Naša zemlja plodno je tlo za raznorazne parazite zbog čestog bacanja hrane i velikog broja glodara. Zato je preporuka svakom vlasniku da svog mezimca redovno čisti od parazita

Tekst: dr vet. med. Klara Ćurčin iz Veterinarske ambulante „Intervet” za magazin “Mačka”, Foto: Shutterstock

Želite da imate kućnog ljubimca. Odlučili ste da ćete imati mačku (ili mačke). Želite da za vašu obožavanu jedinku učinite sve da bude zdrava, mažena i pažena. U mogućnosti ste da joj obezbedite kvalitetnu hranu i prilagođen trodimenzionalni smeštaj. Odlučili ste kakav će život voditi vaša miljenica, tj. biće unutar vaša četiri zida ili ćete dozvoliti da oseti čari okoline. Uzgred, sve ove vaše odluke su odlične i neophodne, ali nedostaje još jedna, i to teška odluka – briga o zdravlju.

Redovni pregledi

Ako imate kućnog ljubimca, veterinar je deo vašeg zajedničkog života. Ako ste vlasnik mačke, svesni ste da to i nije neko prijatno iskustvo. Makar jednom godišnje odvija se surova borba između vas i ljubimca… i onda odustanete. Da li je to ispravna odluka? U ovo moderno doba, kada se vodi žestoka polemika oko preventivnih radnji kod dece i odraslih, i u zdravstvenoj zaštiti mačaka se postavlja ovo isto, večito pitanje.

Bolesti u okruženju

Po mom mišljenju, trebalo bi pre svega postaviti pitanje kakva je lokalna situacija s bolestima protiv kojih se borimo. Ima li nekih parazitskih ili virusnih bolesti u populaciji? Sledeće pitanje je malo konkretnije: kakva je situacija sa mačjom populacijom u vašoj bližoj okolini. Ima li lutalica, ima li mačaka koje su vlasničke ali izlaze napolje? Kako se drugi vlasnici ili hranitelji odnose prema opštoj zdravstvenoj zaštiti mačaka? Možda mislite da ništa od ovoga nije bitno, ali ovi podaci i te kako utiču na preporuke za zdravstvenu zaštitu vašeg ljubimca.

Preventiva

Šta zapravo znači preventiva u životu jedne mačke? To je redovna zaštita od spoljnih i unutrašnjih parazita, kao i mogućnost vakcinacije protiv raznih zaraznih bolesti mačaka. Ako se jedinka pravilno zaštiti od mogućih štetnih agenasa, smanjujete mogućnost pojave stresa u organizmu i samim tim produžavate život svog ljubimca, jer on „ne troši” energiju na neke bespotrebne reakcije. A sigurno želite da vaš ljubimac živi što duže. Naravno, životni vek mačke je izrazito produžen u današnje vreme, ali samo zahvaljujući sveobuhvatnoj kvalitetnoj nezi.

Čišćenje od parazita

Kada je reč o, popularno nazvanom, čišćenju od parazita, vlasnici često imaju nedoumicu u vidu pitanja – da li to raditi?, kada?, zašto?, čime?…

Ako ste usvojili mače ili odraslu mačku sa ulice, ili je poreklo jedinke nepoznato, preporuka bi bila da skupite nekoliko uzoraka stolice i odnesete ih kod veterinara da se uradi koprološki pregled, pa da se na osnovu rezultata sprovede ciljana terapija. U našoj regiji, mačka može doći u kontakt s više desetina vrsta crevnih parazita. Ovakva terapija je višekratna, odnosno sprovodi se nekoliko puta u određenom vremenskom razmaku zbog razvojnih stadijuma parazita.

Ako ste kupili mače iz odgajivačnice, trebalo bi da uz njega dobijete i dokument o svim preventivnim merama koje su preduzete, između ostalog i o dehelmintizaciji (stručni naziv za čišćenje od parazita).

Ako već imate odraslu mačku, a imala je buve, dehelmintizacija je obavezna posle zaštite od buva, jer su one nosioci različitih parazita.

Ako ste rešili da parite svoju mačku, dehelmintizacija bi trebalo da se uradi pre parenja, zatim u toku graviditeta, kao i dve nedelje posle porođaja.

Sirova hrana

Naravno, malo je komplikovanije ako mačku koja ne izlazi napolje hranite sirovom hranom. Termički neobrađene iznutrice, riba i meso i te kako mogu biti izvor raznih parazita, te ovakva ishrana može predstavljati potencijalni zdravstveni problem i za vas i vašu porodicu. Zato preporučujemo, koliko god da je danas popularna ishrana sirovom hranom, takozvana row diet – nemojte je upražnjavati. Svakako ste već maksimalno promenili prirodni način života mačke, pa čemu onda i ova dodatna komplikacija.

Mačka izlazi napolje

Outdoor/indoor način života za mačke je sasvim u redu, ako ste vi kao vlasnik svesni svih potencijalnih problema koji mogu da proisteknu iz takvog načina življenja. Jedan od glavnih problema takvog života jeste što ishrana mačke nije kontrolisana, te se, od svega šta može da je zbog toga snađe – paraziti nalaze visoko na listi. Prosto, trebalo bi da se mačka koja izlazi napolje redovno, na mesečnom nivou, čisti od glista, pošto živimo u regiji sa dosta smeća, glodara, kao i sa „običajem” bacanja hrane.

Mačka živi napolju

I na kraju, mačka koja isključivo živi napolju najmanje je vaš ljubimac, već ona samo svrati kod vas. Ali i u tom kratkom vremenu može da vam ostavi nešto od neželjenih parazita. Ako znate da li svraća još kod nekoga, dogovorite se o redovnoj dehelmintizaciji. Način uvek postoji, samo je potrebna dobra volja.

Preparati

Danas, u moderno doba farmaceutske industrije, na našu sreću, postoje kompanije koje misle i na veterinare i na vlasnike mačaka, da bi svi bili bezbedni pri dehelmintizaciji jedne mačke. Preparati koji se koriste u tu svrhu mogu biti u različitom obliku: u vidu sirupa, tablete ili spot-on preparata. Sirupi imaju ukus koji prija mačkama, ali nažalost imaju prilično uzak spektar delovanja, pa se u ovom slučaju toplo preporučuje identifikacija parazita koprološkim pregledom. Tablete su efikasne, nešto su šireg spektra, ali malo zastarele, jer ne prate porast telesne mase mačke i obično nisu prijatnog ukusa. U većini slučajeva jedna tableta za gliste ide na četiri kg telesne mase, a današnja prosečna mačka je teška oko pet kilograma, što znači da vam je potrebna jedna i po tableta. Malo je teže naterati mačku da jednom proguta nešto što joj se ne dopada, a kamoli dvaput zaredom. Pri tome su mačke poznate i po tome što lako povrate ono što im ne prija. U poslednjih nekoliko godina pojavili su se spot-on preparati koje mogu biti samo za gliste, ali mogu biti i u kombinaciji sa zaštitom od buva. Komotni su, laki za aplikaciju i efikasni u delovanju.

Mačka i deca

Tokom života mačke (15 do 20 godina) trebalo bi povremeno da uradite preventivnu dehelmintizaciju radi zdravlja mačke, ali i radi vašeg zdravlja. Ako u kući imate malu decu (koja još uvek nemaju svest o važnosti pranja ruku), čišćenje od parazita mora biti rutinsko na svaka tri meseca, i to bez razmišljanja ima li mačka glista ili ih nema.

Saveti +

Prilikom dehelmintizacije trebalo bi obratiti pažnju na starost jedinke, na njenu telesnu težinu i na vrstu parazita. Ako ne možete sami da ljubimcu date preparat, zamolite veterinara da to uradi. Naime, mački i nije lako dati nijedan lek. I još jedna napomena: ako imate više mačaka ili možda mačku u kohabitaciji s drugim vrstama životinja, na primer sa psima, imajte na umu da se uvek radi dehelmintizacija celog životinjskog carstva.

The post Zdravlje mačaka: Čišćenje od parazita appeared first on Pet Magazine.

Zdravlje kože i dlačnog pokrivača psa je indikator zdravlja celokupnog organizma. Ukoliko uočite bilo kakve promene, trebalo bi da ljubimca odvedete veterinaru

Tekst: dr vet. med. Srđan Obradović iz veterinarske ambulante „Obivet” za magazin “Pas”, Foto: Shutterstock

Kožu ćemo definisati kao omotač koji predstavlja zaštitnu barijeru između spoljašnje sredine i tela životinje. Koža je najveći organ svih sisara i čini 12% ukupne telesne mase odraslih jedinki. Kod novorođene štenadi, dlaka, koža i potkožno tkivo čine gotovo 24% ukupne telesne mase.

Uloga

Fiziološke uloge kože su:

– Kao brana sprečava gubitak vode, elektrolita i makromolekula

– Kao zaštitna barijera sprečava prodor fizičkih, hemijskih i mikrobioloških agenasa

– Ima termoregulacionu ulogu

– Sprečava prodor bakterija i gljivica

– Predstavlja depo vode, krvi i soli

– Ima ulogu u stvaranju vitamina D putem UV zraka

– Koža je indikator zdravlja celokupnog organizma

Česta oboljenja

U veterinarskoj medicini su problemi s kožom kod pasa zastupljeni u velikom procentu.

Priču o kožnim bolestima započeo bih od uzrasta šteneta i prvih problema koji se mogu javiti. Bez obzira na to da li ste kupili rasnog psa, od prijatelja uzeli mešanca ili, što je najhumanije, udomili neko napušteno štene, koža predstavlja ogledalo trenutnog zdravlja vašeg ljubimca. Poznato je da štenci koji nisu očišćeni od crevnih parazita, nisu hranjeni kvalitetnom hranom niti držani u adekvatnim uslovima imaju lošiji kvalitet kože i samog dlačnog pokrivača. Mnogo puta smo u našoj ambulanti videli kako napreduje dlačni prekrivač kada se samo rešimo crevnih parazita.

Demodikoza

Jedna od najčešćih bolesti koje se javljaju kod mladih pasa jeste demodikoza. Uzročnik ove bolesti je Demodex canis i on je pripadnik faune kože pasa.U imunodeficijentnim stanjima, često nakon zime i kada se mladi psi drže u lošim uslovima, dolazi do obolevanja. Najčešće promene su na prednjim delovima tela, glavi, grudima, vratu i prednjim nogama u vidu zacrvenjenih mesta, uz gubitak dlake. Sama bolest po sebi nije pruritična, odnosno nema svraba osim ukoliko ne dođe do sekundarne bakterijske infekcije. Postoji lokalna forma oboljenja koja može proći i sama po sebi, i generalizovana, koja nekada može biti veoma teška za lečenje. Svaki dobar kliničar će brzo doći do dijagnoze i uz pomoć velikog broja preparata na našem tržištu efikasno rešiti problem. Trebalo bi napomenuti i genetsko nasleđivanje bolesti. Kod nas u ambulanti najčešće smo imali ovakve slučajeve kod rase mops. Iz tog razloga se čak i preporučuje da se ovakve jedinke isključe iz priploda radi zaustavljanja nasleđivanja i širenja. Do ovoga su doveli na prvom mestu neodgovorni odgajivači.

Šuga

Šuga kod pasa je nesezonsko oboljenje koje je pritom veoma pruritično, odnosno praćeno svrabom, a uzrokuje ga grinja iz familije Sarcoptidae. Do obolevanja dolazi direktnim kontaktom dveju jedinki, mada postoji mogućnost širenja bolesti preko opreme i boksova u odgajivačnicama. Kod pasa obolelih od ove bolesti pruritis je veoma izražen, i to naročito noću zbog pojačane aktivnosti parazita. Klinički simptomi su veoma izraženi i ponekad ih karakteriše potpuni gubitak dlake, do čega dolazi kod veoma zapuštenih slučajeva sa zadebljalom kožom i ranama od češanja. Šuga je teža za dijagnostikovanje od demodikoze, ali kao i kod prethodno pomenutog oboljenja, i za nju imamo veliki broj preparata u ponudi. Šuga je zoonoznog karaktera te se može preneti i na čoveka.

Buve

Kada govorimo o ektoparazitima, svakako ne bi trebalo zaobići buve. Pri velikoj invadiranosti, naši ljubimci se češu i grickaju, pa osim promena koje na koži prave same buve imamo i samopovređivanje. Klinička slika može biti veoma izražena i vrlo neprijatna za našeg ljubimca.

Bakterijska oboljenja

Bakterijska oboljenja kože mogu se javiti kod mladih ali i kod starijih pasa. Takođe, zavise od uslova držanja pasa i naravno kvaliteta hrane koju dajemo ljubimcima. Bakterije se mogu prenositi direktnim kontaktom sa obolelom životinjom, indirektnim kontaktom preko opreme, a ulogu ima i imunodeficijencija. Promene mogu biti površinske ili mogu nastati duboke piodermije, kada bakterije osim kože zahvataju i potkožno tkivo. Najpre bi trebalo probati terapiju specijalnim šamponima, a tek ukoliko ima potrebe pribeći antibioticima, naravno, sve u dogovoru sa veterinarom. Bakterijska oboljenja mogu biti i lokalna, na šapama, tzv. pododermatitis, kome su naročito skloni psi iz grupe terijera i francuski buldozi…

Gljivična oboljenja

Mogu se javiti i kod mladih i kod odraslih jedinki. Podela se vrši na osnovu uzročnika, pa tako imamo kvaščeve jednoćelijske gljivice, s blažim simptomima, i prave dermatofite, koje dovode do ozbiljnih oboljenja. Dermatofite su i zoonoze, što znači da su i ljudi potencijalno ugroženi, naročito deca. Najčešći uzročnici su Microsporum canis, Microsporum gipseum i Trichophyton spp. Promene mogu biti lokalne i generalizovane. Lečenje se sastoji od šišanja dlake široko oko obolelih mesta na telu, kupanja specijalnim šamponima ili čak korišćenja antimikotičnih tableta. Naravno, trebalo bi posebnu pažnju obratiti na dezinfekciju prostora i opreme, kao i igračaka.Veoma često mačke psima prenesu gljivice. Jednoćelijske ili kvaščeve se ređe javljaju i sam tok bolesti je blaži. Najčešće je pominjana gljivica Malassezia pachydermatis, koja može izazvati promene po telu ili češće u ušnom kanalu. Lečenje takođe podrazumeva kupanje ili korišćenje specijalnih kapi.

Alergije

Smatra se da oko 50% svih dermatoloških slučajeva predstavlja alergijska stanja. Životinja može biti alergična na hranu, kada osim promena na koži možemo imati i povraćanje i proliv, zatim na određene preparate koje koristimo kao što su šamponi, repelenti protiv buva i krpelja i slično. Svakako su najzastupljenije alergije na kućne alergene i na polenske alergene, koje se obično javljaju između prve i treće godine života. Kod reakcija na kućne alergene problem postoji tokom cele godine, dok kod polenskih alergija imamo sezonski problem koji je u vezi sa cvetanjem određenih biljaka u spoljnoj sredini.

Rase koje su najviše predisponirane su svakako psi iz grupe terijera, francuski buldog, šiba inu, kao i mešanci koji su podložni alergijama. Kod ovih pasa obično s prvim znacima proleća i cvetanjem dolazi do karakterističnih promena – kijanje, kašalj, suzenje i crvenilo očiju, nekontrolisani svrab, trljanje lica i, svakako najvažniji simptom, lizanje šapa. Ubrzo nakon uključivanja kortikosteroida i antihistaminika dolazi do poboljšanja. Ono što bi trebalo napomenuti jeste da se alergijama može stati na put. Na kraju sezone cvetanja, odnosno polenizacije, možete uraditi alergološko testiranje na osnovu kojeg možete saznati da li su neke biljke ili kućni alergeni najveći problem vašem psu, i koji tačno. Kada znate koji su alergeni problematični, možete uraditi i desenzibilizaciju, što najprostije rečeno predstavlja davanje malih doza alergena vašem ljubimcu kako bi se pokušalo s navikavanjem njegovog organizma ili s pripremom za predstojeću sezonu cvetanja.

Endokrina oboljenja

Endokrina oboljenja se uglavnom javljaju kod odraslih, zrelih pasa. Neka koja se najčešće sreću su:

Hipotireoidizam je šesto oboljenje kod pasa gde osim sistemskih kliničkih simptoma postoje i promene na koži. Te promene se manifestuju gubitkom dlake i tamnom pigmentacijom kože. Dlaka je suva i krta, lako se čupa i veoma sporo raste nakon šišanja.

Terapija se sastoji od nadoknade hormona u vidu peroralnog davanja tableta.

Hiperadrenokorticizam ili Kušingovo oboljenje osim sistemskih simptoma takođe može izazvati i promene na koži. Karakteristična je bilateralna alopecija, odnosno simetričan gubitak dlake, najčešće na bokovima psa. Koža postaje tanka i tamno pigmentisana.

Ovarijalni disbalans kod kuja se karakteriše gubitkom dlake na većim površinama. Postoje dva oblika: kod nesterilisanih kuja koje imaju policistične jajnike i kod starijih kuja koje su rano sterilisane usled nedostatka estrogena.

Savet +

Kako bi kvalitet kože vašeg psa bio dobar i njegov dlačni pokrivač zdrav:

* Pratite svog psa i pratite kvalitet njegove dlake

* Ako mislite da je potrebno – zakažite pregled kod veterinara

* Danas postoji veliki broj preparata i suplemenata kojim možete poboljšati kvalitet dlake i same kože

* Koristite već oprobane šampone koji prijaju koži vašeg ljubimca

* Ne menjajte mu hranu ako mu odgovara

* Poslušajte i savete grumera u vezi sa sezonskim izvlačenjem poddlake (furminiranjem)

The post Psi: Koža je ogledalo zdravlja appeared first on Pet Magazine.

Kod odraslih pasa endoparaziti mogu izazvati dijareju, dok kod štenaca dovode do pada imuniteta i povećavaju rizik od težih zaraznih bolesti

Tekst: dr vet. spec. Ana Vukićević za magazin “Pas”, Foto: Shutterstock

Crevni paraziti ili endoparaziti su veoma čest zdravstveni problem kod pasa. Kod odraslih pasa uglavnom ne izazivaju kliničke simptome ili su oni veoma blagi, mada mogu biti uzročnici povremene ili uporne, hronične dijareje.

S druge strane, štenci i mladi psi, ukoliko su infestirani, tj. zaraženi velikim brojem parazita, postaju neveseli, bezvoljni, mršavi, slabi im apetit, imaju bledu sluzokožu, zaostaju u rastu, imaju „pupav” odnosno tvrd i naduven stomak, krzno im je neuredno, a dlaka bez sjaja. Kod njih se smenjuju dijareja i zatvor, a neretko su u stolici ili u sadržaju koji su povratili iz želuca prisutni paraziti. Takvi štenci imaju oslabljen imunitet i veoma su podložni različitim zaraznim bolestima.

