualno dva prsta). Druga opcija su tzv. spot-on preparati koji se aplikuju na kožu vrata psa, i deluju protiv krpelja do osam nedelja. Treća, najnovija mogućnost jeste zaštita preparatima u vidu tableta koje psi rado progutaju (njihovo trajanje je oko mesec dana). Potrebno je i tretiranje okoline (prskanje protiv krpelja) koje sprovodi Zavod za biocide i medicinsku ekologiju na javnim površinama, a ukoliko imate dvorište, neophodno je redovno šišanje trave i u slučaju pojave većeg broja krpelja višekratno prskanje travnjaka akaricidnim sredstvima.

Pregled nakon šetnje

Uvek posle šetnje, naročito u sezoni krpelja, pregledajte vašeg ljubimca. Primetite li da se krpelj zakačio (najčešće je to sa unutrašnje strane ušne školjke, jer je to vlažna i topla sredina koja pogoduje krpeljima, ali može biti i na bilo kom drugom delu tela), ne paničite. Krpelja možete skinuti sami, i to tako što ćete pincetom blago uhvatiti njegovu glavu, što bliže koži psa, lagano ga izvlačiti i okretati na levu stranu (kao da odvrćete šraf). Ako deo krpelja ostane u koži psa, možete probati da ga izvučete pincetom ili jednostavno da ga ostavite, organizam psa će se sam izboriti sa ovim stranim telom. Najbitnije je da krpelj nije zaražen. Zato narednih dana ispratite ponašanje vašeg ljubimca, da li je postao neraspoložen, da li rado ide u šetnju, kakve mu je boje urin, ima li normalan apetit i sl.

Vakcina

Vlasnici često pitaju da li postoji vakcina protiv babezioze. U Evropi postoji vakcina protiv ove bolesti, koja deluje na određene sojeve uzročnika, daje relativno kratak imunitet (oko šest meseci), ali kod nas nije registrovana.

The post Krpeljska groznica „trese” u proleće appeared first on Pet Magazine.

Psi se najviše plaše buke, automobila, saobraćaja, kao i napuštanja… Od ljudi beže ako su imali traumatična iskustva

Izvor: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazin Pas, Foto: Shutterstock

Odnos vlasnika prema psu ključan je u prevazilaženju strahova i borbi ljubimaca s neprijatnim iskustvima. Traume koje su preživeli u prvim nedeljama života ostavljaju duboke tragove, a nekad nezaštićeno i preplašeno štene kasnije postaje agresivan i neurotičan pas. Iako se za psihologiju životinja još uvek može reći da pripada „sivoj zoni”, činjenica je da se po njihovom ponašanju može videti u kakvoj porodici žive, da li pate i čega se plaše.

Strahovi se stiču

Sa strahom se ne rađa, on se stiče, saglasni su stručnjaci. Sitnica ili naizgled nevažan događaj koji promakne ljudskom oku, može biti strašan iz pseće perspektive i nešto što će obeležiti njegov vek. Osećaj ugroženosti izaziva talas reakcija, a najčešće uzroke tome veterinari svrstavaju u nekoliko grupa.

* strah od zvukova kojima ne znaju poreklo

* strah od saobraćaja

*strah od ljudi i drugih životinja

* strah od veterinara

– Psi imaju osetljiv sluh i čuju ono što mi ne čujemo – objašnjava doktor veterinarske medicine Vladimir Terzin. – Petarde, buka, novogodišnja slavlja često izazivaju veliki strah kod njih. Saobraćaj i automobili, takođe, pogotovo ako su imali negativno iskustvo. Strah od veterinara može biti iracionalan, kao što se ljudi plaše zubara.

Obratite pažnju

Po ponašanju psa tačno se može videti da li je traumatizovan. Kao što Terzin ističe, kod životinja nema prevare. Ako ne na prvi, na drugi pogled bude jasno šta ih muči i izaziva nelagodnost. Ne treba biti veliki stručnjak, dovoljno je samo da se obrati pažnja.

– Svoje strahove ispoljavaju kroz nervozu. Skloniji su da napadnu, ujedu, reže. Dešava se da pokušavaju da pobegnu, da se otimaju dok mu dajete terapiju, na primer – kažeTerzin. – Životinja koja nije trpela nikakvu agresiju i nije traumatizovana, nije je niko nikad terao, udarao i povredio – ne beži od ljudi.

Saveti

„Recept” za prevazilaženje trauma može da se pozajmi iz psihologije čoveka. U toku strpljive borbe s „demonima”, vlasnik ne sme da zaboravi da svom ljubimcu pruži svu moguću ljubav i podršku.

– Moguće je sprovesti izvestan terapijski postupak, dovođenjem psihe psa u istu okolnost u kojoj se nešto loše dogodilo i tada izazvalo strah – otkriva Vladimir Terzin. – U tim ponovljenim okolnostima pas je ovog puta s vama. On oseća vašu blizinu, što mu daje sigurnost.Treba da ga mazite, tetošite i pokažete da to što se dogodilo nije ništa strašno. Možda neće biti odmah tog psihološkog fidbeka, ali posle nekog vremena sigurno će biti bolje i polako će taj nivo straha da opada. Zato često govorim mušterijama koje dolaze kod mene i čiji se pas plaši veterinara, da svrate opet za dve nedelje, na primer. Onda psu damo hranu, mazimo ga, pokazujemo na taj način da ne mora uvek da se stvara panika u ambulanti. Na taj način postepeno se oslobađa straha i navikava se na okruženje.