Dijagnostikovanje crevnih parazita obavlja se relativno lako – koprološkim pregledom stolice psa kod veterinara, koji na osnovu rezultata propisuje dalje lečenje.

Koje sve vrste parazita mogu „okupirati” vašeg ljubimca?

VALJKASTE GLISTE

Ascaridae – čiji su uzročnici Toxocara canis i Toxascaris leonina, veoma su česti paraziti kod pasa, naročito kod štenaca, koji se zaraze prenatalno, preko posteljice, majčinog mleka, ili peroralno, unošenjem infektivnih jaja iz okoline. Paraziti izgledaju kao klupko tankih, beličastih špageta i mogu se primetiti u izmetu ili sadržaju koji pas povrati. U telu psa, askaride migriraju kroz jetru, pluća, gastrointestinalni trakt i tkiva. U slučaju jake infestacije, kod odraslih pasa se može javiti kašalj i ubrzano disanje usled oštećenja pluća.

Zdravstveni značaj za ljude: Najčešće se deca zaraze unošenjem jaja iz spoljašnje sredine, kontaktom sa infestiranim kućnim ljubimcem ili igranjem u parku, gde je kontaminacija zemljišta ovim parazitima prilično česta. Larve se preko krvi rasejavaju po organizmu; obično naseljavaju jetru, ali mogu doći i do oka i izazvati teško oboljenje.

Terapija i preventivne mere: Odrasli paraziti se veoma efikasno eliminišu tabletama za dehelmintizaciju, kojih na tržištu ima dosta. Štenci se prvi put čiste od crevnih parazita sa dve nedelje, jer se većina rađa infestirana askaridama preko krvotoka majke. Ponavlja se čišćenje dve do tri nedelje kasnije, da bi se eliminisala prenatalna infekcija. Istovremeno se tretira i majka štenaca. Nakon toga se štenci do šestog ili sedmog meseca čiste jedanput mesečno, a potom na tri do šest meseci tokom celog života. Ukoliko pas provodi dosta vremena s detetom, preporuka je i da se dva puta godišnje vrši koprološka analiza stolice psa.

Ankilostomatide (Ancylostoma caninum) i uncinarije (Uncinaria stenocephala) jesu valjkaste gliste koje dovode do obolevanja uglavnom mladih pasa, najčešće u odgajivačnicama. Infekcija nastaje unošenjem larvi u digestivni trakt, prodorom kroz kožu ili preko mleka keruše. Ove vrste parazita mogu izazvati anemiju kod štenaca, zatim crevna i respiratorna oboljenja, kao i dermatitis u slučaju prodora kroz kožu. Zdravstveni značaj za ljude ogleda se u tome što larva ovog parazita može migrirati kroz kožu, dovesti do dermatitisa, kao i upale creva čoveka.

Iz klase valjkastih glista su i trihuride (Trichuris vulpis), parazit debelog creva psa. Pas se inficira jajima koja sadrže infektivnu larvicu, zatim se u debelom crevu razvijaju odrasli paraziti. Pri jakim infestacijama nastaju teška upala debelog creva, anemija i zaostajanje u rastu i razvoju štenaca.

U valjkaste gliste spada i tzv. francuski srčani crv (Angiostrongylus vasorum), sve više prisutan na našem podneblju. Pas se zarazi unošenjem prelaznog domaćina, puža (koji u sebi nosi infektivnu larvu), najčešće slučajno, kada pas „pase” travu, glođe igračke ili pije vodu iz posuda koje stoje napolju. Obično je u pitanju hronično oboljenje, koje se razvija mesecima i godinama. Paraziti dužine 2,5 cm napadaju srce i plućne arterije psa i, ukoliko su prisutni u velikom broju, izazivaju upalu krvnih sudova, brzo zamaranje, kašalj, srčane i respiratorne smetnje, gubitak telesne mase, poremećaj koagulacije. Dijagnostikovanje je moguće isključivo u veterinarskoj laboratoriji analizom stolice.

PANTLJIČARE

Cestodae ne dovode do većih zdravstvenih problema kod pasa, eventualno je moguća pojava dijareje slabijeg ili jačeg intenziteta.

Pseća pantljičara (Dipylidim caninum) veoma je čest parazit pasa kojeg prenose buve i koji izaziva jak svrab u predelu anusa psa, te se on liže i grize u tom predelu i „sanka se” na zadnjici.

Echinococcus spp. je pantljičara koja kod pasa uglavnom ne izaziva ozbiljnije simptome, međutim, kod ljudi dovodi do ehinokokoze, veoma teškog i ozbiljnog oboljenja. Psi se najčešće zaraze unošenjem larvi parazita iz sirovog, nedovoljno termički obrađenog mesa, a ovce, koze, goveda preko pašnjaka gde defeciraju psi. Ljudi se zaraze preko kontaminiranog povrća, deca kada se igraju sa psima ili ih miluju po dlaci, a zatim jedu neopranim rukama ili nesvesno stavljaju prste u usta.

Savet +

Da bi se sprečila kontaminacija okoline i dalje širenje parazita, neophodno je da vlasnici, osim redovne primene preparata za čišćenje parazita (dehelmintizacije), u toku šetnje parkovima i ulicama savesno uklanjaju stolicu svojih kućnih ljubimaca. Time će sprečiti „neprijatnost” na đonovima svojih sugrađana, sačuvati zdravlje dece, ljudi i svojih ljubimaca.

The post Crvi i gliste napadaju creva appeared first on Pet Magazine.

Ukoliko se odlučite za ovakav vid ishrane vašeg ljubimca, neophodno je da veterinar napravi recepte i da kontinuirano prati zdravstveno stanje psa 

Tekst: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin “Pas”, Foto: Shutterstock

Dvadeseti vek i početak 21. su godine kada je broj vlasnika pasa koji su se odlučivali da svoje „drugare” hrane komercijalnom hranom bio u porastu. Međutim, poslednjih godina raste broj vlasnika pasa koji se okreću sirovoj ili kuvanoj, u domu pripremljenoj hrani. Razlog je u tome što su svesni prisustva različitih dodataka i veštačkih konzervanasa u komercijalnoj hrani, razmišlja se o ishrani životinja u prirodnom okruženju, a nisu zanemarljive ni tendencije u ishrani samih vlasnika, koji i svoje pse okreću sveže pripremljenim obrocima.

Zašto kuvana hrana?

Razlozi koje vlasnici pasa navode kao ključne za ishranu svojih ljubimaca kuvanim, sveže pripremljenim obrocima su:

* sumnja u kvalitet i održivost kvaliteta sastojaka tokom procesa proizvodnje hrane;

* želja da koriste sveže, prirodne ili organske sastojke;

* izbegavanje dodataka prisutnih u komercijalnoj hrani;

* obezbeđivanje adekvatne količine ukusne hrane za izrazito izbirljivog ljubimca koji izbegava komercijalnu hranu;

* sastavljanje dijete za određene zdravstvene probleme za koje nije moguće pronaći komercijalni obrok;

* smanjenje prisustva alergena u obroku tokom eliminacione dijete i kontrola sastojaka u ishrani psa koji ima netoleranciju na određene sastojke hrane;

* deo nege bolesne ili stare životinje;

* obogaćivanje obroka različitim varijantama sastojaka;

* ishrana psa prema njegovim prirodnim potrebama;

*ishrana psa u skladu sa načelima ishrane vlasnika – niskokalorična, veganska hrana i slično.

Potencijalni nedostaci

U većini slučajeva, ispitivanja pokazuju da preporučeni recepti za hranu pripremljenu u domu nisu u potpunosti nutritivno uravnoteženi. U časopisu Američke asocijacije veterinara (JAVMA), 2013. godine objavljena je studija koju su sproveli veterinari nutricionisti na univerzitetu Dejvis u Kaliforniji koja je uključivala analize 200 recepata za domaće obroke. Recepti su poticali sa interneta, iz knjiga o ishrani i iz kuvara za kućne ljubimce. Od njih 200, samo za devet je utvrđeno da su potpuni i uravnoteženi za odrasle pse, shodno propisima Američke asocijacije za kontrolu hrane (AAFCO). Na osnovu ove studije, dolazimo do zaključka da je pravljenje domaće hrane za kućne ljubimce veoma teško, međutim, moguće je napraviti nutritivno uravnotežen, u domu pripremljen obrok za psa. To zavisi pre svega od stručnosti veterinara-nutricioniste i od spremnosti vlasnika da disciplinovano prati recept. Priprema i pravljenje domaćeg obroka za psa zahtevaju znanje, motivaciju, finansije i pažljivo biranje sastojaka kako bi se obezbedio konstantan, uravnotežen unos nutrijenata.

Test

Recept domaćeg obroka za psa ne može se smatrati kompletnim i uravnoteženim sve dok nije prošao testiranje da li je adekvatan životnom periodu psa kojem je namenjen. Samo mali broj recepata je testiran u dužem periodu. Najveći broj recepata koji su u opticaju formiran je kao uravnotežen na osnovu prosečnog nutritivnog (hemijskog) sastava glavnih sastojaka obroka i matematičkim izračunavanjem je usaglašen. Ovi recepti su retko testirani u smislu svarljivosti, palatabilnosti i bezbednosti. Čak i recept koji je inicijalno kompletan i uravnotežen može biti rizičan za psa zbog tendencije vlasnika da samostalno zamenju neki od sastojaka. Zato je stalni, redovan zdravstveni nadzor veterinara nad psom koji se hrani domaćim, pripremljenim obrokom – neophodan. To je, naravno, pozitivan deo brige o psu i ne bi trebalo da bude tumačen kao otežavajući faktor ovakvog načina ishrane kućnog ljubimca.

Uobičajeni problemi

Uobičajeni nutritivni problemi prilikom ishrane psa domaćim obrocima zavise od koncepcije obroka kao i od psa kome je namenjen. Najčešće je to više proteina nego što je neophodno, količina masti je često veća nego što je potrebno, a i sam izvor masti je neodgovarajući (koža pileta), a manje je kalorija, kalcijuma, vitamina i mikronutrijenata. Sastojci veoma često imaju veće količine fosfora tako da odnos kalcijuma i fosfora može biti i 1:10, što umnogome premašuje potreban odnos – od 1:1,2 do 1:2.

Greške vlasnika

Greške prouzrokovane ponašanjem vlasnika u najvećem broju slučajeva predstavljaju zamene sastojaka obroka. Često je to posledica ideje da će tako nadoknaditi svom psu nešto za šta misle da ga nije bilo u prethodnom sastojku ili iz finansijskih razloga, pa ostatke hrane koju pripremaju sebi pokušavaju da ukomponuju u obrok. Takođe, greška je i izbegavanje redovnog dodavanja odgovarajućih suplemenata, a oni su zaista neophodni pri ovakvoj ishrani.

Prednosti

Pre svega, kuvana hrana je dobar izbor za pse koji pokazuju intoleranciju na hranu.

Nadalje, kada su recepti korišćeni za pripremu domaćeg obroka pravilno formulisani i testirani, i vlasnik i pas mogu od njih imati koristi. Vlasnik ima osećaj angažovanja i uticaja na zdravstveno stanje svog ljubimca, a pas često pokazuje veću vitalnost i živahnost, radije jede obrok i manje ima smetnji sa varenjem.

Kuvani obrok može biti dobar izbor za određena medicinska stanja. Trebalo bi da sadrži jedan izvor proteina i jedan izvor ugljenih hidrata, i takav obrok će pomoći u određivanju početne dijagnoze kod nutritivne alergije ili intolerancije na hranu. Fleksibilnost kuvanog obroka daje mogućnost promene proteina radi preciznijeg dijagnostikovanja alergije. Koriste se oni proteini koji nisu uobičajeni za dotičnog psa, a to može biti i jagnjetina, ali češće je meso jelena, divlje svinje, ili tofu sir, a od ugljenih hidrata najčešće je to pirinač ili slatki krompir.

Studija

Korisnost kuvanog obroka pokazala se i u studiji u kojoj je zabeleženo da je 20% pasa koji su bili bez simptoma kada su hranjeni kuvanim obrokom sa jagnjetinom i pirinčem počelo da se češe kada su prebačeni na komercijalnu ishranu takođe sa jagnjetinom i pirinčem. Pogodnost ovakve ishrane je i što se dijeta može prilagoditi svakom psu pojedinačno, a vlasnik je upućen u njen sastav. Negativna strana može opet biti vlasnik koji ne prati recept u celosti (u 90% slučajeva pripremljen od strane veterinara), kao i česta nutritivna neizbalansiranost obroka, tako da nije pogodan za dugotrajno korišćenje, ali sasvim je adekvatan za period tokom kojeg može biti uspostavljena dijagnoza nepodnošenja određene vrste hrane.

Recept za domaći obrok

U kuvanom obroku trebalo bi da bude prisutno svih pet osnovnih grupa sastojaka: ugljeni hidrati, proteini (animalnog porekla), masti, minerali (naročito kalcijum), vitamini i mikroelementi.

1. Izvor ugljenih hidrata mogu biti različite žitarice, kao i krompir, bundeva ili grašak. Ove namirnice ne sadrže samo ugljene hidrate već su i značajan izvor proteina, vlakana i masti. To je ono o čemu se mora voditi računa pri sastavljanju recepta ili zameni jednog izvora ugljenih hidrata drugim. Dodatak voća takođe je izvor ugljenih hidrata.

2. Izvor proteina trebalo bi da bude kombinacija mišićnog tkiva kao izvora esencijalnih aminokiselina, džigerice i unutrašnjih organa, takođe kao izvora aminokiselina, ali i esencijalnih masnih kiselina, vitamina i mikroelemenata, i jaja kao vrlo vrednog izvora proteina. Kuvana riba je sastojak koji može biti deo svakodnevnog obroka ili varijacija obroka jedanput-dvaput nedeljno. U sastav proteina jednog obroka ulaze i proteini biljnog porekla, ali su njihova svarljivost i iskoristljivost niže nego kod proteina životinjskog porekla, tako da ne mogu biti supstitucija iste vrednosti.

3. Vrsta mesa, odnosno da li je ono potpuno posno ili sadrži manje ili više masnoće, uticaće i na ukupnu količinu masti u obroku. Biljne masnoće – biljna ulja čine deo obroka kojim se obezbeđuju potrebne masti. Sastav i potrebna količina masti zavise od kondicije psa – niži procenat je zastupljen u obroku namenjenom gojaznim ili starijim, neaktivnim psima.

4. Zeleno lisnato povrće takođe ulazi u sastav obroka – ono ima veoma nisku kalorijsku vrednost, ali je dobar izvor vlakana i minerala.

5. I mlečno-kiseli proizvodi mogu biti deo recepta, i to: jogurt, kefir ili posni sir.

6. Unos vitaminsko-mineralnih dodataka je obavezan deo dijete. Kalcijum, vitamini A, E, D i jod su mikronutrijenti o kojima se najviše vodi računa prilikom sastavljanja recepta. Dodatak kalcijuma zavisi od količine mesa zastupljenog u obroku i dodavanja kostiju. Kod većih količina mesa neophodan je dodatak kalcijum-karbonata, dok bi kod obroka sa većim udelom ugljenih hidrata trebalo koristiti suplement kalcijum-difosfata, kako bi se uspostavo pravilan odnos ova dva minerala.

7. Kosti – najveći broj recepata za kuvani obrok ne sadrži kosti, a ako se i daju kao deo obroka, trebalo bi ih davati sveže i pod nadzorom.

Recept određuje veterinar

Veterinar koji je propisao recept za određenog psa trebalo bi vlasniku da dâ precizne instrukcije u vezi sa receptom, načinom pripreme obroka, njegovim čuvanjem i serviranjem psu. Takođe, vlasniku bi trebalo da objasni važnost pridržavanja propisanog obroka kao i preporuka za  zamenu sastojaka. Takođe je važno da vlasnik bude svestan da je neophodno stalno praćenje izgleda psa – da li se ugojio ili smršao, što se može primetiti nakon dve do tri nedelje ovakve ishrane.

Način pripreme

Ovo je veoma važan deo ishrane. Svi sastojci trebalo bi da budu sveži, oprani i usitnjeni prema potrebi (povrće pre svega). Sastojke animalnog porekla – meso, ribu i jaja, trebalo bi kuvati minimum deset minuta na temperaturi od 82°C, ali ne smeju se predugo kuvati jer će doći do denaturacije proteina. Povrće bi trebalo kuvati nešto duže, jer će to povećati svarljivost, ali će i smanjiti raspoloživost dijetalnih vlakana. Kuvanjem se uništavaju i neki antinutritivni faktori, recimo tijaminaza, koju sadrže neke vrste ribe. Povrće i meso trebalo bi odvojeno kuvati i sastaviti na kraju. U slučaju da pas ima probirljiv ukus i izbegava povrće ili žitarice, hranu bi trebalo izmiksovati ili samleti – formirati homogenu masu.

Čuvanje hrane

Veću količinu hrane trebalo bi podeliti na dnevne obroke i čuvati u zamrzivaču. Obroci za tri dana (čak i za sedam dana) mogu se čuvati u frižideru u dobro zatvorenoj posudi na temperaturi od 0 do 4°C. Čuvanje obroka je veoma važno, jer ovakav obrok nema konzervanse (ili ima prirodne u niskoj koncentraciji), a sadrži visok procenat vlage (70%), pa je idealna  podloga za razvoj bakterija i plesni. Višesatno, celodnevno ostavljanje ovako pripremljene hrane na sobnoj temperaturi može imati za posledicu njeno kvarenje. Svaka promena boje i mirisa hrane je upozorenje za vlasnika da obrok možda nije bezbedan.Vitaminsko-mineralne suplemente ne bi trebalo dodavati tokom kuvanja i tokom čuvanja hrane, jer visoka temperatura i oksidacioni procesi razlažu vitamine. Trebalo bi ih dodavati u obrok pred serviranje psu ili tokom njega.

Postepeno uvođenje

U slučaju da pas ima istoriju burnijeg reagovanja na promenu hrane, pored postepenog uvođenja domaćeg obroka, dodatak suplemenata se može prolongirati prvih nedelju do dve, a onda treba početi sa postepenim uvođenjem jednom do dvaput nedeljno do  redovnog, svakodnevnog ritma. To će nam dati vremena da registrujemo „problematičan” sastojak, a i samom psu da se postepeno navikne na promenjenu ishranu. U nekim slučajevima veterinar može preporučiti uvođenje probiotika.

Uravnotežen domaći obrok

Sastojci                                                                            gramaža      procenat         

Ugljeni hidrati (kuvani): pirinač, ovas, krompir…       240                58     

Meso (kuvano): sve vrste mesa i ribe                               120                29     

Masti: živinska, biljno i riblje ulje                                     10                  2      

Vlakna: zeleno povrće ili kao suplement                          30                  7      

Izvor kalcijuma: koštano brašno

ili suplement dikalcijum-fosfat                                           4                          

Natrijum-hlorid                                                                     1

Mineralno-vitaminski preparat                                           1          

*Uravnotežen domaći obrok koji zadovoljava smernice AAFCO, za zdravog odraslog psa od 18 kg – dvm Rebecca L. Remillard, dvm Stephen W. Crane (Small Animal Clinical Nutrition 5th edition)

Kontrola zdravstvenog stanja

Pse koji se hrane domaćom hranom trebalo bi dva do tri puta godišnje voditi na kontrolu kod veterinara. Ispitivanje podrazumeva: kontrolu težine, izgleda krzna, pregled očiju, razgovor o nivou aktivnosti psa, izgledu izmeta, promenama koje je vlasnik evidentirao. Laboratorijski pregled krvi trebalo bi da sadrži osnovnu hematološku analizu: crvena krvna zrnca, hematokrit i nivo albumina u krvi.

U odnosu na zdravstveni status psa i propisani obrok, kao i moguće varijacije sastojaka u obroku, veterinar nutricionista bi dva puta godišnje trebalo da proveri recept i eventualno ga promeni, odnosno prilagodi.

Savet +

Ako psa hranite hranom pripremljenom u domu, obavezno je:

* konsultovati se sa veterinarom i pronaći odgovarajući recept;

* pratiti uputstva za pripremu obroka, kombinovanje sastojaka i njihove količine;

* redovno dodavati odgovarajuće suplemente;           

* pratiti izgleda psa – da li se goji ili mršavi;

* voditi psa na veterinarsku kontrolu zdravstvenog stanja i prilagođavati ishranu.

The post Ishrana: Kuvana hrana – za i protiv appeared first on Pet Magazine.

Vakcinacija spada u osnovnu zdravstvenu zaštitu mačke, a ujedno je i zakonska i moralna obaveza svakog vlasnika

Tekst: dr vet. med. Klara Ćurčin iz veterinarske ambulante „Intervet” za magazin “Mačka”; Foto: Shutterstock

Svako ko brine o zdravlju svoje mačke, želi da je zaštiti i od ozbiljnih zaraznih bolesti. Za neke česte, a možda čak i smrtonosne bolesti, postoje vakcine koje maksimalno štite jedinku od tog vida stresa za organizam.

Osnovna zdravstvena zaštita

Vakcinacija spada u osnovnu zdravstvenu zaštitu mačke, uz redovnu zaštitu od spoljašnjih parazita (krpelji i buve) i unutrašnjih parazita (gliste). Obezbeđuje jedinci zaštitu od teških virusno specifičnih bolesti koje su česte u lokalnom području.

Procedura

Vakcinacija se najčešće sprovodi davanjem injekcije u potkožje, ali postoje i neke vakcine koje se daju ukapavanjem u oko ili u nos, a resorbuju se preko sluzokože. Vakcina predstavlja farmaceutski biološki preparat koji je predviđen da obezbedi zaštitu od specifične bolesti, stimulišući imuni sistem da stvori antitela za tu bolest.

„Mrtve” i „žive” vakcine

Postoje različite vrste vakcina. Mogu biti takozvane žive, koje u sebi sadrže modifikovani i oslabljeni živi agens koji stimuliše imuni sistem na odgovor. One ne izazivaju bolest već glume bolest i na taj način stvaraju imunološki odgovor. „Mrtva” vakcina sadrži inaktivan ili mrtav agens, koji je odgovoran za razvoj odgovora imunog sistema. Postoje i kombinovane vakcine.

Obaveza vlasnika

Vakcinacija protiv besnila je zakonska obaveza vlasnika mačke. Trebalo bi napomenuti i da su razne urbane legende o vakcinaciji protiv besnila zaista samo prazne priče, nisu naučno dokazane.

Vakcina protiv zaraznih bolesti je moralna obaveza vlasnika. S njom se dobija zaštita jedinke od najfrekventnijih bolesti za koje postoji zaštita. Tako se istovremeno smanjuje i materijalni izdatak vlasnika za dugotrajno lečenje, kao i moguća nepredviđena smrt ljubimca.

Bolesti

Kada je reč o bolestima, mačke se vakcinišu protiv:

• FPV ili mačja panleukopenija ili infektivni enteritis ili mačji parvovirus
• FHV-1 ili herpes virus ili mačji grip
• FCV ili kaliciviroza ili mačji grip
• FeLV ili mačja lukemija
• Hlamidioza mačaka
• Bordoteloza mačaka
• Mikrosporioza
• Đardioza 

Ove vakcine mogu biti kombinovane ili samostalne.

Koliko često davati vakcine

Vlasnici često postavljaju pitanje koliko često bi trebalo vakcinisati mačku i čime. Univerzalnog odgovora nema, jer sve zavisi od starosti jedinke, njenog zdravstvenog stanja, lokalne epizootiološke situacije i od njenog načina života.

Inicijalnu vakcinaciju mačića trebalo bi obaviti između osme i devete nedelja, a uraditi revakcinaciju za tri do četiri sedmice. U sredini gde postoji velika populacija zaraženih jedinki preporučuje se i treća vakcina za tri do šest sedmica.

Sledeća vakcina se preporučuje za 12 meseci kao podsetnik. A posle toga se, zavisno od načina života (sama/više mačaka, indoor/outdoor, ljubimac/izložbeni, nema izvora zaraze/visokorizično područje ), vakcinacija kao podsetnik radi se na jednu do tri godine, do kraja života mačke.

Nuspojave

Problemi u vezi sa vakcinacijom postoje, mada su retki. Najčešća nuspojava je letargija, smanjen apetit i može potrajati jedan do tri dana. Povraćanje, proliv, šepanje, povišena temperatura, znaci respiratorne infekcije, otok na mestu aplikacije se takođe mogu javiti, ali veoma retko. U slučaju ovih znakova trebalo bi se obratiti veterinaru. U ovakvim situacijama preporučuju se dodatna ispitivanja jedinke, jer često kod ovih mačaka postoji bolest koja je supklinička i već opterećuje imuni sistem.

Kao zaključak, mogu reći da je vakcinacija generalno sigurna i jednostavna procedura koja štiti od bolesti, a i tako smo bliže iskorenjivanju makar jednog problema.

Savet +

Vakcinacija se radi na zdravoj jedinci koja nema unutrašnjih ni spoljnih parazita. Ne bi je trebalo sprovoditi istovremeno sa imunosupresivnim intervencijama kao što je npr. anestezija. Preporuka je da se pre svake vakcine odradi potpuni klinički pregled jedinke. Imajte na umu da je vakcina biološki materijal i da zahteva određene uslove transporta i držanja.

The post Vakcina – zaštita koja život znači appeared first on Pet Magazine.

Mace su vladari naših stanova i kuća, i veliki broj njih ne izlazi napolje, pa se mnogi vlasnici pitaju da li njima leto uopšte i predstavlja neki problem, s obzirom na to da dane provode leškareći u klimatizovanim prostorijama naših domova

Tekst: Dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin „Mačka“, Foto: Shutterstock

Kada nas pritisnu sparina i letnja žega, a temperatura u termometru zađe u visoko „crveno”, najčešće ćemo na internetu pronaći savete za pse – kada ih voditi u šetnju, kako da im zaštitimo šape i kožu od vrelog asfalta i sunčevih zraka, koje rase su vrsni plivači i slično. A šta je s mačkama? Zato smo u ovom, novom broju magazina „Mačka” odlučili da odgovorimo na sva pitanja vlasnika cica-maca i damo im savete kako da svoje mezimce zaštite od visokih letnjih temperatura. Ali, da krenemo od početka. Najpre, da razrešimo dilemu da li je macama podjednako toplo kao kucama.

Bića pustinje

Mačka je u naš život došla iz pustinje, tako da može prilično dobro da se nosi sa letnjim vrućinama. Mnogo spava, organizam joj funkcioniše štedljivo, čuva vodu, a i vrlo je efikasno izvlači iz hrane. Hladi se ližući svoje krzno, a uši i stomak su joj važni za rashlađivanje, kao i znojne žlezde koje se nalaze u područjima oko usnog otvora, analnog otvora, u delu mlečnih žlezda i najvažnije – na šapama. Ako mačku prepustimo vlastitim instinktima, ona će uvek pronaći najzgodnije mesto za odmor, pa je tako i kada su temperature ekstremne.

San

Kada je vruće, mačka spava i više nego inače – na nekom hladnom, mirnom mestu. Na vlasniku je samo da joj pruži mogućnost izbora. Mačke koje žive u zatvorenom prostoru, one koje ne izlaze iz kuće, prirodno će tražiti najhladnija mesta u kući: to može biti ispod kreveta, kuhinjskog elementa, na pločicama – na bilo kojem mestu gde ne dopire sunce. To može biti i neko „čudno” mesto kao što je umivaonik u kupatilu.

U dvorištu

Pogodno mesto za odmor je još važnije za mačke koje izlaze u dvorište. Moraju imati mesta zastićena od sunca, trebalo bi im obezbediti lak pristup senovitim mestima (hladovini) i svežu vodu na nekoliko mesta. Ako mačka voli da veći deo vremena provodi napolju, ipak bi joj trebalo ograničiti izlazak tokom najtoplijeg dela dana kada su temperature ekstremno visoke. 

Osveženje

Jedna od alternativa za dodatno hlađenje u dvorištu, ali i u kući, jeste činija sa zamrznutom vodom – neke mačke će lizati led dok se topi, a i kockice leda u činiji sa vodom mogu biti interesantne za igru. Kvašenje i kupanje mačke nisu baš poželjni načini rashlađivanja, osim za one mace kojima voda nije neprijatno okruženje. Ostale to uglavnom ne vole. Tokom vrućih dana neke mačke ližu svoje krzno većim intenzitetom i tako ga vlaže, pa im isparavanje pomaže da se rashlade. Ponekad se može primetiti da leže otvorenih usta – tako se takođe rashlađuju.

Voda     

Organizam mačke je prilagođen uslovima više spoljašnje temperature, jer ima mogućnost koncentrovanja mokraće, a osećaj žeđi je smanjen tako da maca pije vodu u maloj količini, a iz hrane izvlači maksimum vode. Uglavnom se može smatrati da maksimalna potreba mačke za vodom 45 mililitara po kilogramu telesne težine dnevno (Carl A. Osborne, DVM, PhD, DACVIM), pa bi mačka od četiri kilograma prosečno trebalo da unese oko 150 mililitara vode dnevno.

Međutim, količina vode koju će mačka popiti zavisi pre svega od načina ishrane, a u manjoj meri od spoljašnje temperature. U prirodi, mačke najveću količinu potrebne vode dobijaju iz plena (obično sadrži oko 70% vode), dok se u savremenim uslovima života najčešće hrane industrijskom hranom koja predstavlja ili suvu hranu za mačke sa 8–10% vode ili vlažnu sa 78–84% sadržaja vode. Ishrana suvom hranom za mačke zahteva stalni nadzor nad mačjim ponašanjem u vezi sa pijenjem vode, jer je potrebno da gotovo celokupnu potrebu za vodom mačka obezbedi pijenjem. Ako se mačka hrani isključivo vlažnom hranom (konzerva, kesica ili sirova hrana), ona će putem hrane namiriti 2/3 svoje potrebe za vodom.

Fontana

Prema NRC (National Research Council of the National Academies), mački su potrebna dva mililitra vode po gramu suve hrane. Tokom vrućih letnjih meseci, kako god se mačka hranila, dodatna voda je neophodna. Bolje je ponuditi mački vodu na više mesta, kad god je vidite ponuditi joj vodu sa česme, ili sipati svežu vodu u činiju tako da ona to vidi, a možete joj nabaviti i fontanu za vodu. Činije za vodu trebalo bi prazniti i prati svakodnevno, pa i više puta tokom dana. Činija bi trebalo da bude duboka a uska, jer će manja površina posude usporiti isparavanje. Mačke vole svežu i čistu vodu, vodu koja teče. Stavite posude za vodu na senovita, zaštićena mesta u stanu i u dvorištu (ako mačka izlazi napolje). Probajte da ubacite poneku kockicu leda u posudu – nekim mačkama je to izazov, igra, ali i osveženje. Fontana omogućava mački da ima vodu koja stalno cirkuliše, što je nekim macama veoma bitno i podstiče ih da unose više tečnosti.

Hrana

Mačka manje jede leti, jer joj je potrebno manje energije radi održavanja telesne temperature. Studija iz 2014. godine je pokazala da najveći broj mačaka jede 15% manje hrane tokom letnjih meseci u odnosu na zimu. Isti slučaj je i sa kućnim mačkama, odnosno mačkama koje su u zatvorenom prostoru izložene manjim oscilacijama temperature. Hranu nije potrebno posebno menjati u odnosu na uobičajen način ishrane, eventualno će mačka više jesti vlažnu hranu i obroci će joj biti manji, i ponekad će jesti u kasnijim večernjim satima, jer tokom leta mace više spavaju, naročito tokom dana.

Dlaka 

Ono što možemo smatrati promenom u ishrani jeste hrana sa dodatkom biljnih vlakana ili dodatak malta (žitarica). U uslovima povišene spoljašnje temperature, mačka se više liže i tako unosi više dlake u digestivni sistem, pa bi trebalo dodatno obratiti pažnju na to da mačka ima pristup mačjoj travi, ili joj treba u ishranu dodati malt pastu, odnosno različite oblike poslastica sa maltom ili hranu sa biljnim vlaknima. Ovi dodaci ishrani su inače potrebni kako bi se dlaka nakupljena u digestivnom sistemu izbacila napolje putem stolice. 

Atmosfera u domu

Neke mačke glasno i intenzivno izražavaju osećaj neprijatnosti – ne mjauču samo kada traže hranu. Ako mačka neprestano mjauče u određeno doba dana, a isključeni su drugi razlozi, može se posumnjati i na previsoku sobnu temperaturu, ili čak pre na odsustvo cirkulacije vazduha. Mačke instinktivno kompenzuju temperaturnu nelagodnost biranjem hladnijeg prostora. Tokom leta se može primetiti da mačka traži senke i klimatizovane sobe, ležeći na golom podu ili na stolici ili polici. Njen položaj tela može pokazati kako se oseća – ako joj je vruće, ona će se raširiti, izlažući što više svog tela vazduhu.

Gruming

Krzno mačke je njen izolator i njegov izgled i gustina, kao i vrsta dlake, zavise od sezonskih promena. Bez obzira na to što današnje mačke u velikom broju žive u zatvorenom kućnom prostoru, njihov organizam prati promene u spoljašnjoj sredini. Naravno, na krznu mačaka koje izlaze u dvorište ili onih koje žive isključivo napolju više ćemo primetiti sezonske promene. U našim klimatskim uslovima, početkom proleća mačka počinje da menja krzno, više se linja i raste joj letnja dlaka – tanja i ređa. Promenu dlake, u stvari prilagođavanje, trebalo bi podstaći redovnim četkanjem, a to je naročito važno kod dugodlakih mačaka. Šišanje i proređivanje dlake nije neophodno, osim u slučaju kada se dlaka ućeba. Zbog intenzivnijeg linjanja mačka se više liže, tako da može progutati veću količinu dlake, što za rezultat ima češće stvaranje kuglica od dlake u digestivnom sistemu, a samim tim se može desiti i da mačka odbija hranu i povraća.

 „Letnji” zdravstveni problemi

* Zatvoreni, pregrejani prostori bez cirkulacije vazduha mogu biti razlog za toplotni udar. Ubrzano disanje, pojačana sekrecija, tamne, crvene desni i jezik, uznemirenost i slabost znaci su da se mačka pregrejala i da je možda doživela toplotni udar. Opasnost je velika jer mačka može imati i nervne simptome i kolabirati.

* Mačke vole da se sunčaju, pa postoji mogućnost i da dobiju opekotine od sunca. Godine izlaganja suncu mogu kod belih i svetlih mačaka dovesti do kancerogenih promena kože na vrhovima ušnih školjki. Rani znaci su zapaljenje i pojava krasti, a osim na ušima, isti simptomi se mogu pojaviti i na nosnoj pečurci . Jedno od rešenja je da se koristi odgovarajuća zaštitna krema. Ako primetite bilo kakve slične promene na ušima ili nosu, trebalo bi se što pre konsultovati s veterinarom.

* Ako mačka ima srčanih problema ili je veoma stara, povišena temperatura joj može izazvati dodatni stres. Ako mačka dahće, a one to uobičajeno ne rade, obično postoji ozbiljan problem koji zahteva kontrolu veterinara. 

* Mehanizmi adaptacije mačke na visoku spoljašnju temperaturu su smanjen volumen urina i produženo zadržavanje malih količina urina u urinarnom traktu, a to su primarni uslovi za razvoj struvitne urolitijaze, odnosno nakupljanja kamenca u donjim partijama urinarnog trakta. Ishrana suvom industrijskom hranom, u kombinaciji sa visokom spoljašnjom temperaturom, može dovesti do nedovoljnog unosa vode i aktiviranja adaptacionog mehanizma koji ima zadatak da sačuva unutrašnju ravnotežu vode, pa kod mačaka sklonih nakupljanju mokraćnog kamenca dugo trajanje ovakvog stanja može dovesti do razvoja urolitijaze – nakupljanja mokraćnog kamenca.

Dehidratacija

Kada mačka ne unosi dovoljno tečnosti, a to se dešava kada ne pije dovoljno vode i jede samo suvu hranu, ona može dehidrirati. Tokom letnjih meseci, veća je verovatnoća da se to desiti. Normalna hidratacija je važna za mačke jer im pomaže u održavanju normalne telesne temperature, održava pravilnu cirkulaciju i uklanja otpadne proizvode. Gruba procena da li je mačka dehidrirana podrazumeva da je vlasnik pregleda:

⦁ desni mačke – ako su desni mačke lepljive, to može biti prvi znak dehidratacije;

⦁ elastičnost kože – kod dobro hidrirane mačke, koža bi trebalo vrlo brzo (odmah) da se vrati na svoje mesto nakon što je blago povučete nagore. Ako se to ne dešava, moglo bi se posumnjati na dehidrataciju;

⦁ oči mačke – upale, suve oči mogu ukazati na visok stepen dehidratacije;

⦁ šape mačke – ako su hladne, i to može biti znak dehidracije.

*Ako se sumnja na bilo kakav zdravstveni problem ili dehidrataciju, potrebno je što pre se konsultovati sa veterinarom.

Savet +

Veoma je važno osigurati da mačka ima dovoljno izvora vode (dovoljno tečnosti), bilo da je to dodata voda u vlažnoj hrani ili hladna mesna supa. Takođe je potrebno mačkama u zatvorenom prostoru obezbediti dovoljno toaletâ, naročito ako ima više mačaka u domaćinstvu, i redovno ih čistiti.