Ako nema efekta

Dešava se ipak da terapije i sav trud ponekad nemaju efekta. Loša uspomena iz vremena ranog razvoja duboko se ukoreni u svest psa i postaje deo njega.

– Glavni problem kad govorimo o psihologiji pasa i njihovom ponašanju jeste što je reč o prilično sivoj zoni. Čovek kad ode kod psihologa, problem rešava postepeno. Kroz razgovor i psihoanalizu dolazi se do toga šta je izazvalo traumu, što ipak nije moguće kad su psi u pitanju – priča Terzin. – Ako pokušamo hrabro da povučemo paralelu sa životinjama, suštinski možemo da kažemo da i kod pasa postoje iste traume, strahovi i kompleksi kao kod ljudi. I oni kao mali mogu svašta da prežive što ostavlja tragove. Često navodim primer svog psa koji je ušao s ulice u moju ordinaciju i odlučio da postane deo mog života te davne 1997. godine. On je bio pas divne naravi, jedno pitomo biće. Ali jedino na šta je uvek reagovao bili su ljudi sa štapom! Kad bi video na ulici starijeg čoveka koji šeta uz pomoć štapa, on je bio u stanju da reži, laje, poludi u trenutku. To mi je govorilo da je imao neku ranu traumu. Dok je bio na ulici, neko ga je udario štapom, odgurnuo, i on je to zapamtio. Bez obzira što smo ga mi pazili, mazili, dali mu svu ljubav, ta rana trauma je ostala deo njegove psihologije.

Agresija

Strah je upravo glavni okidač agresije, a razlike između rasa nemaju presudnu ulogu u tome. Ponašanje vlasnika je glavna karika i ključni faktor izlaska psa iz začarnog lavirinta trauma, tvrde veterinari.

– Napada onaj ko se plaši – napominjeTerzin. – Stafordi i pitbulovi su označeni kao opasni psi, ali ta etiketa možda i nije fer. Ako nisu bili u prilici i nisu imali razloga, verovatno neće ni ispoljiti agresiju, kao što će možda učiniti neki mali pas koji je traumatizovan i koji je rastao u takvim uslovima. Po njegovom ponašanju može da se vidi u kakvoj porodici živi. Ako je atmosfera napeta, uz mnogo vike i sukoba, koje prate narušeni odnosi, pas postaje neurotičan.

Usamljenost

Poseban problem nastaje kod straha od napuštanja, kad životinja teško podnosi usamljenost. Pomisao da je ostavljen izaziva haos u njegovoj glavi i burne reakcije, koje ponekad neprijatno iznenade vlasnike.

– Dešava se da ljudi ostavljaju samog psa kod kuće u dugim vremenskim periodima – kaže Terzin. – On onda urla ceo dan, jede nameštaj, pravi nered. To su sve znaci emotivne depresije gde se on oseća napuštenim i pokušava da privuče pažnju. Šta je on zapravo hteo da postigne time što je jeo nameštaj? Želeo je da kaže „ne ostavljajte me, ja se tada osećam loše, a onda napravim štetu, koju vi želite da sprečite, pa onda odlučite da ostanete sa mnom”.

Emocije

Ovaj veterinar je kroz dugogodišnji rad sa životinjama uvideo koliko kompleksna bića dolaze u njegove ruke. Psi koji sanjaju dok su pod anestezijom, ljubimci koji prepoznaju raspoloženja svojih vlasnika, životinje koje komuniciraju i preživljavaju svoje drame.

– Oni imaju svoje emocije. Dobre i loše dane, kao i mi. Znaju koga vole a koga ne. Čovek treba da shvati da je okružen duhovnim bićima. I ako se problem koji imaju ignoriše, to može dovesti ponekad do organskih posledica, kao kad čovek godinama potiskuje brige, pa dobije dijabetes. Ljudska i životinjska moždana hemija je ista i oni imaju svet u kome žive. To što oni nas razumeju, a mi njih ne, samo je njihova prednost, a naša mana – zaključuje Vladimir Terzin.

Lekovi pomažu

– Psihologijom životinja najviše se bave Amerikanci. U njihovoj praksi se pokazalo da lekovi mogu pomoći kod nekih stanja. Medikamenti su se pokazali naročito uspešnim kod borbe s depresijom – komentariše Terzin.

Pravio se da ćopa da bi privukao pažnju

– Znate kad se malo dete oseti ugroženo, pa hoće da glumi da je bolesno kako bi skrenulo pažnju okoline na problem i da bi privuklo ljubav. E, tako smo imali primer psa koji se pretvarao da ćopa, pa je na kraju pomešao na koju nogu, da li prednjom ili zadnjom. Zbunio se, zaboravio, pa se odao. Isto tako, dolazio je jedan doberman koji je, dok sam mu davao lekove koji inače nisu boleli, urlao da ga čuju dve ulice. Aonda sam u jednom trenutku uzeo šapu i prislonio svoj kažiprst, a ne injekciju i on je počeo da zavija jer nije shvatio prevaru. Samo je želeo da pokaže vlasniku kako prolazi kroz mučenje, da bi ga dodatno tetošili kod kuće – kroz smeh se priseća Vladimir Terzin.

The post Čega se psi najviše plaše? appeared first on Pet Magazine.