Hranjenje tokom leta

* Obrok ne bi trebalo ostavljati dugo u činiji, čak ni suvu hranu

* Posle pola sata trebalo bi skloniti nepojedenu hranu, a vlažnu hranu je poželjno i brže skloniti na visokim temperaturama, jer postoji verovatnoća kvarenja hrane, a i različiti insekti za 30–45 minuta počnu da se skupljaju oko nje

* Za mačke koje se hrane u dvorištu postoje posude za hranu koje sprečavaju mrave da im „napadnu” – one imaju ivice uzdignute od podloge

The post Saveti: Tokom leta – više vode, manje hrane appeared first on Pet Magazine.

U najvećoj opasnosti od dobijanja FIV-a su odrasli nekastrirani mužjaci, starosti od tri do deset godina, koji izlaze napolje i u sezoni parenja se sukobljavaju s drugim mačorima

Tekst: spec. dr vet. Ana Vukićević za magazin “Mačka”, Foto: Shuterstock

Mačja virusna imunodeficijencija, poznata kao mačja sida (Feline immunodeficiency virus ‒ skraćeno FIV) spada u teške zarazne bolesti mačaka. Kao što se kod ljudi može desiti da neke rizične grupe postanu HIV pozitivne ili obolele od HIV-a, tako se može desiti da određene grupe mačaka postanu FIV pozitivne ili da obole od FIV-a.

HIV i FIV su bolesti slične po simptomima i po epidemiologiji, te otuda i naziv. Virus FIV pripada istoj familiji kao i HIV (Retrovirus), ali nije opasan po čoveka, odnosno ne spada u zoonoze (bolesti koje se prenose sa životinje na čoveka).

Rizične grupe

U rizičnu grupu spadaju odrasle mačke koje izlaze napolje, slobodno lutaju, sklone su teritorijalnim borbama, naročito u sezoni parenja. To su najčešće odrasli nekastrirani mužjaci, starosti od tri do deset godina, ili ređe ženke koje se pare sa takvim mužjacima (kada ženku u toku parenja zaraženi mužjak ujede za vrat), jer se uzročnik u najvećem broju slučajeva širi pljuvačkom, odnosno ujedom zaražene jedinke. Moguće je, ne tako često, prenošenje virusa putem krvi (transfuzijom). Inficirane mačke stvaraju antitela na ovaj virus, ali ga ne mogu izbaciti iz organizma. Virus se veoma retko prenosi preko placente ili mleka sa majke na plodove, ali se mogu preneti antitela majke, koja se u organizmu mačića zadržavaju do šestog meseca. Za razliku od HIV-a, FIV se ne prenosi polnim putem.

Klinički znaci

Nakon prodora u organizam, virus ulazi u leukocite, najčešće u limfocite, u njima se umnožava, oštećuje ih i na taj način kompromituje imunološki odgovor. Mnoge mačke inficirane FIV-om godinama budu bez simptoma. Ne postoje karakteristični simptomi ove bolesti.

Primarna faza infekcije ‒ Nastaje nekoliko nedelja posle kontakta mačke sa virusom, koji se rasejava po organizmu, što dovodi do blago povišene telesne temperature, letargije, slabijeg apetita, uvećanja limfnih čvorova, upale pojedinih delova oka i promena u krvnoj slici (smanjenje broja ćelija bele krvne loze). Traje nekoliko dana do nekoliko nedelja.

Supklinička, latentna faza ‒ Najčešće traje godinama i nije praćena nikakvim simptomima, tj. zaražene mačke izgledaju kao da su zdrave. Dužina ove faze zavisi od starosnog doba mačke i od soja virusa. Imuni sistem suzbija virus, usporava njegovo umnožavanje i održava ga na niskom nivou.

Hronična, terminalna faza – Karakteriše se raznim oboljenjima, usled sekundarnih infekcija. Zbog oslabljenog imuniteta u ovoj fazi, slično kao kod obolelih od AIDS-a, nastaju mnoge druge bakterijske, gljivične i virusne bolesti. Javlja se hronična dijareja, anemija, upalni procesi na oku, zapaljenje i insuficijencija bubrega, promene u ponašanju (demencija, skrivanje, besciljno lutanje, uporno lizanje, tikovi, nekoordinisano kretanje), visoka telesna temperatura, uvećanje limfnih čvorova. Najčešće dolazi do upale desni i sluzokože usne duplje (gingivostomatitis), pa takve mačke otežano jedu, balave i progresivno mršave. Virus drastično „obara” imunološki sistem, dolazi do znatnih promena u krvnoj slici (smanjenje broja ćelija bele krvne loze), mišićne slabosti, povećane sklonosti ka promenama na koži ‒ ektoparazitozama (šugarac, demodikoza i slično), ili se na primer mogu pojaviti rane koje teško zarastaju.

Kod mačaka inficiranih FIV-om znatno je češća pojava tumora (naročito limfoma i leukemije), kao i drugih bolesti, poput mačjeg virusnog peritonitisa, toksoplazmoze i sl.

Dijagnostikovanje bolesti

Na osnovu anamneze, kliničkog pregleda i analizom krvne slike moguće je postaviti sumnju na FIV infekciju, ali sigurna dijagnoza je moguća jedino laboratorijskim dokazivanjem prisustva specifičnih antitela u krvi mačke. U zapadnim zemljama test na FIV se preporučuje kod svih mačaka koje su bolesne, kod onih udomljenih sa ulice, ako imaju ujed ili rane od borbe sa drugim mačkama, ako su se posle nekog vremena lutanja vratile kući… Kod nas je moguće uraditi testiranje na mačju sidu, ali se vlasnici prilično retko odlučuju za ovu laboratorijsku analizu zbog visoke cene testiranja.

Lečenje

FIV spada u neizlečive infektivne bolesti, međutim, zaražene mačke kod kojih se simptomi nisu pojavili, kao što smo već rekli, godinama (u proseku tri do pet, ponekad i do osam godina) mogu biti u latentnoj fazi bolesti uz očuvan kvalitet života. Kod FIV pozitivne i imunodeficijentne mačke, ako je dijagnostikovana sekundarna infekcija, primenom odgovarajuće potporne terapije i davanjem antibiotika tokom dužeg vremena može se koliko-toliko kontrolisati bolest. Veoma je poželjno davanje antivirusnih lekova, imunomodulatora i interferona, ali je ova terapija veoma skupa. Dobrim i praktičnim se pokazalo uklanjanje svih pretkutnjaka i kutnjaka kako bi se efikasno rešio problem stomatitisa, odnosno bolne upale sluzokože usne duplje.

Prevencija

„Zdrave” FIV pozitivne mačke – moraju se kastrirati, odnosno sterilisati, i konstantno držati u kući, kako bi se sprečilo dalje širenje virusa. Prenos virusa među mačkama koje žive pod istim krovom je veoma redak (kada mačke umivaju jedna drugu), ali je moguć. Postoji i komercijalna vakcina protiv ove bolesti, ali je dostupna samo u SAD, Australiji i Novom Zelandu. Kod nas nije registrovana.

The post Zdravlje: Mačja sida appeared first on Pet Magazine.

„Jesenji bluz“ kod mačaka se najčešće manifestuje probirljivošću u ishrani i dužim spavanjem, ali svaka promena u ponašanju uspešno se „leči“ ljubavlju i igrom

Piše: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazin „Mačka“, Foto: Shutterstock

Da li ste se ikada osećali pospano tokom oblačnog i kišnog dana? Sigurno je da jeste. Tako je i s mačkama. Međutim, pojačano druženje s mačjim kućnim ljubimcem sigurno će i vama pomoći da lakše prevaziđete jesenju depresiju.

S početkom jeseni sve se menja. Svetla je sve manje, temperatura je niža, smanjuje se nivo mirisa okoline. Kolorit okoline postaje tamniji. Zvuci su tiši. I mačja okolina polako postaje sve manje zanimljiva. Bez obzira da li su fizički u njoj ili je samo posmatraju s prozora.

Mačji svet je, to se mora priznati, mnogo zagonetniji i naizgled komplikovaniji od sveta pasa. Dok pseća raspoloženja možete relativno lako da tumačite, mačke je mnogo teže „pročitati“. Nemaju izrazite promene koje se mogu tumačiti kao mimika lica niti se posebno oglašavaju, pogotovo ne preglasno. Međutim, savremena nauka i te kako tvrdi da je njihov život prepun emocija, samo su one skrivenije i lako mogu izmaći oku neveštog posmatrača.

Metabolizam

Ipak i njihovo telo kao i telo svakog sisara podleže kako dnevnim i godišnjim promenama na metaboličkom nivou, tako i promenama u raspoloženju. Ove promene nisu tajna vlasnicima ovih predivnih i korisnih članova prirode i porodice, samo ih je teže zapaziti odmah.

Kao i kod svih nas, tako i kod mačaka krajem letnjeg perioda dolazi do promena u ponašanju. Posmatrajući ih, njihovo telo će vam definitivno reći da se vreme menja. Pre svega, počinju mnogo više da spavaju, pa se ponekad dešava da mačka prespava i cele dane bez nekih posebnih znakova interesovanja za bilo šta oko sebe. Metabolizam se usporava i talože se rezerve masti. Ovakve promene su mnogo izraženije kod mačaka koje izlaze napolje, jer je njihovo telo podložnije osećaju promene u spoljašnjoj sredini. Tokom lepih i toplih dana mnogo više vremena provode napolju, a s dolaskom prvih hladnijih dana mnogo više vremena provode u kući. Zanimljivo je da se ovakva promena mnogo teže zapaža kod kućnih mačaka jer su temperaturne promene mnogo slabije izražene u njihovoj okolini, kao i promene svetla.

Reuma

Naravno, nikako ne smemo zaboraviti da s dolaskom hladnijeg vremena dolazi i do izraženije pojave reumatskih oboljenja koja takođe u velikoj meri mogu ograničiti njihovo kretanje i usporiti metabolizam zbog izraženih bolova i manjka aktivnosti. Kod mačaka koje imaju reumatske probleme veoma je izraženo i stalno traženje sunca. Čim se pojavi i zrak sunca koji dopire kroz prozor, mačka će odmah leći na to mesto i provesti nepomično sve vreme koliko je sunce na tom mestu. Ovo može biti i jedan vid ranog upozorenja da mačka pati od reumatskih problema, pa je potrebno odvesti je kod veterinara da bi se uspostavila adekvatna terapija.

Varenje

Jesenji poremećaji kod mačaka koje izlaze napolje mogu biti izraženi i u poremećajima varenja pogotovo zbog nedostatka trave. Poznato je da mačke veoma često uzimanjem trave (lisičji repak), regulišu svoje varenje i izbacivanje dlake. U nedostatku trave, i uz jesenje linjanje, mačke mogu zapasti u veoma problematična stanja koja se najčešće manifestuju učestalim povraćanjem kiseline („povraćanje pene“) kao i promenama u dinamici pojave stolice. Ovakva stanja u zavisnosti od stanja mačke mogu se manifestovati pojavom upornih proliva ali i zatvora.

Depresija

Nikako ne smemo zaboraviti i poremaćaje koji se mogu tumačiti kao psihološka depresija usled promene vremena. Mačke koje su navikle da nuždu obavljaju napolju veoma će se teško prilagoditi kućnom toaletu. Kod takvih poremećaja potrebno je pre svega pokazati puno strpljenja dok se mačka ne prilagodi novonastaloj situaciji.

Ovakav vid depresije se može manifestovati i promenama navika u ishrani. One mogu dugo odbijati hranu, stalno tražeči nešto drugo što može da izgleda kao izvoljevanje. Međutim, ovakvo ponašanje je samo traženje veće pažnje i kontakta s vlasnikom. Mačka na ovaj način traži više ljubavi i više pažnje.

Jesenji stres

Sve ove promene je potrebno pravilno tumačiti i potrebno je pomoći mački da se oslobodi jesenjeg stresa. U tim prelaznim periodima morate im pokazati više pažnje pre svega kroz kontakte s njima i kroz različite vrste animiranja koje će im odvući pažnju od trenutnog stanja jesenje depresije.

Saveti

• Morate se više igrati s njima, pomalo im ugađati u ishrani i omogućiti im što više vremena u odmoru koji neće biti remećen preteranom bukom.
• Mačkama koje nisu više u tolikom kontaktu sa spoljnom sredinom treba omogućiti dovoljno trave koja se može kupiti u svakom pet-šopu. Ako ne mogu da pređu na ovakvu vrstu trave, potrebno im je davati paste koje pomažu izbacivanje dlake zbog pojačanog linjanja.

The post Psihologija: I mace muči jesenja depresija appeared first on Pet Magazine.

Veterinar će psu obolelom od dijabetesa odrediti vrstu i način ishrane, kako zbog održavanja nivoa glukoze pod kontrolom, tako i zbog telesne težine, koja kod pasa dijabetičara može biti iznad ili dosta ispod poželjne

Tekst: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin „Pas“, Foto: Shutterstock

Pas pije mnogo vode, mokri više nego ranije, pojavila se katarakta, usporen je, letargičan, mršavi, ima dijareju, povraća… Ovi simptomi, uz određene dijagnostičke analize, mogu biti signali šećerne bolesti kod psa ‒ diabetes mellitus-a. Najveći broj pasa obolelih od ove bolesti u momentu dijagnostikovanja ima takozvani insulin-zavisni dijabetes. To znači da ovi psi imaju stalni nedostatak insulina i neophodno je nadoknaditi ga kako bi nivo glukoze u organizmu bio pod kontrolom. Ova celoživotna, hronična bolest nosi sa sobom rizik od hroničnih komplikacija drugih organa i organskih sistema, tako da su konstantna terapija i kontrola glikemije veoma bitne za kvalitet života obolelog psa.

Nutritivni tretman

Psima sa dijabetesom trebalo bi pojedinačno odrediti vrstu i način ishrane. Pas sa dijabetesom pod kontrolom i onaj sa nestabilizovanim stanjem umnogome se razlikuju u nutritivnim potrebama. Međutim, i jednom i drugom psu trebalo bi obezbediti uravnotežen i potpun obrok koji će održati njihovu telesnu kondiciju u optimalnom stanju.

Hrana mora biti ukusna kako bi pas uneo sve potrebne hranljive materije. Dnevni raspored obroka, kao i sastav svakog od njih trebalo bi da budu isti, odnosno što ujednačeniji i u skladu sa rutinom davanja insulina. Jednom rečju, rutina je veoma važna kod održavanja zdravstvenog stanja pasa sa dijabetesom.

Najčešće se ne preporučuje promena uobičajenih obroka sve dok se ne uspostavi dijagnoza i ne stabilizuje stanje, osim u slučaju dodatnog oboljenja koje to zahteva (pankreatitis). Kako bismo psu sa dijabetičnim statusom pružili odgovarajuću ishranu, moramo uzeti u obzir tip hrane i njen sastav, vlažnost, energetski sadržaj, kao i postojanje drugih bolesti. Obrok može biti u formi vlažne (konzervirane) hrane, suve ili vlažne kuvane hrane. Poluvlažna hrana i poslastice nisu poželjna hrana za pse sa dijabetesom. Oni sadrže veću količinu prostih šećera, što izaziva povećanu potrebu za insulinom neposredno posle obroka.

Kontrola telesne težine

Telesna težina kod pasa sa dijabetesom može biti iznad ili dosta ispod poželjne, i veoma često nije u skladu s njihovim apetitom. Tada bi trebalo obratiti pažnju na moguće zdravstvene probleme drugih organa (tiroidne žlezde, hipofize ili nadbubrežne žlezde). Češći slučaj je povećana težina, pa u sklopu lečenja moramo delovati u smislu njenog smanjenja. Kada se uspostavi dijagnoza, uz terapiju bi trebalo napraviti i protokol hranjenja koji podrazumeva smanjenje telesne težine. Obrok bi trebalo da sadrži umereno povećan sadržaj vlakana, složenih ugljenih hidrata i redukovan unos masti ‒ što je inače preporučeno i za ljubimce dijabetičare. Kod pasa koji su smanjili težinu primećena je bolja reakcija na insulin i popravila im se tolerancija na glukozu. Kao rezultat toga, smanjila se i potreba za insulinom, pa je bilo potrebno prilagoditi njegovu dnevnu dozu. I drugi nalazi i iskustva govore da je uspostavljanje idealne telesne kondicije kod gojaznih pasa najefikasniji način postizanja bolje kontrole glikemije.

Sastav obroka

Voda – uvek je važan deo obroka, a kod obolelih pasa je zbog dodatnog gubitka tečnosti veoma važno da sveža voda bude stalno dostupna.

Ugljeni hidrati – u ishrani pasa obolelih od šećerne bolesti se preporučuju, ali pre svega složeni ugljeni hidrati, a najčešće je to skrob. Oni neće, kao prosti šećeri, izazvati drastičan skok glukoze u krvi i veću potrebu za insulinom. Nisu ni svi složeni ugljeni hidrati pogodni. Obrok sa pirinčem, kao i s brašnom žitarica, ima veći uticaj na potrebu za insulinom posle jela nego obrok koji sadrži sirak ili ječam, a umesto brašna celo zrno žitarica. Koja je to ukupna količina ugljenih hidrata potrebna u obroku, još je uvek na nivou dileme i ispitivanja, i smatra se da može varirati u zavisnosti od ostalih sastojaka obroka, ali pre svega od izvora samih ugljenih hidrata.

Masti – dijabetes je vezan i za poremećaj metabolizma masti u organizmu, tako da se osim povećane koncentracije masti u krvi mogu registrovati i promene na krvnim sudovima, jetri i pankreasu. Zato se uglavnom preporučuje ograničen unos masti. Ishrana s nižim procentom masti smanjenjuje rizik od pankreatitisa, postiže se bolja kontrola posledica hiperlipidemije i neophodno smanjenje energetskog unosa kod gojaznih pasa. Eventualno viši procenat masti može biti koristan za izrazito mršave dijabetične pse.

Proteini – dijabetične pse trebalo bi hraniti visokokvalitetnim proteinima u količinama koje zadovoljavaju njihove dnevne potrebe. Nešto veća količina proteina je važna u obroku kod pasa kod kojih dijabetes nije pod kontrolom, jer se kod njih može registrovati gubitak aminokiselina preko urina i gubitak mišićne mase.

Dijetalna vlakna – uloga vlakana je da usporavaju digestiju i apsorpciju dijetalnih ugljenih hidrata i smatra se da tako smanjuju insulinski maksimum nakon obroka. Dijetalna vlakna delimo u dve grupe: rastvorljiva i nerastvorljiva vlakna.