Mačke su označene kao glavni krivci za ovu bolest, ali se može reći da se najmanji broj ljudi zarazi preko njih, već pre putem nedovoljno termički obrađenog mesa, nedovoljno dobro opranog povrća i u kontaktu sa zemljom

Tekst: dr vet. spec. Ana Vukićević za magazin “Mačka”, Foto: Shutterstock

Koliko puta ste čuli da je mačka izbačena iz doma jer buduća mama i mačka ne smeju da budu pod istim krovom da mačka ne bi prenela trudnici toksoplazmozu?

Šta je toksoplazmoza

To je zoonoza, parazitska bolest koja se može javiti kod svih toplokrvnih životinja i čoveka. Uzročnik toksoplazmoze je intracelularni parazit Toxoplasma gondii. A zašto je mačka ozloglašena kada je reč o ovoj bolesti? Zato što je ona domaćin neophodan za kompletan razvojni ciklus ovog parazita. Mačke su označene kao glavni krivci za ovu bolest, ali se može reći da se najmanji broj ljudi zarazi preko njih.

Zaraza

Mačka se najčešće zarazi kada pojede sirovo ili nedovoljno pečeno meso, ili ulovi životinju inficiranu toksoplazmom. Mačke mogu da se zaraze i bliskim kontaktom sa drugim mačkama koje su inficirane. Psi, osim zaraženim sirovim mesom, mogu da se zaraze kada pojedu mačji izmet. Moguća je i infekcija preko placente s majke na plod. Kod ostalih životinja (i čoveka) Toxoplasma gondii, nakon što se unese zaraženim mesom, prljavim rukama ili kontaminiranom vodom/hranom, nastavlja svoj razvojni ciklus započet u telu mačke i rasejava se po svim tkivima i organima u telu. Zdravi psi, mačke i ljudi najčešće ne obolevaju.

Predispozicija

Klinička toksoplazmoza, tj.oboljenje kod mačaka se javlja uglavnom kod jedinki koje imaju neku uporednu, hroničnu, najčešće virusnu infektivnu bolest (mačju leukemiju, mačju sidu, infektivni peritonitis mačaka i sl.). Slična situacija je i kod pasa, oboljenje nastaje uz neku drugu bolest, najčešće uz štenećak (od štenećaka mogu oboleti svi nevakcinisani psi bez obzira na starost).

Klinički znaci

Mačka: Kod odraslih mačaka koje obole, uzročnik se širi van creva po organizmu i, zavisno od zahvaćenih organa, simptomi su različiti: anoreksija, gubitak telesne mase, povišena telesna temperatura, letargija, konjunktivitis, kašalj i otežano disanje usled pneumonije, žutica, dijareja, povraćanje, nakupljanje tečnosti i bol u abdomenu, aritmije, neurološki simptomi i paraliza. Mnogo ozbiljnija forma se javlja kod mačića zaraženih transplacentarno ili sisanjem majčinog mleka, koji teško obolevaju i najčešće uginu.

Pas: Kada je reč o psima, generalizovana forma toksoplazmoze se najčešće javlja kod mladih pasa i karakterišu je groznica, otežano disanje, dijareja i povraćanje. Kod starijih pasa uglavnom se ispoljava kroz neurološke napade, tremor, nekontrolisano kretanje, čak i paralizu.

Dijagnoza

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike, analize krvi, biopsijom i serološki, dokazivanjem antitela.

Parazitološkom analizom izmeta mačke uzročnik se retko može naći u stolici, jer se izlučuje fecesom svega nedelju do dve nakon primarne infekcije toksoplazmom. U toku te dve nedelje mačke najčešće klinički ne obolevaju, tako da njihova infekcija prolazi uglavnom neprimećeno.

Serološkim ispitivanjem krvi se dokazuje prisustvo antitela. Ukoliko se kod mačke dokaže prisustvo titar antitela na T. gondii, potrebno je uraditi dodatno ispitivanje i na infektivne bolesti, i na osnovu toga se planira dalje lečenje.

Lečenje

Lečenje podrazumeva primenu određenih antibiotika u periodu od najmanje tri do četiri nedelje i davanje simptomatske terapije.

Zdravlje ljudi

Toksoplazmoza je bolest endemski raširena po celoj planeti. T. gondii može izazvati teško oboljenje fetusa, naročito u prvoj polovini trudnoće, ukoliko se trudnica prvi put u životu susreće sa infektivnim oblikom parazita. Zato trudnice, ako nisu do trudnoće imale mačku kao kućnog ljubimca, ne bi ni tada trebalo da je uzmu. Isto važi i za druge osobe iz visokorizične grupe za obolevanje od ove bolesti, a to su oboleli od side i osobe koje primaju terapiju koja dovodi do pada imuniteta. Mogućnost infekcije direktnim kontaktom sa mačkom je veoma mala, jer se fekalne ciste izlučuju izmetom mačke veoma kratko, najviše 14 dana u celokupnom životu mačke. Nakon što se izbace fecesom, u spoljašnjoj sredini im je potrebno nekoliko dana da sporulišu i tek tada postaju infektivne. Ako se posip čisti svakodnevno, rizik od zaraze se svodi na minimum, jer ciste ne stižu da sporulišu i postanu infektivne.

Trudnice zdrave i mačke na broju

Trudnice bi trebalo da jedu termički obrađeno meso, tako da ne ostane sirovo ni u jednom svom delu. Vrlo je riskantno da jedu tartar biftek, sirova jaja, nekuvano mleko. Potrebno je da nose rukavice kada rukuju sirovim mesom ili rade u bašti i da temeljno da operu ruke posle toga. Uvek bi trebalo da dobro operu sirovo povrće. Mačke bi trebalo hraniti komercijalnom hranom (granulama, konzervama) ili termički obrađenim mesom. Mačkama koje su u kontaktu sa visokorizičnim osobama ne bi trebalo dozvoliti da love. Čišćenje posipa trudnice bi trebalo da prepuste nekom od ukućana, ili ukoliko to rade da stavljaju rukavice i vode računa o higijeni ruku.

Preporuka

Trudnice koje odranije imaju mačku apsolutno ne bi trebalo da je izbacuju iz doma, već da se pridržavaju svih preventivnih mera, kao i da urade titar antitela na toksoplazmozu. Odsustvo antitela kod trudnice ukazuje na odsustvo infekcije, međutim, baš je u takvim slučajevima najveći rizik od primarne infekcije, što predstavlja opasnost za fetus, i kod takvih osoba bi trebalo preventivne mere podići na maksimum. Nalaz „ranih” IgM antitela ukazuje na to da je trudnica skoro inficirana, da postoji rizik da prenese infekciju na plod, te će je doktor uputiti na dalje korake. Prisustvo „kasnih” IgG antitela pokazuje da žena ima stečen imunitet (što je slučaj kod više od polovine trudnica). Kod svih osoba koje imaju kućne ljubimce, naročito mačke, očekivano je da titar antitela na toksoplazmozu bude povišen, što znači da je ta osoba nekada u životu bila u kontaktu sa toksoplazmom i da je zapravo imunizovana.

Kako se zaraze ljudi

Ljudi se najčešće zaraze unošenjem nedovoljno termički obrađenog mesa, preko slabo opranog sirovog povrća (najčešće zelene salate), neopranim ili nedovoljno opranim rukama posle kontakta sa zemljom, mačjim izmetom ili posipom bez korišćenja zaštitnih rukavica.

The post Toksoplazmoza: Da li su mačke krive za sve? appeared first on Pet Magazine.

Najčešća posledica prisustva pantljičare u crevima mačke jeste gubitak telesne mase, jer ovaj člankoviti pljosnati crv jede sve hranljive materije koje vaš ljubimac unosi hranom

Tekst: magazin „Mačka“, Foto: Shutterstock

Dileme nema – sve vrste crva, odnosno crevnih parazita, više su nego gnusne, ali nažalost, oni neretko nastanjuju creva naših kućnih ljubimaca. Njima se moramo pozabaviti kako bi naši mezimci bili zdravi, srećni i dugovečni, a najbolji način da ih pobedimo jeste da se pobrinemo da ih mačka uopšte i ne dobije.

Člankoviti crvi

Jedan od čestih crevnih parazita kod mačaka je pantljičara (Dipylidium caninum). Ova napast je dugački, pljosnati, beli crv koji ima usta u obliku kukice kojima se kači za zid tankog creva mačke i hrani se hranljivim materijama koje prolaze kroz telo vašeg ljubimca. Može dostići dužinu od neverovatnih 50 centimetara, mada su najčešće odrasli oblici ovog crva u mačjem stomaku dugi oko 20 centimetara. Kako ovaj parazit (cestoda) raste i dobija na dužini, on odbacuje manje delove tela (članke), stručno nazvane proglotisi. Ovi delovi veličine su zrna pirinča i putem izmeta mačke dospevaju u spoljašnju sredinu.

Zaraza

Mačka se može zaraziti pantljičarom na nekoliko načina, ali najčešće je dobija preko buva. Larve buva mogu biti „inficirane” ovim crevnim parazitima, i kada ih vaš ljubimac pojede prilikom čišćenja (lizanja) svog krzna, larve se u njegovim crevima mogu razviti u pantljičaru. Takođe, cica-mace pantljičaru mogu zapatiti i kada pojedu pticu ili manjeg glodara poput miša ili veverice koji su nosioci parazita.

Nije opasna

Iako gnusno izgleda, veterinari pantljičaru ne smatraju toliko opasnom kao neke druge vrste parazita koji mogu ozbiljno ugroziti zdravlje vaše mačke. Najčešća posledica prisustva pantljičare u crevima mačke jeste gubitak telesne mase, jer ovaj člankoviti pljosnati crv jede sve hranljive materije koje vaš ljubimac unosi hranom. Može da se dogodi i da pantljičara „progrize” zid tankog creva mačke i dospe u želudac i tada će mačka najverovatnije povratiti živog crva. Ovo su najčešće i situacije kada vlasnici primete da mačka ima parazita, jer su simptomi često potpuno nevidljivi oku vlasnika.

Simptomi

Da vaša mačka ima pantljičaru, najpre možete primetiti po tome što će ona povraćati i izbacivati iz stomaka male delove crva koji su živi i pokretljivi. Takođe, ukoliko neočekivano počne da gubi na težini, a jede uobičajene količine hrane. Deliće crva (članke) možete zapaziti i u izmetu vaše mačke, kao i oko njenog anusa. Mace neretko mogu dobiti i proliv. Može da se dogodi i da  mačka vuče zadnjicu po podu jer delići crva izazivaju iritaciju kože oko anusa, mada je ovakvo ponašanje češće kod pasa. Veterinar dijagnostikuje prisustvo crevnih parazita jednostavnom analizom uzorka izmeta vašeg mezimca.