Rastvorljiva vlakna: pektini, FOS (fruktooligosaharidi), hemiceluloza, gumarabika – imaju veliki kapacitet vezivanja vode, usporavaju pražnjenje želuca, usporavaju brzinu apsorpcije u tankom crevu, a crevna mikroflora ih može fermentisati. Posledica njihovog većeg prisustva u hrani može biti mekša stolica, pa čak i dijareja, što znači smanjena apsorpcija hranljivih materija.

Nerastvorljiva vlakna: celuloza, lignin, hemiceluloza (većina) – u manjoj meri vezuju vodu, smanjuju gastrointestinalni tranzit i manje su podložni fermentaciji od strane crevne mikroflore.

Na osnovu različitih studija ne može se dati striktan zaključak o prednostima višeg procenta dijetalnih vlakana u hrani namenjenoj dijabetičnim psima. Kod pasa sa stabilnom bolešću, kontrolisana aplikacija odgovarajućih količina insulina uz mešavinu rastvorljivih i nerastvorljivih vlakana u visokom procentu, u kombinaciji sa niskim procentom ugljenih hidrata, nije dala znatno bolje rezultate parametara koji pokazuju kontrolu glikemije, u poređenju sa komercijalnom hranom za odrasle pse sa uobičajenim nivoom vlakana i niskim udelom skroba.

Upotreba rastvorljivih vlakana može biti efikasna u odlaganju pražnjenja želuca i usporavanju apsorpcije glukoze u crevima. Međutim, psi ne podnose velike količine rastvorljivih vlakana i ona mogu izazvati mekšu stolicu i dijareju. Trenutno, najbolje rešenje je mešavina vlakana koja deluju na skraćivanje vremena pražnjenja želuca, modulaciju apsorpcije glukoze i ublažavanje postprandijalne glikemije. Ovakve mešavine vlakana se mogu naći u komercijalnim veterinarskim dijetama namenjenim psima sa dijabetesom kao i u specifičnim suplementima. Oni uglavnom sadrže psilijum, gumarabiku, pulpu repe, soju, ovas i pšenične mekinje. Na dodavanje dijetalnih vlakana u ishranu trebalo bi gledati kao na alat koji će doprineti smanjenju telesne težine, snižavanju holesterola u krvi i usporavanju apsorpcije glukoze, neće rešiti problem, ali je važan deo plana za održavanje što boljeg zdravstvenog stanja psa.

Specifični dodaci

Hrom – u ljudskoj medicini je još sredinom prošlog veka zaključeno da je hrom esencijalni element za metabolizam glukoze. Primećeno je da postoji veza između prisutnosti biološki aktivnog cinka i pojave dijabetesa kod odraslih ljudi, a i pozitivan efekat suplementacije kod ljudi, pa zatim i u studijama rađenim na svinjama i kozama. To je dovelo do primene suplementacija i na kućne ljubimce. Istraživanje o uticaju oralne suplementacije hroma na toleranciju glukoze kod zdravih pasa u nekoliko sprovedenih studija nije dalo striktno pozitivne ili negativne rezultate. Međutim, prema studiji sprovedenoj na 24 bigla podeljena u tri grupe u spram količine dodatog hroma, pokazala je slične rezultate kao i kod ljudi. Psi kojima je dodat hrom imali su tokom prvih pola sata posle obroka nešto niži nivo insulina od kontrolne grupe. Na osnovu svih nalaza zaključeno je da suplementacija hromom povećava osetljivost ćelija na efekat insulina, što se smatra njegovim pozitivnim delovanjem.

L-karnitin – uloga L-karnitina u metabolizmu masti, u smislu njihovog korišćenja kao izvora energije, omogućava i pozitivan efekat na zdravstveno stanje pasa sa dijabetesom. Psi kod kojih nije uspostavljena dobra kontrola nad glikemijom gube na mišićnoj masi, kao i stariji psi sa dijabetesom koji inače u tom dobu gube na muskulaturi. Suplementacija L-karnitina pomaže u održavanju misićne telesne strukture.

Savet +

Bundeva je dobar izvor vlakana, ali se mora strpljivo i pažljivo dozirati, i tokom dužeg vremena se može primetiti pozitivan efekat na telesnu težinu i nivo glukoze u krvi.

Kuvana hrana

Kuvana hrana može biti izbor za psa obolelog od šećerne bolesti. Vlasnik psa kome je dijagnostikovan dijabetes može uz konsultaciju s veterinarom da se odluči za ishranu kuvanim obrokom. Veterinar će prema individualnim potrebama psa odrediti sastav obroka, kombinaciju sastojaka i udeo hranljivih materija.

*Primer obroka prema dr Patriku Ngajenu (Nacionalna škola veterine Nant)

*Za psa težine 20 kilograma potrebno je 730 grama ovako kuvanog obroka

Podsetnik za vlasnike pasa obolelih od šećerne bolesti

Ugljenohidratni obrok sa povećanim unosom vlakana trebalo bi da sadrži, u suvoj materiji:

• Ugljeni hidrati – maksimalan udeo 55%; izbegavati proste šećere;
• Ukupna vlakna – od 7 do 18%;
• Masti – manje od 25%; niži procenat kod gojaznih pasa;
• Proteini – od 15 do 35%; u slučaju bubrežne insuficijencije, nivo proteina trebalo bi da bude minimalan;
• Tip hrane – izbegavati poluvlažnu hranu i industrijske poslastice;
• Ritam obroka trebalo bi da bude prilagođen aplikaciji insulina – neposredno posle nje;
• Dodavanje odgovarajućih suplemenata uz dogovor sa veterinarom;
• Praćenje telesnog izgleda psa – naročito obratiti pažnju da li mršavi;
• Redovna veterinarska kontrola – prilagođavanje doze insulina i eventualno ishrane.

The post Kako hraniti psa sa dijabetesom appeared first on Pet Magazine.

Gastrična dilatacija i torzija želuca neretko predstavljaju smrtonosno oboljenje. Do ovog stanja dolazi usled uzimanja velike količine hrane, halapljivog jedenja, ishrane suvom hranom bogatom mastima, pojačane fizičke aktivnosti nakon obroka

Tekst: spec. dr vet. Ana Vukićević za magazin „Pas“, Foto: Shutterstock

Gastrična dilatacija i torzija, tj. naglo širenje i uvrtanje želuca, predstavljaju akutno, veoma ozbiljno stanje sa stopom smrtnosti od 20 do čak 50 odsto. Javljaju se samo kod pasa, i to najčešće kod velikih i gigantskih rasa sa dubokim grudnim košem. Zabeleženi su slučajevi i kod malih rasa pasa, ali su veoma retki. Pretpostavlja se da postoji nasledna predisponiranost za ovo oboljenje, te je stoga preporuka da se psi kod kojih se pojavilo ovo stanje isključe iz daljeg priploda.

Faktori rizika

Nastanku dilatacije i torzije želuca pogoduju:

* uzimanje velike količine hrane (prejedanje), naročito ako se pas hrani jednom dnevno;

* halapljivo jedenje;

* suva hrana bogata mastima.

Pojavi ovog sindroma veoma doprinose:

* pojačana fizička aktivnost psa nakon uzimanja obilnog obroka (tj. živahni pokreti, npr. trčanje, igranje, valjanje);

* pijenje velike količine vode odjednom.

Širenje i uvrtanje

Gastrična dilatacija nastaje kada dođe do naglog širenja želuca zbog gasova (gutanjem vazduha, bakterijskom fermentacijom, difuzijom gasova iz krvi). Želudac se zbog nakupljanja gasova sve više širi i ostaje u svom normalnom, anatomskom položaju ili se kasnije uvrne. Pri uvrtanju, kao obrtna osa služi jednjak, a želudac se najčešće uvrne za 180 stepeni. Ako se želudac zarotira, dolazi veoma brzo do nakupljanja gasova (timpanije), njegovog progresivnog širenja, koje se spolja vidi kao izrazita nadutost abdomena. Istovremeno može doći i do uvrtanja slezine, usled uvrtanja želuca, pa će se ona naći s leve strane trbušne duplje. Masivno istezanje i uvećanje želuca dovodi do pritiska na okolne, vitalne organe, naročito na jetru i njene krvne sudove, vrši se pritisak na pluća, slabi srčani rad, nastupa težak šok i poremećaj u koagulaciji krvi. Znatno se smanjuje snabdevenost želudačnog zida krvlju, što može dovesti do njegovog odumiranja.

Klinički znaci

U pitanju je urgentno, po život opasno stanje brzog toka, izraženo je nadimanje stomaka, a uvrtanje slezine izaziva jak abdominalan bol. Kod nekih velikih, mišićavih rasa pasa, slabo će se uočiti naglo nadimanje, međutim kod svih pasa se uočava nagla depresivnost i vrlo brzo postaju životno ugroženi. Dilataciju želuca treba razlikovati od prepunjenosti želuca, koja se javlja kada se pas prejede. To se najčešće dešava kod štenaca, ali tada izostaje stvaranje i nakupljanje gasova.

Dijagnoza

U praksi to najčešće izgleda ovako – u ambulantu dolazi uplašeni vlasnik koji kaže da je pas do pre nekoliko sati bio potpuno normalan, jeo je i posle toga je naglo postao bezvoljan, uznemiren, ne može da ustane, tužno gleda, povraća, ali ništa ne može da izbaci, stomak mu se sve više nadima, sluzokože postaju blede. Veterinar će pristupiti pažljivom kliničkom pregledu, naročito u predelu abdomena, i obaviti neophodne analize. Ukoliko simptomi nisu najjasniji, a pas je u relativno stabilnom stanju, uradiće rendgen abdomena (na snimku abdomena dominira velika crna lopta, odnosno velika količina vazduha u želucu). Nemoguće je sondiranjem psa razaznati da li se radi samo o dilataciji želuca ili o dilataciji sa torzijom.

Tretman

Od trenutka kada vlasnik primeti naglu promenu kod svog ljubimca i hitno se uputi kod veterinara, počinje trka sa vremenom. Pristupa se agresivnoj antišok terapiji (davanje infuzije sa adekvatnim medikamentima), potom dekompresiji želuca koja se najčešće izvodi uvođenjem želudačne sonde u želudac (ukoliko je prohodan ulaz u želudac iz jednjaka), eliminaciji gasova kroz tu istu sondu, potom ispiranju želuca toplom vodom da bi se eliminisao sadržaj. Daje se antibiotik zbog mogućnosti nastanka infekcije i endotoksemije. Ukoliko nije moguće uvesti sondu u želudac, pristupa se alternativnom načinu eliminacije gasova – troakiranju, tj. iglom većeg promera buši se trbušni zid i kroz iglu se veliminišu nakupljeni gasovi. Kada se pas stabilizuje, dalje se obavlja hirurška repozicija želuca, uklanjanje slezine (ako je previše oštećena usled uvrtanja, prekida krvotoka i snabdevanja krvlju), uklanjanje odumrlog, nekrotizovanog dela zida želuca i gastropeksija. Gastropeksija predstavlja fiksiranje zida želuca za trbušni zid, kako bi se sprečilo da ponovo dođe do dilatacije ili torzije želuca.

Ukoliko je došlo „samo” do dilatacije (širenja) želuca, bez torzije, tj. njegovog uvrtanja, nakon stabilizacije pacijenta, mora se pristupiti hirurškoj intervenciji – gastropeksiji, ali tek nakon što se pas oporavi od stanja teškog šoka.

Prognoza

Prognoza zavisi od toga koliko brzo je vlasnik primetio urgentno stanje u kojem se njegov pas našao, kao i koliko je brzo stigao do veterinara.Ako je prošlo više od pet sati od momenta nastanka stanja do dolaska do veterinara, zbog već nastalih komplikacija (hipotermija, srčana aritmija, poremećaj u elektrolitima krvi, nekroza zida želuca, ozbiljan poremećaj koagulacije, delimično odstranjivanje želuca, odstranjivanje slezine i postoperativno nastanak akutnog otkazivanja bubrega) prognoza je veoma nepovoljna. Ukoliko se ne reaguje, kod ovakvih stanja smrt nastupa za šest do 24 časa, kao posledica cirkulatorne i respiratorne insuficijencije.

Prevencija

Prilikom uzimanja rasa pasa sa dubokim grudnim košem, neophodno je raspitati se da li su roditelji i preci psa imali ovaj sindrom. Neophodno je da vlasnici psa drže uobročenim, da se ne prejeda, da mu ne daju hranu koja nadima, i da psi ne budu fizički aktivni (skakanje, igranje, valjanje) neposredno nakon hranjenja. Moguća je i profilaktična gastropeksija, kod pasa za koje se smatra da imaju visok stepen rizika.

Podložne rase

Pasmine koje najčešće pogađa ovo oboljenje su:

* Nemačka doga

* Veliki šnaucer

* Irski seter

* Nemački ovčar

* Srednjoazijski ovčar

* Bokser

Simptomi

*Izraženo je nadimanje stomaka

*Uvrtanje slezine izaziva jak abdominalni bol

*Nagla depresivnost

*Bezvoljnost, uznemirenost

*Pas ne može da ustane, tužno gleda, povraća

*Sluzokože postaju blede

The post Uvrtanje želuca preti velikim psima appeared first on Pet Magazine.

Lajšmanija kod pasa je teška bolest, gotovo neizlečiva, a iz godine u godinu je sve prisutnija u Srbiji

Tekst: dr vet. med. Stanko Božinović za magazin „Pas“, Foto: Shutterstock

Lakim transportom kućnih ljubimaca u zaražena podneblja, i sve lakšim prelaskom vektora koji ih prenose, bolest se lako širi i u naše područje.

Uzročnik lajšmanije

Uzročnik lajšmanije je Leishmania infantum, protozoa iz porodice Tripanosomatidae. Nevidljiva je golim okom, u telu psa se veoma brzo umnožava i izaziva dugotrajnu i teško izlečivu bolest.

Uzročnici napadaju imuni sistem životinje ili čoveka. Samog uzročnika prenose papataći (u narodu poznati i kao nevidi). To su insekti slični komarcima kod kojih mužjaci piju sokove cvetova, a ženke se hrane krvlju i prenose uzročnika bolesti. Borave uglavnom u tamnim i vlažnim prostorima i veoma su slabi letači. Osim što prenose bolest sa psa na psa, mogu je preneti i na ljude, ali procenat izlečenja kod ljudi je znatno veći nego kod pasa.

Klinička slika

Vreme inkubacije bolesti (vreme za koje se pojave simptomi bolesti) može varirati od nekoliko meseci do nekoliko godina. Bolest može proći s teškim simptomima ili u skoro inaparentnom (neprimetnom) obliku. Lajšmanioza nema lako prepoznatljive simptome i dugo može ostati neotkrivena.

Dijagnostikovanje bolesti

Za postavljanje dijagnoze veoma je bitno da razlikujemo zaražene od bolesnih životinja. Dokazivanje testiranjem krvi na antitela samog uzročnika ne mora da znači i da je životinja bolesna već da je samo zaražena, te treba primenjivati određene lekove da se bolest zaleči ili da se produži vreme do pojavljivanja kliničkih znakova bolesti.

Naravno, i stalnim pregledom kako krvnog razmaza, tako i razmaza iz limfnog čvora ili promena na koži, može se pratiti koliko je bolest uznapredovala i u kom je životinja stadijumu, da bi se uključio najbolji protokol za saniranje bolesti.

Samu bolest kod pasa je gotovo nemoguće izlečiti u potpunosti, ali može se znatno popraviti kvalitet života primenjivanjem terapije.

Prevencija

Prevencija ove teške bolesti je najbitniji faktor. Pod odgovornim vlasništvom se podrazumeva svest o prisutnosti bolesti u primorskim mestima (Dalmacija, Crna Gora, Albanija, Grčka) i preduzimanje svih potrebnih radnji da se smanji rizik od zaraze kod naših četvoronožnih članova porodice. Životinje ne bi trebalo samo da budu zaštićene preparatima koji deluju po ujedu parazita, već obavezno i onima koji imaju repelentno dejstvo (odbijaju insekte).

Kod nas su registrovani preparati sa repelentnim (odbijajućim dejstvom), i to spot-on/ampule ADVANTIX, koje se primenjuju jedanput mesečno, i ogrlica Foresto, koja pruža zaštitu do osam meseci. Budući da nijedan preparat ne može garantovati stopostotnu zaštitu psa, savetuje se i sledeće:

* Smanjiti izlaženje psa napolje tokom noći, izbegavati duge večernje šetnje i osigurati smeštaj psa u zatvorenom prostoru tokom noći.

* Staviti na prozore guste mreže protiv komaraca (0,4 do 2 mm).

* Tretirati sredinu upotrebom insekticida za okolinu, za kućnu upotrebu.

* U slučaju da je pas klinički zdrav, a živi ili boravi u rizičnim područjima, savetuje se kontrola psa kod veterinara četiri do šest meseci nakon moguće izloženosti. Kontrole bi trebalo da se sprovode u periodu od februara do aprila.

Simptomi bolesti

Simptomi lajšmanioze mogu biti različiti:

* uvećani limfni čvorovi

* anoreksija, mršavljenje

* mišićna atrofija

* lezije na koži

* očni keratokonjunktivitis (upala rožnjače)

* šepavost i slabost zadnjih nogu

* poliurija i polidipsija (pojačanjo uzimanje vode i pojačano mokrenje)

* čirevi na koži nogu i među prstima

* gubitak dlake na glavi (naročito oko očiju)

* gubitak dlake na repu

* suva perutava koža

* preteran rast noktiju (fakirski nokti)

* povremena groznica

* povećana jetra ili slezina

* bolovi u zglobovima

* stalna povišena temperatura različitog intenziteta

* ponekad se javljaju i učestali jaki prolivi koji najčešće dovedu do uginuća zaražene životinje.

INFO

Veterinarska ambulanta „Božinović“

Ševina 37a, Zemun

pvabozinovic@gmail.com

064/159-61-15, 011/373‑05-65

The post Insekti izazivaju neizlečive bolesti appeared first on Pet Magazine.

Toxocara cati je najčešći i najuporniji crevni parazit kod mačaka. Dugo može ostat skriven, jer su simptomi retko uočljivi „na prvu loptu”

Tekst: magazin “Mačka”, Foto: Shutterstock

Od svih zdravstvenih problema kod mačaka, crevnim parazitima se pridaje najmanje pažnje, a paradoks je da su upravo ove bolesti među najučestalijima. Tek kad vlasnici mačaka primete da njihov mezimac često ima mekanu stolicu ili proliv, da je u lošoj kondiciji i ima manjak energije, a neretko i da mačje krzno gubi sjaj – upitaju se šta to nije u redu. Kod mačića su simptomi nešto učljiviji jer se paraziti u tom uzrastu „očekuju”, pa su i vlasnici budniji, i zato, čim primete naduveni loptasti mačji stomačić, “pali im se crvena lampica”.