Lečenje

Lečenje je, na sreću, veoma jednostavno, brzo i učinkovito. Vaš veterinar će prepisati lek, koji se najčešće mački daje oralno (tableta), mada postoje i medikamenti u obliku injekcije. Lek deluje tako što pantljičaru „rastopi” u crevima i ona se izbaci putem izmeta.

Preventiva je ključna

Ipak, preventiva je najvažnija, kao i kod mnogih drugih oboljenja, a kada je reč o mačkama, najbolji način da ih zaštitite jeste da ih ne puštate napolje kako ne bi zaradile buve, pojele neku sitnu životinju ili „pokupile” parazite iz smeća. Buve i ljudi mogu uneti u dom na garderobi, a ako imate i psa, preventivno možete i mačku tretirati sredstvom za zaštitu od buva kao što je Bayer-ov spot-on preparat na bazi imidakloprida i ogrlica koja deluje do osam meseci na bazi imidakloprida i flumetrina.

Čovek

Dipylidium caninum se gotovo nikada ne prenosi s mačaka na čoveka, pa možete biti mirni. Međutim, postoji i vrsta pantljičare pod nazivom Echinococcus, koja je znatno opasnija po zdravlje mačke, a može se preneti i na ljude, za koje može biti čak i fatalna. Srećom, izrazito je retka.

Jaja i razvoj

Pantljičara ima od tri do više stotina ili hiljada članaka. U poslednjim člančićima, koji su i najveći, nalaze se jaja. Ona se izlučuju u crevo domaćina i izmetom se izbacuju u spoljašnju sredinu ili napolje dospevaju zajedno sa člančićem. Zavisno od vrste pantljičare, razvoj u prelaznom domaćinu traje od jednog do nekoliko meseci. Jaja pantljičare su u spoljašnjoj sredini veoma otporna i dugo zadržavaju infektivnost za prelaznog domaćina.

Čišćenje od parazita

Pravilno obavljena dehelmintizacija je jedan od glavnih preduslova da vaša mačka bude zdrava. Prvo čišćenje se vrši kada mačka navrši šest nedelja života, i ponavlja se nakon 14 dana.

Mlade mačke bi trebalo čistiti od parazita na svaka dva do tri meseca, a starije tri do četiri puta godišnje. Postoje Bayer-ove tablete kao i spot-on preparat na bazi emidepsida i imidakloprida, koji se nanosi na kožu, a deluje na širok spektar crevnih i plućnih parazita kod mačaka.

The post Zdravlje mačaka: Pantljičara napada creva appeared first on Pet Magazine.

Psima sa ovim poremećajem ponašanja moraju se uvesti ustaljene duže dnevne šetnje koje će im omogućiti da se kreću, potroše energiju i zadovolje svoju radoznalost

Tekst: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazin „Pas“, Foto: Shutterstock

Hiperaktivni pas. Simpatično. Vaš pas trči, juri, sve ga zanima, sve želi da vidi, bez ikakvog zazora prilazi drugim psima, skače po ljudima, uvek je spreman za igru, laje, pokušava da na svaki način privuče vašu pažnju, pa i onda kada vi to ne želite. Simpatično? Ipak, možda ne uvek. Takvo ponašanje ume da bude veoma zamorno, može početi da vas nervira i da vam na kraju ozbiljno smeta, kao vlasniku i kao nekome ko deli svoj životni prostor s takvim psom i drugim ukućanima.

Poremećaj u ponašanju

Statistike, koje se vode jedino u Americi, pokazuju da je ovakvih poremećaja sve više. Uzrok opisanog ponašanja nije sasvim istražen, mada se sumnja da su takve promene u ponašanju najčešće uzrokovane pojačanom ishranom, problemima u funkcionisanju štitne žlezde, ali i poremećajima psihološke prirode kojima su psi, kao i drugi kućni ljubimci, sve više podložni u svetu modernih komunikacija i dinamičnih promena. Način života u kome je svaki dan prepun novina i događanja može dovesti do poremećaja u psihološkom razvoju pasa, tako da oni, kao i ljudi, na neki način postaju zavisnici od životne dinamike.

Dijagnoza

Pri definisanju ovakvog ponašanja ili pokušaju uspostavljanja dijagnoze moramo biti veoma oprezni. Hiperaktivnost sama po sebi ne bi trebalo da bude oboljenje. Ona može predstavljati i nedostatak vežbe. Na primer, ako smo kao ljubimca uzeli lovačkog psa, pa ga ne izvodimo i on veći deo dana provodi sam u neaktivnosti, ili ako imamo psa koji je uglavnom u stanu bez stimulansa iz spoljašnje sredine, on će postati hiperaktivan kada se izvede napolje.

Simptomi

Dijagnostikovanje hiperaktivnosti kao vrste psihološkog poremećaja moraju da prate i drugi simptomi koji će potvrditi dijagnozu. U njih spadaju:

– kratkotrajna pažnja i teža koncentracija na zadatke, objekte ili predmete;

– kompulsivno ponašanje, jurenje repa, trčanje ukrug;

– periodi neaktivnosti se smenjuju s periodima nekontrolisanog kretanja;

– stalni nemir ili destruktivno ponašanje (uništavanje stvari, nameštaja);

– brzi pokreti očiju, zadihanost, stalno uzbuđenje;

– preosetljivost na zvuke i pokrete sa izlivima agresivnog ponašanja.

Uzroci

Uzroci ovakvog vida ponašanja mogu biti razni. Sve se više sumnja da visokoproteinska hrana s veštačkim zaslađivačima koji produkuju veću količinu šećera može biti jedan od uzroka hiperaktivnosti. Takođe, duži periodi u kojima je pas sam mogu doprineti iznenadnoj aktivnosti kada se ukućani vrate. Psi su bića koja stalno traže stimulanse, te ih morate naučiti da ostaju sami i morate im ostavljati omiljene igračke koje će ih zabavljati i držati im pažnju dok ste vi odsutni. Takođe, psima sa ovim poremećajem ponašanja morate uvesti ustaljene dnevne šetnje koje neće biti kraće od trideset minuta i u kojima ćete im omogućiti da se kreću i potroše energiju, a takođe i da zadovolje svoju radoznalost. Moramo stimulisati njihovo prirodno ponašanje i ostaviti ih da dobro „iznjuškaju” i da zadovolje svoju radoznalost u svakom pogledu, što će uvek doprineti tome da kada dođu kući budu mirni.

Preporuka je da svoje ponašanje u kući i van nje prilagodite prirodnim potrebama svog psa i da se potrudite da s njim provodite što je moguće više vremena.

Savet +

Kada primetite bilo kakve promene kod svog psa, dobro je da ga odvedete kod veterinara, koji će pregledima pre svega potvrditi da li postoji neko organsko oboljenje koje može dovesti do promena koje su nastupile.

The post Hiperaktivnost kod pasa appeared first on Pet Magazine.

Dodaci ishrani mačkama se daju samo kada je veterinar dijagnostikovao zdravstveni problem u vezi sa deficitom određenog sastojka (minerala ili vitamina) ili kada smatra da određene lekovite materije mogu biti korisne u terapiji

Piše: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin „Mačka“, Foto: Shutterstock

Iako ljudi često sami sebi prepisuju vitamine i minerale kako bi osnažili i sačuvali zdravlje, ne bi trebalo da ih vlasnici mačaka na svoju ruku uvode u ishranu ljubimca, već samo na preporuku veterinara. Ishrana mačaka kvalitetnom, odgovarajućom hranom trebalo bi da obezbedi sve neophodne hranljive sastojke, pa tako i vitamine i minerale.

Međutim, postoje stanja kada je potrebno dodati neke od mikronutrijenata.

Kada je potrebna suplementacija

* Kada zdravstveno stanje onemogućava mački da usvoji sve neophodne minerale i vitamine ili joj je neophodna njihova veća količina, i to kada je veterinar dijagnostikovao zdravstveni problem u vezi s deficitom određenog sastojka (minerala ili vitamina) ili smatra da određene lekovite materije mogu biti korisne u terapiji.

* Kada se mačka hrani kućno pripremljenom hranom, suplementacija je potrebna radi uspostavljanja potrebnog unosa odgovarajućih količina i odnosa minerala i vitamina, i tada se koriste multivitaminski preparati koji osim potrebnih minerala i vitamina mogu sadržati i određene enzime i aminokiseline.

* Kada se ishrana bazira na nedovoljno kvalitetnom, neizbalansiranom obroku ili ako je količina hrane nedovoljna, tada može pomoći multivitaminski kompleks, ali to ne može biti primarni izbor umesto odgovarajuće ishrane.

Uloga dodataka ishrani

Dodaci ishrani mogu imati korektivnu ulogu, odnosno mogu biti podrška u prevenciji ili tokom rešavanja promenjenog zdravstvenog stanja. Stručnjaci imaju različita mišljenja u vezi sa raznim dodacima ishrani u smislu njihovog korisnog dejstva, doze i nusefekata, jer su istraživanja veoma oskudna, a zakonski je ta oblast nedovoljno regulisana. U svakom slučaju, suplementi nisu zamena za medicinski tretman i lečenje i trebalo bi ih davati prema instrukciji i pod kontrolom veterinara.

Urinarni trakt

Zdravstveno stanje urinarnog trakta je čest problem mačaka. Pri korišćenju suplemenata mora se voditi računa o lokaciji i vrsti problema, što će veterinar potvrditi svojom dijagnozom. U preparatima za koje se smatra da imaju pozitivan efekat na stanje urinarnog trakta veoma često se nalazi brusnica, koja pomaže u prevenciji i tretmanu bolnog stanja urinarne infekcije. Bogata je antioksidansima i određene aktivne materije u njenom sastavu utiču na smanjenje aktivnosti nekih patogenih bakterija (E. coli sojevi). Takođe, pomaže u smanjenju mirisa amonijaka u urinu mačke. Bez obzira na pozitivno dejstvo na urinarni trakt, ona ne može biti zamena za antibiotsku terapiju ako je ona neophodna. Osim brusnice, u suplementima namenjenim zaštiti urinarnog trakta pojavljuju se i glukozamin, bromelein i različito lekovito bilje:

* Maslačak (list i koren) ‒ poznat kao antiseptik i diuretik;

* Ehinacea ‒ poboljšava imunološku reakciju urinarnog trakta; 

* Koren belog sleza ‒ blagotvorno deluje na sluzokožu mokraćne bešike;

* Kukuruzna svila – ima diuretsko dejstvo.