Lako se prenosi

Razvojni ciklus parazita Toxocara cati počinje od jajeta, kome su potrebni određeno vreme i posebni uslovi da bi sazrelo i postalo sposobno za infekciju. Zimi i u uslovima niske temperature, ovaj period iznosi nekoliko meseci, ali je u letnjem periodu potrebno najviše tri sedmice. Jaje je vidljivo jedino mikroskopom i veoma je otporno u spoljašnjoj sredini, tako da može preživeti nepovoljne uslove i do dve godine, a da u tom periodu uopšte ne izgubi sposobnost infekcije. Odrasli paraziti dugi su između pet i deset centimetara i bele su boje, pa podsećaju na tanke špagete. Vlasnici, međutim, ne moraju u svakom izmetu da ih uoče, pa mogu da prođu sasvim neopaženo.

Prelazni domaćini

Do infekcije pak dolazi veoma lako. Mačka se može zaraziti pri bilo kom izlasku napolje iz stana – u dvorište, na terasu, krov – jer tamo lako može doći do kontaminiranog sadržaja bilo direktnim unosom infektivih jaja ili ukoliko dođe u kontat s ptičjim ili izmetom glodara. Mogu se inficirati i tako što će pojesti crva, bubu, pa i manjeg glodara ili pticu koji se, inače, nazivaju „prelazni domaćini”. Mačići se najlakše mogu zaraziti putem mleka.

Larve

Od jaja se u probavnom sistemu mačke razvijaju larve, koje dalje putuju do jetre, a iz jetre delom u pluća, a delom u mišiće. Larve u plućima se prenose i iskašljavanjem, pa gutanjem ponovo dospevaju u digestivni trakt. U svom razvojnom ciklusu prouzrokuju razna oštećenja tkiva koja mogu biti pogubna i po život mačke ukoliko se ne tretiraju na vreme i adekvatnom terapijom. Paraziti ne vole čisto telo, te je stoga neophodno podići opšte stanje organizma, poraditi na imunitetu i poboljšati ishranu

Savet veterinara

Iz ovih razloga vlasnici životinja bi trebalo da se obrate svom veterinaru koji će im preporučiti adekvatan program protiv unutrašnjih parazita s obzirom na rizik od invazije i s obzirom na preciznu dijagnozu. Veterinari nemaju ni dileme u kom je dobu mačke najpoželjnije reagovati i primeniti terapiju. Tako se smatra da je mačiće potrebno tretirati u dobi do tri meseca starosti i to svake dve nedelje, počevši od 14. dana života, a zatim u dobi od trećeg do šestog meseca života – jednom mesečno. Životinje starije od šest meseci poželjno je tretirati svaka tri meseca ili češće ukoliko je rizik da će se inficirati veći. Takođe je potrebno tretirati i mačke tokom dojenja.

I ljudi su u opasnosti

I čovek veoma lako može „zaraditi” gliste. Maženjem mačke koja je obolela, čišćenjem posude s posipom, a da posle toga ruke nisu detaljno oprali, neopranim voćem i povrćem ili dolaskom u kontakt s bilo kojom površinom na kojoj se nalaze jaja parazita, ljudi postaju lake mete upornih veoma otpornih parazita. Najugroženija su deca, jer ona mnogo češće dolaze u kontakt s mačkama, a zaboravljaju da operu ruke koje pak često prinose licu i ustima. Ukoliko dođe do infekcije, larve koje nastaju u crevima prenose se putem krvi i limfe do unutrašnjih organa i dolaze najčešće do očne duplje gde se potom učaure. Tada čovek ili dete počinje da oseća poteškoće u vidu, a bolest se razvija postepeno. U ostalim delovima tela do kojih dopru larve, najčešće ne dolazi do većih komplikacija i nakon dve godine paraziti umiru.

Preventiva

Bez obzira o kojoj se rasi ili uzrastu mačaka radi, najbolji potez je da ih preventivno ili prilikom prve, i najmanje sumnje, odvedete odmah kod veterinara, jer u suprotnom rizikujete da se opšte zdravstveno stanje mačaka znatno pogorša. A pošto ni ljudi nisu imuni na ove parazite, koji se veoma lako prenose sa životinje na čoveka, rizikujete i svoje zdravlje i zdravlje svoje dece.

Veterinari stoga nemaju nikakvu dilemu šta vam je činiti. Preventiva je dakako najbolji način da vašeg ljubimca, a samim tim i sebe, zaštitite od ovih nepozvanih gostiju. Najčečće se preporučuju preparati širokog spektra delovanja protiv unutrašnjih parazita kao što su Drontal Cat, Advocate Cat i Profender.

Mere prevencije

• Redovno čistite izmet mačke jer time umanjujete mogućnost širenja zaraze
• Hranite mačku hranom za kućne ljubimce ili termički obrađenom hranom zbog prevencije prenosa invazije sirovim mesom
• Onemogućite mačkama kontakt s glodarima, ali i bilo kakvim otpacima životinjskog porekla
• Obezbedite mački redovan pristup svežoj pijaćoj vodi
• Kontrolišite redovno opšte zdravstveno stanje svoje mačke kod veterinara  

The post I kućne mace imaju gliste appeared first on Pet Magazine.

Želite da znate koji su to, iako ponekad suptilni i naoko bezazleni, vidovi ponašanja kao i stanja vašeg ljubimca koja ukazuju na to da je vreme za posetu veterinaru? Pročitajte ovaj tekst

Tekst: dr vet. med. Srđan Obradović za magazin “Pas”, Foto: Shutterstock

Najčešća oboljenja zbog kojih vlasnici dovode pse u našu ambulantu „Obivet” su:

Povraćanje

Ovo je definitivno najčešći zdravstveni problem zbog kojeg zovete vašeg veterinara. Razlozi za povraćanje kod pasa su mnogobrojni. Nagla promena ishrane može dovesti do povraćanja, pa se zato preporučuje da se nova hrana uvodi postepeno, tokom nekoliko dana. Zatim, uzrok može biti i korišćenje neadekvatne ili neprimerene hrane, a tu pre svega mislim na hranu za ljude, prvenstveno začinjenu. I intolerancija na određene namirnice može izazvati povraćanje, odnosno davanje hrane na čije određene sastojke vaš pas ima alergijsku reakciju. Neretko se uz povraćanje javlja i dijareja. Nekada je veterinarima teško da pronađu namirnicu koja je problematična, ali srećom, danas postoji veliki broj gotovih dijeta koje se koriste kao eliminacione dijete ili kao gotove hipoalergijske formule.

Određeni paraziti mogu izazvati povraćanje, tako da se preporučuje redovna dehelmintizacija (čišćenje od parazita), kao i povremeni koprološki pregled, koji predstavlja mikroskopsku proveru fecesa psa radi utvrđivanja prisusutva parazita. Komercijalne tablete koje koristimo za čišćenje od parazita ne deluju na sve vrste crevnih parazita, pa je pregled s vremena na vreme – preporučljiv. Takođe, virusne bolesti kao što su parvovirus i corona virus kao jedan od glavnih simptoma imaju povraćanje. Ono može biti i simptom različitih organskih oboljenja, na primer jetre, bubrega, pankreasa, žučne kese… Radi dijagnostikovanja ovih oboljenja potrebno je uraditi i analize krvi, ultrazvučnu dijagnostiku, rendgensku dijagnostiku i slično.

Dijareja

Nakon povraćanja, ovo je drugi najučestaliji problem zbog kojeg zovete veterinara. Ponovo, kod nagle promene ishrane dijareja je čest simptom. Takođe, kod parazita, virusnih bolesti i intolerancije na određene sastojke hrane, dijareja je gotovo glavni simptom.

Naravno, i kod određenih sistemskih bolesti može biti jedan od simptoma, tako da ako vaš veterinar to predloži ‒ uradite širu dijagnostiku. Ono što bih naročito voleo da naglasim jeste da sneg koji naši ljubimci ponekad rado jedu može dovesti do povraćanja i dijareje, i to u vrlo velikom obimu.

Češanje i lizanje šapa

Svrab, svrab, svrab… predstavlja svaki peti slučaj u veterinarskoj medicini. Ne postoji vlasnik koji bar jednom nije zakazao posetu veterinaru zbog svraba koji muči njegovog psa. Buve su najčešći razlog, jer i pored različitih vrsta zaštite, pa i onih veoma skupih, dešava se da poneka buva probije sve barijere. Ne može se napraviti toliko dobro sredstvo koje će odbiti sve buvice, a da pritom ne naškodi zdravlju naših pasa. Naravno, veliki broj vlasnika se ne pridržava predloga veterinara o zaštiti, i onda dolazi do problema. Borba sa buvama predstavlja borbu sa onima koje su na psu, a veoma često i sa buvama koje su naselile naš dom. Još ako su psi alergični na pljuvačku buve, onda je problem još veći i zahteva i određene lekove za saniranje rana nastalih češanjem i lizanjem. Takođe, i šuga dovodi do intenzivnog češanja, kao i bakterijske bolesti kože. Alergije, bolest 21. veka, sve češće prave probleme. Najupadljiviji simptomi inhalacionih alergija jesu lizanje šapa i promene na samom telu psa.

Upala ušiju

I ovo oboljenje spada u veoma česte boljke kod pasa, i tu prevashodno mislimo na upalu spoljašnjeg ušnog kanala. Upala može biti bakterijske ili gljivične prirode. U 50 odsto slučajeva upala je simptom alergijske reakcije na hranu. Razlog leži u tome što se uzimanjem hrane na koju je pas alergičan kod njega narušavaju, kako mi veterinari to kažemo, mikroklimatski uslovi ušnog kanala, pa dolazi do bujanja glivica ili bakterija. Na tržištu imamo odličan izbor kapi za tretiranje ovakvih problema. Ukoliko se infekcije uporno vraćaju, a lečenje ste sproveli onako kako bi trebalo, razlog valja potražiti i u hrani, odnosno pronaći onu na koju je vaš pas alergičan. Psi koji su najviše skloni upalama ušiju su svakako terijeri, koji su kao grupa pasa na prvom mestu u svetu po alergijama. Zatim, tu spada i šar-pej, sa svojim prirodno suženim ušnim kanalom, pa je samim tim i ventilacija ušnog kanala kod njega slabija, kao i lagoto romanjolo, čiji je ušni kanal veoma odlakan.

The post Najčešća oboljenja kod pasa appeared first on Pet Magazine.

Bolesti donjih partija urinarnog trakta pogađaju sve starosne kategorije i oba pola, i nisu rasno karakteristične. Mere prevencije su ključne – sterilizacija, ishrana i suvom i vlažnom hranom, dovoljno vode…

Tekst: dr vet. med. Klara Ćurčin za magazin “Mačka”, Foto: Shutterstock

Svaki sistem ima svoju slabu tačku. Ako posmatramo mačku kao sistem, slaba tačka će biti mokraćni putevi. Zdravstveni problemi povezani s mokraćnim putevima su odavno poznati kod mačaka, samo se napredovanjem nauke u veterinarskoj medicini imena bolesti menjaju svakih nekoliko godina. Od zbirnih imena bolesti polako se dolazi do specifičnijih naziva problema.

Stres

Jedan poznati španski humani urolog je uporedio mačke i žene po pitanju bolesti mokraćnih puteva i tvrdi da stres i kod jednih i kod drugih izlazi iz organizma zajedno s mokraćom. Za mačke, tvrdim, ima puno istine u ovoj izjavi, jer je prisustvo stresa jedan od bitnih faktora pojave problema s mokraćnim putevima. Ali mora se uzeti u obzir da pričamo o svim oblicima stresa, od neprimerene buke, preko bola do prenaseljenosti. Naravno, ako razumete mačju psihologiju, razumećete i šta je stres za jednu mačku, jer merila nisu uvek ista.

Pogađaju sve mačke

Bolesti donjih partija mokraćnih puteva generalno pogađaju sve starosne kategorije i oba pola, i nisu karakteristične samo za odreðene rase. To znači da urbana legenda da samo mužjaci imaju problema sa mokrenjem – pada u vodu. Isti problem imaju i ženke, samo se, na njihovu žalost, kod njih problem kasnije otkriva i duže se razvija iz jednog sasvim običnog razloga, a to je anatomija – uretra (mokraćni kanal koji vodi mokraću iz bešike u spoljni svet) kraća je i nema S krivinu kao kod mužjaka koja uspori mlaz mokraće.

Uzroci

Kod mlađih mužjaka problem sa mokrenjem može nastati s početkom polnog sazrevanja. Uzroci mogu biti svakojaki: prenaseljenost, „čuvanje“ mokraće za obeležavanje teritorije, anksioznost.

Probleme s mokrenjem mogu izazvati i neki zdravstveni problemi kao što je na primer povreda karlice – u vidu mehaničkog problema, što nije neobična pojava kod jedinki koje u potpunosti ili delimično žive u spoljnoj sredini.

Kod starijih jedinki razni seniorski zdravstveni problemi mogu biti uzrok problema sa mokrenjem. Ti problemi su u većini slučajeva povezani sa bolom koji vodi poreklo od osteoartritisa i od nemogućnosti izmokravanja u potpunosti.

Naravno, uzroci mogu biti i neki urođeni problemi i oni se obično javljaju kod mlađih jedinki. Trebalo bi pomenuti i stečene probleme u vidu tumoroznih promena, najčešće na vratu mokraćne bešike.

Analize

Kod mačke koja ima bilo koji simptom koji ukazuje na urinarne probleme, najosnovnije je uraditi analizu mokraće. U današnje vreme to više nije naučna fantastika, jer su nam dostupni razni posipi ili dodaci posipu radi trijaže mokraće ili se već sam posip može iskoristiti za skupljanje mokraće. Ovakve posipe uvoze i u našu zemlju, i u bolje snabdevenim apotekama mogu se naći ili specijalno naručiti. U svakom slučaju, pregled kod veterinara je preporučljiv. Zakažite što ranije, jer što se duže odlaže pregled, tretman će duže trajati.

Pregled može biti neprijatan

Spremite se, većina mačaka nije kooperativna pri pregledu zbog neprijatnosti i većina veterinara će predložiti sedaciju ili anesteziju. Iskoristite ovu mogućnost i uradite što je više moguće analiza. U našoj ambulanti „Intervet“ preporučujemo kompletnu analizu krvi i mokraće, ultrazvučni pregled urinarnog trakta, rendgenski snimak, urinokulturu, po potrebi cistoskopiju i uzimanje uzorka sluzokože. A kod pacijenata seniora predlažemo sistematski pregled jer je retko kad problem prisutan samo kod jednog sistema.

Lečenje

Kada se otkrije uzrok i postavi dijagnoza, pristupa se lečenju. Budite strpljivi. Problemi urinarnih puteva se ne mogu izlečiti jednom injekcijom. Obično terapija traje mesecima i kontrole će biti nešto što će veterinar obavezno tražiti. Mačke obično ne prihvataju rado kombinaciju tretmana i vlasnici pokleknu pred pogledom (tzv. otporom) ljubimca. Nemojte to činiti! Vratićete se na početak i u još goru zdravstvenu situaciju.

Terapija

Terapija zavisi od dijagnoze, ali u većini slučajeva bazira se na strogoj promeni ishrane na duži vremenski period, davanju različitih lekova u vidu sirupa, praškova, tableta i slično. Saosećam sa svakim svojim klijentom kada mu objašnjavam da će morati mačku terapirati nekoliko nedelja ili meseci, i to svaki dan. To je istinski izazov i dokaz ljubavi ako izvede taj herojski čin. Ko nema mačku, ovo ne razume, ko ima mačku, strahuje da će morati da prođe više od jednog tretmana.

Preventiva je ključna

Zato je uvek najbolje raditi na preventivi. Ne tvrdim da će uvek „upaliti“, ali svakako će smanjiti mogućnost pojave ovih zdravstvenih problema. Preporučujemo da „tinejdžerima“ obavezno uradite kastraciju ili sterilizaciju. Uradite obaveznu vakcinaciju protiv zaraznih bolesti. Ishranu održavajte raznovrsnom (različiti ukusi, različiti proizvođači, različiti kvalitet), obavezno mešati suvu i vlažnu hranu. Zaboravite na ono “ona ili on to ne voli“. Obezbedite mački tekuću vodu za piće, investirajte u fontanu. Obezbedite 3D prostor za život mačke. A ako se problem pojavio, ne čekajte… vreme nije lekovito, samo komplikuje već postojeći problem.

Simptomi

• Mačka koja ima probleme sa mokrenjem obično je uznemirena, ponekad i agresivna.
• Apetit je slab ili skroz izostaje, no ponekad može biti i nastran (kada mačka jede nejestive stvari).
• Maca često odlazi u toalet, mokri male količine ili ne mokri uopšte.
• Mokrenje ili pokušaj mokrenja prati glasno oglašavanje.
• Mokraća može biti promenjene boje i mirisa.
• Maca može biti zaprljana oko zadnjih nogu mokraćom ili samo ućebana jer nema volje za čišćenjem, ili se pak preintenzivno liže u genitalnom predelu.
• Mačka može da ima neprijatan zadah iz usta, ili se cela oseća na mokraću.

Info

Veterinarska ambulanta “Intervet”, ambulanta@intervet.co.rs

Aleksandra Dubčeka 44a, Zemun; 011/2604-289, 063/7706-998

Radno vreme: ponedeljak – petak: od 9 do 20 h, subotom: od 9 do 15

The post Mokraćni putevi su mačja slaba tačka appeared first on Pet Magazine.

Iskustvo veterinara je pokazalo da korigovanjem načina ishrane, redovnim kontrolama i podsticanjem fizičke aktivnosti, dijabetes može doći u stanje mirovanja (remisije) i mace mogu doživeti duboku starost.

Tekst: dr vet. med. Tamara Stanojević za magazin “Mačka”, Foto: Shutterstock

Kada vlasnik mačke primeti da ona češće mokri, više traži hranu, a pri tome mršavi, nervoznija je, napetija nego inače ili čak letargična i pospana, mora je odvesti na pregled kod veterinara jer to mogu biti simptomi razvoja Diabetes melitus-a, ili kako ga laički nazivamo – šećerne bolesti. Pored ovih simptoma, može se primetiti i da je dlaka mačke bez sjaja, neuredna, da se pojavljuju  znaci dehidriranosti, zatim da maca koja je doskora uredno koristila posip počinje da urinira van posude, a u uznapredovalom stanju bolesti može se javiti i neuobičajen zadah, smanjenje apetita i drastičan gubitak telesne težina, mišićna slabost i otežano korišćenje zadnjih nogu usled neuropatije. 

Šta je Diabetes melitus?