Suplementi glukozamina sadrže jedinjenja slična onima koji fiziološki štite sluzokožu mokraćne bešike. Zasad nemamo studiju koja merljivo dokazuje da glukozamin značajno deluje na očuvanje zdrave bešike, međutim, veterinari su primetili poboljšanje funkcije mokraćne bešike kod pacijenata sa FLUTD-om (bolest donjih puteva urinarnog trakta mačaka/feline lower urinary tract disease) koji su dobijali preparate glukozamina u terapiji artritisa. Pošto je glukozamin generalno bezbedan, preporučuje se kao suplement za mačke koje pate od nakupljanja mokraćnog kamenca u urinarnom traktu, s dodatnim oprezom kada su u pitanju mačke kod kojih se sumnja na dijabetes.

Riblje ulje

Suvo mat krzno, gubitak dlake, koža se peruta, promene na koži… moge biti znak ozbiljnih zdravstvenih problema. Prvi korak je proveriti zdravstveno stanje mačke sa veterinarom koji će, verovatno uz redovnu terapiju, predložiti i određene suplemente. To može biti riblje ulje (pre svega ulje lososa) koje pomaže da suva koža zadrži vlagu, i učiniće krzno sjajnim, kožu vlažnom i smanjiće perutanje kože. Esencijalne masne kiseline u ribljem ulju pomažu ne samo koži, već i poboljšanju stanja zglobova, smanjuju inflamatorne procese, alergijske reakcije, pozitivno deluju na stanje gastrointestinalnog trakta. Pri davanju ribljeg ulja trebalo bi kontrolisati stolicu radi regulisanja doze. Ako se pojave simptomi stomačnih problema (češći i mekši izmet) – doza je prevelika. Osim u obliku ribljeg ulja, dodavanje Omega 3 masne kiseline često je u kombinaciji sa vitaminom E i vitaminom A radi regulisanja kožnih problema koji su posledica deficita ovih vitamina. Vitamin E (tokoferoli) svojim antioksidativnim dejstvom štite ćelijsku membranu i tkiva od oksidativnog stresa. Mačke koje u ishrani imaju povećanu količinu masti su naročito izložene riziku od njegovog deficita. Vitamin A je neophodan za diferencijaciju epiitelnih ćelija i za proces keratinizacije. I deficit i višak ovog vitamina mogu rezultirati promenama na koži. Dodaci hrani i terapiji kožnih problema često sadrže i biotin, cink, ulje jagorčevine i seme lana.

Glukozamin i starije mačke

Glukozamin je odličan suplement u ishrani starijih mačaka, jer pomaže u borbi sa artritičnim bolom pošto ima povoljno dejstvo kad je posredi reparacija hrskavice. Suplementi za zglobove mogu sadržati dodatno i hondroitin, hijaluronsku kiselinu i omega masne kiseline, i nemaju loše nusefekte kao nesteroidni antiinflamatorni lekovi pa se mogu davati tokom dužeg vremenskog perioda. Starijim mačkama bi ga preventivno trebalo davati, jer one često s godinama obolevaju od osteoartritisa.

Doziranje

Odgovarajuće doze glukozamina za mačku variraju, ali se obično kreću između 120 miligrama i 500 miligrama dnevno. Veterinar će odrediti dozu u odnosu na stanje mačke ‒ preporučuje se za početak manja doza s obzirom na to da neke mačke mogu imati dijareju ili neke druge smetnje u okviru digestivnog sistema.

Taurin

Za mačke je unos taurina obavezan. Njegova uloga je u regulisanju procesa varenja, funkciji srčanog mišića, oka i reprodukciji. Važnost unosa taurina proizilazi iz nemogućnosti mačke da ga sintetiše, te zato izbalansirani obrok mora sadržati odgovarajuću količinu taurina. U zdravstvenom riziku su mačke na neizbalansiranoj ishrani ‒ veganskoj, režimu smanjenja telesne težine ili zbog drugih zdravstvenih problema ne unose dovoljnu količinu taurina. Njima se taurin može nadoknaditi kroz odgovarajući suplement, kao samostalni dodatak ili u kombinaciji s drugim dodacima.

Masna jetra

FHL (idiopatska lipidoza mačaka) jeste ozbiljno oboljenje jetre i predstavlja poremećaj metabolizma masti i njihovo taloženje u jetri. Terapija uključuje suplementaciju L karnitinom radi poboljšanja oksidacije masti i smanjenja opterećenosti jetre. Veći efekat je uočen kod gojaznih mačaka u sprečavanju nastanka i razvoja lipidoze, dok kod već uznapredovalog oboljenja može biti samo dodatno sredstvo uz regularnu agresivnu terapiju.

The post Suplemente prepisuje veterinar appeared first on Pet Magazine.

Slepilo i gluvoća nisu prepreka za normalan život, kažu stručnjaci. Iako su mačkama vid, sluh i njuh ravnopravna čula, mace sa hendikepom mogu voditi potpuno normalan život u domu, uz puno ljubavi i malu pomoć vlasnika

Tekst: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazin „Mačka“, Foto: Shutterstock

Jedan od najvećih hendikepa kod ljudi je slepilo. Čovek s njim uglavnom teško živi sam i teško podmiruje svoje svakodnevne potrebe, uključujući i one socijalne. Slično je i s ljudima koji su izgubili sluh, mada se njihov hendikep ipak smatra manjim u odnosu na slepoću.