Ovaj zdravstveni problem je stanje u kojem organizam mačke, konkretno pankreas, nije u stanju da produkuje insulin ili ga ne produkuje dovoljno, ili tkiva ne daju potreban odgovor na insulin. Rezultat je povišen nivo glukoze u krvi. Glukoza kao osnovno energetsko gorivo organizma pod upravom insulina ulazi u ćelije donoseći im neophodnu energiju za funkcionisanje. Nedostatak glukoze u tkivima znači nedostatak energije za obavljanje metaboličkih procesa, a samim tim i ozbiljne zdravstvene probleme u okviru svih organskih sistema. Osnovna terapija je nadomeštanje insulina kojeg nema dovoljno u krvi.

Tipovi dijabetesa

Kao i kod ljudi, i kod naših ljubimaca  problem sa nivoom glukoze u krvi se javlja u formi dijabetesa tipa I i dijabetesa tipa II. 

Dijabetes tipa I znači da je koncentracija glukoze visoka zbog prestanka stvaranja insulina, dok je kod tipa II nivo glukoze visok jer ćelije ne reaguju na odgovarajući način na insulin ili njegova produkcija nije dovoljna. Kod mačaka se najčešće pojavljuje dijabetes tipa II, odnosno takozvani insulin nezavisni dijabetes. Kod mačaka sa insulin nezavisnim dijabetesom, odgovarajući dijetalni pristup može poboljšati držanje glikemije pod kontrolom i čak smanjiti potrebu za insulinskom terapijom. Preovlađuju podaci koji pokazuju da je broj obolelih mačaka u opštoj populaciji između 0,5% i 1%, ali da ide i do 2%.

Razlozi za nastanak

Dijabetes se uglavnom javlja kod mačaka starijih od deset godina, znači kod starije i gerijatrijske populacije. Nedovoljna sekrecija insulina i oslabljen odgovor tkiva na insulin su osnove poremećaja i nastanka Diabetes melitus-a. Prema jednoj od hipoteza, do ovih problema dolazi zbog dugogodišnje ishrane mačaka ugljenim hidratima, pre svega komercijalnom prerađenom hranom sa visokim procentom ugljenih hidrata. Mačke su po načinu ishrane i tipu metabolizma mesojedi, pa im više odgovara ishrana sa visokim procentom proteina životinjskog porekla. Međutim, pojavile su se i studije koje opovrgavaju pretpostavku da je ishrana suvom, ekstrudiranom hranom uzrok nastanka šećerne bolesti, i više se okreću ka visokom procentu ugljenih hidrata kao uzroku.

Telesna težina

Ipak, najviše je proučavana povećana telesna težina i njen uticaj na razvoj bolesti, i pokazalo se da postoji ozbiljna, negativna veza između gojaznosti mačke i razvoja dijabetesa. Zati je važno napomenuti da je moguće spasti mačku od šećerne bolesti. Tendenciju porasta broja gojaznih mačaka prati i povećan broj mačaka sa dijabetesom, i to u većem procentu kako su mačke starije. Kada spojimo neodgovarajuću ishranu, višak kalorija, nekontrolisanje unete količine hrane u toku dana i nedovoljno fizičke aktivnosti, posle izvesnog vremena imaćemo sliku gojazne mačke. Najbolji način da sprečimo nastanak dijabetesa jeste upravo da ne dozvolimo stvaranje ovakve ˝slike˝- mačka ne sme postati gojazna. To će se postići odgovarajućom ishranom, kontrolisanim porcijama i čestom igrom sa mačkom (20 minuta minimalno tokom dana), kao i obogaćivanjem životnog prostora mačke tako da se ona što više kreće. 

Nutritivni tretman obolele mačke

Nažalost, još uvek nemamo lek za dijabetes, ali se on može kontrolisati insulinskom terapijom i promenama u ishrani. Svaka mačka, kao i svaka hronično obolela jedinka, zahteva individualno formiranje plana ishrane, jer je svaka od njih poseban slučaj. Trebalo bi uzeti u obzir kondiciju mačke, uzrast, dotadašnji način ishrane, način života i okruženje, kao i postojanje drugih zdravstvenih problema.

Stubovi nutritivnog tretmana dijabetesa su:

*Rutina u vremenu hranjenja

*Izbor odgovarajuće hrane

*Kontrola težine

Ove tri tačke će veterinar definisati u skladu sa ostalim nalazima i saznanjima o stanju mačke, i uz redovne kontrole eventualno ih korigovati u skladu sa promenama zdravstvenog stanja mačke i nivoa glukoze u krvi.

Rutina u vremenu hranjenja

Preporučuje se nekoliko manjih obroka kako bi se održavao što stabilniji nivo šećera u krvi. Obrok može biti u isto vremekad i davanje insulina i, prema mišljenju nekih veterinara, to je način da se spreči nagli pad šećera posle davanja insulina, iako nemamo čvrste dokaze za da će vreme hranjenja zaštititi mačku od hipoglikemije. Veoma je važno da mačka dobija obroke u isto vreme.

Izbor odgovarajuće hrane

Nekoliko studija je iznelo nalaze o pozitivnom uticaju:

*nerastvorljivih dijetalnih vlakana;

*povećane koncentracije proteina;

*smanjenog procenta ugljenih hidrata.

Međutim, još uvek nije postavljen čvrst okvir za garantovano efikasan obrok za mačku dijabetičara, a čak se postavlja i pitanje da li je promena hrane neophodna. Činjenica je da iz svih ovih studija možemo izvući zajednički zaključak: da pozitivan uticaj na kontrolu šećerne bolesti imaju hranljive materije koje dovode do smanjenja telesne težine.

Voda

Veoma je važno i da mačka obolela od dijabetesa unosi dovoljne količine vode zbog  povećanog gubitka tečnosti usled češćeg uriniranja. Važan je i unos probiotika i minerala u biološki dostupnom obliku (helirana forma).

Specijalna hrana

Jedan broj veterinara smatra da je potrebno da se mački sa dijagnostikovanim dijabetesom u ishranu uvede specijalno formulisana hrana za tretman dijabetesa. Postoji niz kompanija koje proizvode ovu specijalizovanu hranu, i ona se pojavljuje u suvoj ili vlažnoj formi, i različitog je sastava. Sastav se može bazirati na povećanom unosu rastvorljivih i nerastvorljivih dijetalnih vlakana i prebioticima, ili na visokom procentu proteina (preko 50%), a sniženom procentu ugljenih hidrata, dodatim prebioticima i L-karnitinu, ili na podjednakim količinama proteina i ugljenih hidrata, ali povećanoj količini nerastvorljivih vlakana. Bez obzira na različit sastav, odnosno pristup lečenju dijabetesa, svaku od ovih specijalizovanih hrana prate dokazi da ima pozitivan efekat na držanje stanja obolele mačke pod kontrolom.

Mačka je mesojed

Drugi nutritivni pristup, a to je pristup veterinara holističara i nutricionista, jeste da se polazi od činjenice da je mačka u prirodi mesojed. Prema tom pristupu, idealna ishrana za mačke jeste “ceo plen”, odnosno neobrađeno meso, zajedno sa unutrašnjim organima i kostima, u, malu količinu povrća. Na isti način se gleda i na ishranu mačke sa dijabetesom. S obzirom na to da je većina mačaka sa šećernom bolešću već starija, i uglavnom se veći deo života hranila industrijskom prerađenom hranom, mace se veoma teško navikavaju na novi režim ishrane, a neke čak ne mogu uopšte da se prebace na “prirodnu ishranu”. U takvim slučajevima se preporučuje ishrana kvalitetnom konzerviranom hranom za mačke bez žitarica i krompira, odnosno hranom sa što manje ugljenih hidrata, a sa što više mesa. Tako će im se obezbediti dovoljno proteina animalnog porekla i tečnosti, koja je mačkama sa ovom bolešću i te kako potrebna kako ne bi dehidrirale. Ugljeni hidrati nisu opcija za ishranu, i njihov udeo u energetskoj vrednosti hrane ne bi smeo biti veći od 10%.

Kontrola težine

Kontrola težine ili njeno smanjivanje je važan deo lečenja, odnosno tretmana obolele mačke. Utvrđeno je da ishrana kojom se postiže redukcija telesne težine dovodi do povećane osetljivosti tkiva na insulin, a samim tim i manje potrebe za insulinom ili oralnom terapijom, pa čak i uvodi bolest u remisiju. Sastav hrane koja dovodi do smanjenja telesne težine i hrane namenjene mačkama s dijabetesom se u najvećem delu – podudaraju.

Studija iz 2001. godine (Appleton i ostali) pokazala je da razvoj gojaznosti dovodi do smanjene reaktivnosti tkiva na insulin za 52%, tako umanjujući energetski efekat glukoze. Kontrola težine je takođe veoma bitna za premršave životinje, što je slučaj kod dugotrajne bolesti koja nije pod kontrolom. Mačkama koje su premršave potrebno je u obroku nešto više masti i, naravno, veća količina hrane.

Hipoglikemija

Regulisanje nivoa šećera u krvi nije jednostavno, tako da u nekim slučajevima može doći i do njegovog drastičnog pada, odnosno hipoglikemije. Simptomi mogu biti letargičnost, slabost pa čak i trzaji muskulature i grčevi. U slučaju da se primete simptomi hipoglikemije, najbolje je mački odmah dati viskokvalitetnu vlažnu hranu koju inače rado jede. Naravno, i što je pre moguće kontaktirati s veterinarom.

Sastav uravnoteženog obroka

Okvirno bi sastav kompletnog i uravnoteženog obroka trebalo da obezbedi:

*visokokvalitetne životinjske proteine – minimum 50% u suvoj materiji;

*ugljene hidrate – maksimalno 10%;

*vlažnost – minimalno 70%.

Perspektiva je optimistična

Kod mnogih mačaka, kada se započne lečenje dijabetesa i uspostavi kontrola šećera u krvi, uz odgovarajuću ishranu i popravljenu kondiciju, dijabetes prelazi u remisiju ili delimičnu remisiju. Postoje mačke koje ostaju u takvom, “mirnom” stanju i nekoliko meseci ili godina, i mogu doživeti duboku starost. Ali ne sme se zaboraviti da je dijabetes bolest koju kontrolišemo, ali ne možemo je izlečititi, pa u cilju dugovečnosti ljubimca moramo poštovati uspostavljeni režim ishrane i načina života. 

Hranom protiv dijabetesa

Vlasnici mace obolele od dijabetesa bi uvek na umu trebalo da imaju:

*Usklađivanje ritma obroka sa ritmom davanja insulina

*Održavanje stalnog ritma i količine hrane

*Striktno pridržavanje propisane ishrane, pre svega kod gojaznih mačaka

*Mnogo proteina i vode uz dosta dijetalnih vlakana, a malo ugljenih hidrata i masti

*Redovno praćenje telesnog izgleda mačke (da li se goji ili mršavi)

*Redovna veterinarska kontrola zdravstvenog stanja, glikemije i telesne težine, i u skladu sa tim i prilagođavanje ishrane 

The post Saveti: Ishrana mačaka sa dijabetesom appeared first on Pet Magazine.

Niko ne voli da ide kod doktora. Kao i ljudi, tako i naši ljubimci ulazeći u ordinaciju očekuju da će se desiti nešto bolno ili, u najmanju ruku, nešto neprijatno. Strah od posete veterinaru je jedna od najčešćih devijacija u ponašanju pasa

Tekst: dr vet. med. Vladimir Terzin za magazine “Pas”, Foto: Shutterstock

Teško je reći šta pacijent doživljava kada ulazi u veterinarsku ordinaciju. Nepoznati mirisi, druge životinje, miris straha, nervoza vlasnika i nepoznati zvukovi. I pri tome se osećate loše jer ste bolesni. Neprijatno, zar ne?

Vlasnik i pas

Neki psi pokazuju veliki strah, koji je potpuno neadekvatan događanjima oko njih. Nekada jednostavno niste sigurni kako će reagovati pas kada se nađe na stolu za preglede, a kako će reagovati vlasnik. Potpuno smo svesni da je strah nešto što je prisutno u manjoj ili većoj meri, ali nismo sigurni koliko je taj strah indukovan negativnim iskustvima samih pacijenata, a koliko je prenesen od strane vlasnika životinje ili od veterinara. Ali hajde da se pozabavimo podelom strahova koje izaziva poseta veterinaru.

Strah od izlaska van kuće i poznatog prostora

Kod ljudi ovaj poznati poremećaj naziva se agorafobija ili strah od otvorenog prostora, mnoštva ljudi ili od promene prostora u kojem borave. Tako i psi reaguju na izvođenje van poznatih ruta i poznatih mirisa. Mnogo puta sam imao priliku da čujem komentare vlasnika da pas počinje da se trese čim uđe u kola. Odvajanje od primarnih navika u glavi psa označava neprijatnost i povezano je sa odlaskom kod veterinara, frizera ili na neko drugo mesto na koje nisu navikli ili koje povezuju s negativnim iskustvima (pas koji se, recimo, izgubio). Ovakvu vrstu straha je relativno lako prevazići češćim izvođenjem psa i promenama koje neće biti neprijatne i koje će s vremenom postati regularne (vožnja automobilom bez određenog cilja).

Strah od veterinara

Ova vrsta straha je najčešća, pa možda i najopravdanija. Odlazak kod veterinara pas uglavnom povezuje sa nanošenjem bola ili s neprijatnim pregledima i procedurama koje se odvijaju u veterinarskim ordinacijama. Naravno, teško je izbeći neprijatnost kada morate nekome da plasirate iglu u venu. To se nikome ne može dopasti, ali mnogo toga zavisi i od načina na koji to uradite. Morate pokušati da prvo opustite pacijenta, pomazite ga, obratite mu se mirnim i sigurnim glasom i izbegnete sve nagle pokrete koji mogu značiti agresivnost. S vremenom, kao i ljudi, i psi shvate da je to nešto nelagodno ali neophodno i da, ako su mirni, sve to prođe bez velikog bola i neprijatnosti.

Strah vlasnika od medicinskog postupka/prostora

Ovo je jedan od strahova koji veoma često naprave veliki problem u veterinarskoj ordinaciji. Kao profesionalac, vi očekujete da ćete najviše problema imati sa životinjom, vlasnik vam je uvek u drugom planu. Međutim, veoma veliki broj ljudi ima averziju ili izražen strah od medicinskog prostora, igle ili od postupka koji mora da se sprovede. Vlasnici taj strah prenose na pse potpuno nesvesno, svojim postupcima. Kada je potrebno da pridrže psa, oni počinju snažno da ga pritiskaju, nesvesno mu nanoseći bol, ili naglim pokretima čine životinju nervoznom i uplašenom. Ovakav postupak klijenta često dovodi i do agresije kod psa koji biva spreman da brani sebe i vlasnika, jer shvata da su nečim ugroženi. Morate biti uvek spremni da primetite ovakvo ponašanje vlasnika i da, ako je to potrebno, sklonite vlasnika iz ordinacije. Ovakav postupak veoma često dovodi do neočekivano dobrih rezultata i pas se smiri kad je sam, a vi obavite intervenciju bez stresa pacijenta.

Šta uraditi

Postoji nekoliko načina na koje možete pokušati da ublažite strah i stres koje vaš ljubimac doživljava kada odlazi kod veterinara.

* Jedan od najčešćih strahova je onaj izazvan podizanjem psa na sto/visinu i pregled kod veterinara. Taj isti postupak možete ponavljati kod kuće, podižući psa na sto i fingirajući pregled – otvarati mu usta, podizati ekstremitete, ispipavati ga. Veoma je dobro i navići ga na merenje temperature (rektalno merenje), što će sve smanjiti neprijatnost pri pregledu kada stignete kod veterinara.

* Kod pasa koji pokazuju veliki strah pri dolasku u veterinarsku ordinaciju preporučuje se poseta veterinaru bez određenog razloga. To sam veoma često radio i u svojoj ordinaciji, pozivajući klijente koji imaju plašljive pse da dovedu svog ljubimca bez određenog razloga. Malo igre, neka poslastica i maženje mogu u velikoj meri smanjiti strah od sledećih poseta. Pas jednostavno posle nekog vremena shvati da nije svaka poseta povezana s nekom neprijatnošću.

* Naravno, strah i napetost se mogu kontrolisati i medikamentozno, ali se takve mere primenjuju krajnje selektivno i retko u praksi. Naravno, pse koji hoće da ujedu, a takvih ima, dobro je navići na nošenje korpe, što treba pre svega trenirati kod kuće i stvarati im naviku.

Sve u svemu, strahovi povezani sa odlaskom kod veterinara su raznoliki i veoma česti. Oni su deo života naših ljubimaca i samim tim i našeg života, pa je neophodno da pokušamo da ih minimalizujemo ili otklonimo kako bismo poboljšali kvalitet života ovih naših dragih bića.

Strah veterinara od pacijenta

Mada pomalo zvuči neverovatno, pojava ovog straha je veoma česta. Veterinari imaju strah od životinja i plaše se da će im pacijent naneti povredu. Ovaj strah je veoma često opravdan i generisan lošim iskustvima. Povrede u veterinarskim ordinacijama su veoma česte i potrebno je uvek biti spreman na njih. Strah pacijenta udružen sa strahom vlasnika i veterinara sigurno vodi do neželjenih događaja, a ponekad i do ozbiljnih povreda pasa, vlasnika i veterinara. Lično, smatram da veterinari koji se boje pasa ne bi trebalo da se bave poslom veterinara u ordinaciji jer predstavljaju opasnost za sebe i druge. Alternativno, moraju da se potrude da ovu vrstu straha prevaziđu.

The post Psihologija: Strah od veterinara appeared first on Pet Magazine.

Anemija je bolest manjka eritrocita i hemoglobina u krvi. Posledica anemije je smanjeno snabdevanje tela kiseonikom, što dovodi do umanjene efikasnosti celokupnog organizma, letargije, slabosti, oslabljenog apetita…

Tekst: dr vet. med. Klara Ćurčin iz veterinarske ambulante „Intervet” za magazine “Mačka”, Foto: Shutterstock

Da bismo objasnili šta je to anemija, trebalo bi najpre da znamo da psi kao vrsta pripadaju toplokrvnim bićima i da, kao i kod ljudi, u njihovim krvnim sudovima, po celom telu, cirkuliše krv. To kretanje tečnosti kroz krvne sudove omogućava najvredniji mišić u telu – srce.

Uloga krvi i krvni elementi

Neophodno je da krv konstantno cirkuliše, jer ona ima mnogo uloga u telu jedinke. Jedna od najbitnijih uloga krvi u telu jeste transportovanje raznoraznih materija. Krv se sastoji iz nekoliko segmenata, ali nas u ovom slučaju interesuju krvni elementi. Krvne elemente čine trombociti ili krvne pločice, leukociti ili bela krvna zrnca, i eritrociti ili crvena krvna zrnca. Najbitnija uloga eritrocita je transport kiseonika do svake ćelije u telu, koji tako omogućavaju funkcionisanje čitavog organizma. Zato je broj crvenih krvnih zrnaca u krvotoku veoma bitan.