Slično je i s macama i psima koji imaju ovaj nedostatak. Dok su kod pasa sluh i njuh primarna čula, vid i nije toliko važan u njihovom svakodnevnom životu. Kod maca su vid, sluh i njuh ravnopravna čula. Mačka je noćni lovac koji koristi sva tri čula veoma intenzivno i bez njih se teško snalazi.

Gluvoća

S vremenom, sluh počinje da slabi, što je potpuno prirodno u procesu starenja. Kao i svi nervi, tako i nervi i mehanizam uha postepeno bivaju manje osetljivi na nadražaje iz okoline. Ovaj proces degeneracije je kod nekih mačaka sporiji ili se odvija u manjoj meri, dok kod drugih može biti veoma brz. Gubitak sluha može biti povezan i s dugotrajnim infekcijama uha (gljivičnim i bakterijskim), kao i s traumama glave ili predela oko uha ili sa pojavom tumorskih masa u ušnom kanalu. Ne bi trebalo zaboraviti ni pojavu albinizma kod mačaka, kada je gluvoća uslovljena genetikom.

Prvi simptomi

Simptome gubitka sluha je nekad veoma teško primetiti, pogotovo na samom početku. Većina ovih signala pojavljuje se sporo, ali su veoma prepoznatljivi za vlasnika koji je navikao na određeno ponašanje svoje mačke. Rani simptomi gubitka sluha kod mačke se mogu svesti pre svega na odsustvo reakcije na zvukove na koje je maca ranije reagovala: zvuk otvaranja konzerve ili frižidera, zvuk približavanja, kada joj prilazite s leđa, neodazivanje na ime ili poziv. Zanimljivo je da, isto kao i ljudi, mačke kada slabije čuju postaju glasnije (glasnije mjauču) verovatno u nemogućnosti da dobro čuju svoj glas. Nažalost, ne postoje sigurne medicinske procedure kojima se može proceniti stepen gluvoće kod mačaka i one se uglavnom svode na podražaje kratkim i glasnim zvucima i posmatranjem reakcije.

Svakodnevni život

Gluvoća nosi i velike rizike u svakodnevnom životu mačke, pogotovo ako ona izlazi napolje. Naravno, pitanje je kako je možemo zaštititi jer ona nije sposobna da čuje zvuk psa koji se približava ili automobila, ili druge mačke koja može biti agresivna. Preporuka je da se mace sa ovim problemom drže u zatvorenom, da se napolje izvode na uzici i da nikada ne budu bez pratnje. Dobro je da budu čipovane jer se lako mogu izgubiti, pa je čip jedini način da se vrate vlasnicima.

Slepilo

Slepilo se najčešće javlja kod starijih mačaka i posledica je pojave staračke katarakte. Iako su mačke poznate po odličnom vidu, slepilo kod njih nije retkost. Medicinski uzroci gubitka vida su najčešće katarakta, neki metabolički poremećaji (dijabetes), glaukom, tumori i traume.

Signali

Gubitak vida je najčešće postepen i zato je vlasniku veoma teško da primeti da se nešto menja u ponašanju ljubimca. Najčešći rani simptom je gubitak noćnog vida ili vida u uslovima smanjenog osvetljenja. Mačke su prilagodljive i mogu dugo da kompenzuju ovaj nedostatak oslanjanjem na druga čula (sluh i miris). Takođe, brkovi su mačkama veoma važni za orijentaciju i određivanje rastojanja od prepreke. Vlasnik mačke pre svega može primetiti slepilo u trenutku kada mačka počinje da udara u stvari koje se nalaze ispred nje, kao i u slučajevima kada skače naizgled bezrazložno ili u velikom luku pokušava da zaobiđe predmet ispred sebe jer je nesigurna na kojoj je razdaljini i šta se to ispred nje nalazi. Takođe, nekad su promene na očima vidljive pa se mogu zapaziti izmene u boji ili drugačiji odsjaj oka. Nekad se javlja i nemogućnost sigurnog uzimanja hrane i vode pa mace dugo obilaze oko svojih činija.

Normalan život

Bez obzira na sve navedene hendikepe, slepa mačka može i dalje normalno da živi u vašem domu. Trebalo bi joj pre svega obezbediti udobnost i sigurnost sa što je moguće manje promena u rasporedu nameštaja i bez prepreka koje mogu biti opasne za macu bez vida. Ponekad je potrebno uložiti novi trud u upoznavanje prostora pa možete voditi mačku po stanu sa povocem i na taj način joj omogućiti da uvežba sigurne putanje do hrane ili do peska za obavljanje nužde. Ako ipak promenite raspored, ili unesete novi nameštaj u svoj dom, ili se preselite, morate mačku neko vreme držati zatvorenu u jednom delu stana i onda postepeno otvarati ostale delove prostora kako bi se ona upoznavala s njima. Naravno, nikako je ne smete puštati napolje bez nadzora.

Savet +

Preporuka je da kada zapazite neke od navedenih simptoma gubitka sluha ili vida kod svog ljubimca, odmah posetite veterinara koji će utvrditi uzrok slepila ili gluvoće. Koliko god se zabrinuli ili uplašili, imajte uvek na umu da mace sa ovim hendikepima i dalje mogu biti pravi ljubimci puni ljubavi i za vas, i za sve ostalo što ih okružuje.

The post Saveti za vlasnike slepih i gluvih maca appeared first on Pet Magazine.