Šta je to anemija?

Šta je zapravo anemija ili, srpski rečeno, malokrvnost? Bazična definicija anemije je manjak broja eritrocita ili manjak hemoglobina, ili oba, u krvotoku. Anemija zapravo nije bolest u pravom smislu, već posledica različitih bolesti. Posledica anemije je smanjeno snabdevanje tela kiseonikom, a samim tim sledi umanjena efikasnost celokupnog tela, šta može dovesti do različitih posledica. Nije loše znati koji je normalan broj crvenih krvnih zrnaca kod pasa. U zavisnosti od škole mišljenja, taj broj varira u nekim malim procentima, ali generalno se kreće između 5,4 i 7,8 x 10⁶ po mikrolitru. Naravno, ovaj broj varira i zavisi i od starosti, fizičkog stanja psa i slično.

Uzroci malokrvnosti

Anemija je jedna od najčešćih hematoloških abnormalnosti koje se primećuju u praksi. Uzroke anemije možemo podeliti u tri glavna:

• gubitak krvi krvarenjem, čiji uzroci mogu biti različitog karaktera npr. trauma, spoljni (buve, krpelji) ili unutrašnji paraziti, tumori gastrointestinalnog ili urinarnog trakta, ruptura slezine, poremećaj koagulacije;
• gubitak eritrocita razgradnjom elemenata uzrokovan je urođenim manama, imunološkom razgradnjom, infekcijom (babezioza, leptospiroza), hemijskim ili toksičnim materijama, mehaničkom fragmentacijom (srčani crv, diseminirana intravaskularna koagulopatija);
• smanjena proizvodnja crvenih krvnih zrnaca je posledica smanjenja proizvodnje ćelija u koštanoj srži ili nedostatka gradivnih materija (gvožđe, vitamin B12, folna kiselina).

Simptomi

Simptomi anemije su uopšteni: letargija, slabost, smanjen apetit, otežano disanje, bledilo vidljivih sluzokoža, ponekad čak i šum na srcu. Kada simptomi nisu izraženi, anemija se otkriva pri rutinskom hematološkom pregledu.

Sistematski pregledi

Generalno, tokom života psa preporučuju se makar tri sistematska pregleda koja istovremeno sadrže i analizu krvi, a to su pedijatrijski, odrasli i seniorski sistematski pregled. Mada, trebalo bi uraditi i godišnju analizu krvi, i to bi vlasnici trebalo da posmatraju tako kao što na pet do sedam godina urade svoju krvnu sliku. Preporuka je i da se uradi analiza krvi i pre svake hirurške intervencije i kod dijagostikovanja akutnih ili hroničnih bolesti. Osnovna dijagnostikovanja anemije je određivanje broja crvenih krvnih zrnaca, kao i njihov izgled, veličina, ispunjenost hemoglobinom.

Dodatne analize

U slučaju da osnovna terapija ne daje rezultat, preporučuju se dodatne analize koje obično rade specijalističke laboratorije i onda se na osnovu tih rezultata određuje specifična terapija.

Terapija anemije je različita, naime, kao što sam već pomenula, anemija zapravo nije bolest već simptom ili posledica osnovne bolesti. Zato je važno da se otkrije šta je pravi uzrok anemije, jer se jedino lečenjem uzroka stvara mogućnost za otklanjanje posledice, u ovom slučaju anemije. Trebalo bi zato voditi računa o redovnoj zaštiti od buva i krpelja, koji aktivno sisaju krv, ili preduprediti krpeljsku groznicu, čiji uzročnik razara eritrocite u fazi razmnožavanja. Kada se otkloni osnovna bolest koja je prouzrokovala malokrvnost, prilazi se lečenju anemije iz više pravaca – stimuliše se koštana srž da proizvodi nove eritrocite i, naravno, dodaje se dovoljno gradivnih materija od kojih će se napraviti nova ćelija.

Transfuzija

U slučaju akutne anemije, jedini način da privremeno damo životinji vremena za oporavak jeste transfuzija krvi, koja se sprovodi na isti način kao kod ljudi. Donor, tj. davalac mora biti „zdrav i prav”, i pri tome se mora obaviti mnogo analiza kako bi se isključio mogući prenos neke bolesti.

Preventiva

Preventiva anemije je jednostavna – kvalitetan život jedinki daje dobru krvnu sliku. Pravilna ishrana, zaštita od spoljnih i unutrašnjih parazita, redovna vakcinacija i dovoljno aktivnosti u spoljnoj sredini garantuju zdravu jedinku.

Rase i anemija

Kao kuriozitet, trebalo bi napomenuti da postoje različite vrste anemije i neke pravilnosti kod njenog javljanja. Neregenerativna anemija, na primer, češće pogađa ženke srednjih godina. Hemolitička anemija je rasna karakteristika koker španijela, špringer španijela, minijaturnih pudli, irskih setera, patuljastog šnaucera, dobermana, bišona.

The post Zdravlje: Anemija kod pasa appeared first on Pet Magazine.

Psi se nakon operacije oporavljaju mnogo brže nego ljudi. Oporavak je potpun posle jedne sedmice, a konci se skidaju nakon sedam do deset dana

Tekst: spec. dr vet. Ana Vukićević za magazin “Pas”, Foto: Shutterstock

Sigurno najčešća hirurška intervencija kod pasa i mačaka u veterinarskim ambulantama i klinikama jeste sterilizacija, tj. ovariohisterektomija (hirurško uklanjanje jajnika i materice), odnosno ovarijektomija kod ženki (uklanjanje jajnika) i kastracija (hirurško uklanjanje testisa) kod mužjaka.

Prednosti sterilizacije

Sterilizacija se sprovodi preventivno radi:

– Sprečavanja nastanka mamarnih tumora (najčešće su u pitanju maligni tumori mlečnih žlezda koji se uglavnom javljaju u srednjem i kasnijem životnom dobu kod nesterilisanih ženki). S obzirom na to da su u pitanju hormon-zavisni tumori, rizik od njihovog nastanka kod nesterilisanih ženki je oko 25%. Ukoliko se intervencija obavi pre prvog estrusa (prepubertalna ovarijektomija), rizik se redukuje na manje od 0,5%.

– Sprečavanja estrusa, tzv. teranja (po vlasnika neprijatno krvarenje iz vagine ženke psa dva puta godišnje, koje traje od sedam do deset dana, kada ženka prlja po stanu, nosi pelenu i u šetnji je opsesivno jure mužjaci u pokušaju da se s njom pare). Prednost sterilizacije je sprečavanje neželjenog parenja/trudnoće, kao i nastanka hormonskog poremećaja poznatog kao lažna trudnoća.

Kada je obavezna

Sterilizacija je obavezna hirurška intervencija u patološkim slučajevima:

– Kod postojanja piometre(gnojna upala materice koja se javlja kod oko 15% nesterilisanih ženki i može ugroziti život psa), torzije (uvrtanja) materice (takođe urgentno stanje), prolapsa materice i prolapsa vagine (materica i/ili vagina se poput čarape izvrnu u spoljašnju sredinu), cisti na jajnicima ili već pomenutih mamarnih tumora.

– Kao obavezan deo tretmana nekih patoloških stanja, kao što su epilepsija, kod nekih endokrinih oboljenja (dijabetes), kod nekih dermatoloških oboljenja (dermatitisi zavisni od hormona, generalizovana demodikoza).

– Kao deo lečenja bihejvioralnih oboljenja (problema u ponašanju). Kod mužjaka se kastracija preporučuje već sa šest meseci, jer se time preveniraju bolesti testisa i prostate, kao i neželjeno seksualno ponašanje, poput obeležavanja urinom, agresivnosti i lutanja. Agresivnost koja se javljala među mužjacima nakon kastracije se smanjuje za 60%.

Lutalice

U gradovima širom Srbije postoji stalan problem velikog broja pasa i mačaka lutalica. U Beogradu se sprovodi program smanjenja populacije lutalica „Uhvati – steriliši – pusti“ preko JKP „Veterina Beograd”, u okviru kog se psi klinički pregledaju, trajno obeležavaju mikročipom, sterilišu, vakcinišu protiv besnila i posle nekoliko dana nege vrate na lokaciju na kojoj su uhvaćeni. Naročito je važno sterilisati ženke, jer se time sprečava dalje povećanje populacije pasa. Veliki je problem i kada se ženke pasa koje su lutalice oštene, jer zbog mladih postaju prilično agresivne, pa neretko inače dobre i mirne keruše u takvim situacijama nanose ozlede građanima, najčešće deci, koja bi da se poigraju sa štencima, a sve u pokušaju da zaštite svoje leglo. Koliko je bitna strategija kontrole populacije pasa lutalica, govori i podatak da, ako prosečna ženka psa godišnje iz dva okota dâ 16 štenaca, matematičkom progresijom posle šest godina to dovodi do brojke od 67.000 pasa!

Kako izgleda intervencija

Sa veterinarom se nekoliko dana ranije dogovorite da „pripremljenog” psa dovedete u zakazano vreme. To znači da je veterinar obavio klinički pregled, uradio potrebne preoperativne analize krvi, test na srčanog crva, a u slučaju postojanja nekog težeg oboljenja (tumor ili neka druga sistemska bolest) predložiće i rendgenografiju grudnog koša i abdomena, kao i EKG.

Hrana i voda se uskraćuju nekoliko sati pre operacije (pravilo je da se hrana uskrati od šest do osam sati pre intervencije, a voda dva do četiri sata preoperativno). Veterinar će nakon prijema pacijenta ponovo obaviti klinički pregled i uvesti ga u anesteziju. Sam zahvat traje relativno kratko, oko 30 minuta. Neophodno je sprečiti psa da sledećih nekoliko dana liže ranu, što se postiže stavljanjem tzv. elizabetanske kragne. Psi se nakon operacije oporavljaju mnogo brže nego što je to slučaj sa ljudima. Oporavak je potpun posle jedne sedmice, i konci se skidaju nakon sedam do deset dana. 

Komplikacije i negativne strane

Ukoliko je hirurška intervencija profesionalno odrađena, postoje male šanse da dođe do komplikacija. Ipak, rizik postoji, kao i kod svake druge hirurške intervencije. Najčešće komplikacije su:

– Krvarenje, infekcija rane, krvarenje iz vagine (komplikacije koje nastaju nekoliko sati do nekoliko dana nakon operacije).

– Urinarna inkontinencija, odnosno nekontrolisano mokrenje – javlja se u proseku 2,5 godine nakon sterilizacije (usled nedostatka hormona estrogena). Češća je kod velikih pasa (čija telesna masa prelazi 30 kg), a veoma učestala kod nemačkog boksera. Još neke rase koje zbog ove komplikacije ne bi trebalo sterilisati pre prvog teranja su: doberman, rotvajler, irski seter, špringer španijel, vajmarski ptičar. Uglavnom predstavlja veliku neprijatnost za vlasnika koji drži takvog psa u stanu. Može trajati nekoliko meseci ili više godina, a rešava se medikamentozno.

– Jedna od mana sterilizacije je verovatno svima poznata sklonost ka gojenju usled usporenog bazalnog metabolizma. Da bi se održala normalna telesna težina, potrebno je korigovati ishranu (prelazak na komercijalnu hranu za sterilisane jedinke ili umanjenje količine hrane koja se daje psu za trećinu).

Zablude

Valja napomenuti da postoje predrasude da rana sterilizacija pasa (pre prvog teranja) utiče na njihov rast, tj. dovodi do zaostajanja u rastu. Zapravo, polni hormoni pomažu bržem završetku rasta kostiju, te ako su oni otklonjeni, tj. jedinka je sterilisana, period sazrevanja kostiju je produžen i takvi psi su zapravo nešto viši u odnosu na nesterilisane jedinke.

The post Sterilizacija čuva zdravlje ljubimca appeared first on Pet Magazine.

Trasnfuzija krvi, kao u humanoj medicini, nezamenljiva je i prilikom lečenja pasa. Dragocena tečnost spas je u slučajevima povreda, bolesti ili tokom operativnih zahvata nad našim ljubimcima.

Izvor: magazin Pas, Foto: Shutterstock

Kao kod ljudi i kod životinja je moguća “selidba” krvi iz jednog organizma u drugi. Od kada se ova metoda pojavila u 17. veku ona se neprekidno unapređuje i usavršava, a poslednjih godina dobija i svoj konačni oblik – formiranjem zaliha životne tečnosti.

Anemija

Anemija ili nizak broj eritrocita kod naših četvoronožnih prijatelja najčešće se javlja usled velikog gubitka krvi, pojačanog razaranja krvnih zrnaca, ali i kod zaraznih ili parazitarnih bolesti, kao i neoplazme. Manjak eritrocita u cirkulaciji ima za posledicu poremećaj prenošenja kiseonika, te se javljaju apatija, zamor, ubrzan rad srca, ubrzano i otežano disanje. Primanje krvi druge životinje često je jedini način da se pomogne obolelom psu.

Krvne grupe

Krv pasa može da se razvrsta u 13 krvnih grupa. U odnosu na ljude koje karakteriše jedna, psi mogu imati krv više krvnih grupa, što se utvrđuje određenim serumima koji lociraju njihove eritrocitske antigene.

Dobrovoljni davaoci

Koji psi mogu da budu dobrovoljni davaoci krvi pitali smo novosadskog veterinara Miloša Savčića, koji je u svojoj praksi imao veliki broj slučajeva u kojima je primenjivao transfuziološke metode.

• Davaoci krvi mogu biti svi zdravi psi, koji su, podrazumeva se, redovno vakcinisani i očišćeni od crevnih parazita. To se ne odnosi na gravidne kuje. Idealne “mušterije” veterinara transfuziologa su životinje starosti između jedne i osam godina. Najčešći davaoci su psi velikih rasa, stabilne psihe, mirne naravi i sa jakim i lako uočljivim venama. Krv se ne uzima od ljubimaca lakših od 25 kilograma. Transfuziološki proces je bezbolan i najčešće prolazi bez ikakvih komplikacija i posledica”, objašnjava Savčić i podseća da su iz kruga donora isključene životinje koje su neposredno primile vakcinu, one koje imaju ugrađene hirurške implante (pločice, žice i sl.) ili uzimaju lekove.

Količina krvi

U odnosu na ljude koji daju znatno manju količinu, psi mogu da doniraju i do 20 odsto procenjene ukupne količine krvi, mada im se najčešće uzima znatno manje – oko pet odsto. Psi mogu uzastopno davati krv svake tri nedelje, tokom dve godine.

• Postoje mnoge metode kojima se određuju krvne grupe pasa, ali najpopularnija je DEA (engl. dog erythrocyte antigen) nomenklatura. Određivanje krvnih grupa temelji se na reakciji aglutinacije, odnosno zgrudnjavanja eritrocita. Veoma je važan i “krosmečing” test koji daje odgovor na pitanje koji pas može biti davalac, a koji primalac krvi. To se postiže otkrivanjem antitela na eritrocite uz korišćenje aglutinacije i hemolize, navodi Savčić.

Banka krvi

Donedavno u Srbiji nisu postojale nikakve zalihe životne tečnosti. Korak u cilju rešavanja ovog problema napravio je dr Zoran Cvetković, veterinar i vlasnik ambulante “Vet Impuls” u Nišu, koji je otvorio prvu banku krvi za naše četvoronožne prijatelje.

Kako je doktor Cvetković ispričao za magazin „Pas“, potrebe za transfuzijom su se do sada rešavale po principu solidarnosti, ljudi su zvali svoje prijatelje, poznanike ili jednostavno ljude dobre volje.

• To je bio jedini način, jer nije postojalo mesto gde su jedinice krvi mogle da se preventivno skladište. Već sada imamo solidnu bazu i redovno smo u kontaktu s kolegama širom zemlje. Od početka rada kroz ustanovu je prošlo oko 150 donora, a najvećim delom to su psi koji se već leče u našoj ambulanti, redovno vakcinisani i očišćeni od glista“, kaže doktor Cvetković.

Banke krvi za pse već odavno postoje u svetu, a njihov princip rada je vrlo sličan kao s ljudskom krvlju. Donirane jedinice se prvo obrađuju, a zatim se od njih uzimaju krvni proizvodi koji mogu da se čuvaju duže nego sveža krv. Krvna plazma, kako kaže naš sagovornik, može da se čuva i do pet godina, dok sveža krv ima znatno kraći rok trajanja – najviše 42 dana.

• Krv, odnosno njeni produkti, imaju široku primenu. Koriste se u slučaju povređivanja životinje, trovanja, ili intenzivnog krvarenja. Takođe se koristi i tokom hirurških intervencija, lečenja različitih poremećaja ili bolesti kao što je na primer štenećak“, objašnjava Zoran Cvetković.

Davanje krvi

Sve do nedavno u Srbiji nije bilo ni govora o stvaranju zaliha pseće krvi. Problem manjka davalaca rešavao se s nogu, potragom za zdravim psom koji bi mogao da bude donor. Česti davaoci krvi u praksi postajali su tako psi veterinara koji su u kriznim situacijama uglavnom bili nadohvat ruke.

• O davanju krvi odlučuje vlasnik. Bez obzira na želju da se pomogne treba biti pažljiv. Budući da se psu najčešće uzima oko 450 mililitara krvi (standardni kapacitet jedne kese) preporučuje se da davalac pre svake transfuzije bude podvrgnut detaljnom veterinarskom pregledu, kao i pojačanom nadzoru posle “bockanja”. Uzimanje krvi nije baš potpuno bezopasno i to svi vlasnici treba da imaju na umu. Transfuzija se odvija uglavnom u stani-pani slučajevima, pa najčešće nema vremena za detaljnu dijagnostiku i stoprocentno utvrđivanje da je donor u potpunosti zdrav”, opominje Savčić.

Transfuzija krvi kod pasa

PREDNOSTI

– Davanjem krvi spašava se život nečijeg ljubimca

– Oticanjem krvi podstiče se rad srca i drugih organa

– Bezbolni i kratki zahvat

OPASNOSTI

– Pojava slabosti ili tahikardije kod psa donora

– Mogućnost prenosa bolesti ili mikroorganizama

– Hematomi i problemi sa venama

Donori krvi ne mogu da budu:

– Psi male mase i konstitucije

– Gravidne kuje

– Tek vakcinisani ljubimci

– Bolesne i životinje koje uzimaju lekove

– Psi koji imaju ugrađene hirurške implante

The post Transfuzija: Krv (i psu) život znači appeared first on Pet Magazine.

Mačke se, kao ni većina životinja, ne osećaju dobro kada ih izložimo naglim promenama. Zato im ne bi trebalo previše menjati uobičajeni jelovnik.

Tekst: dr vet. Med. Tamara Stanojević za magazin „Mačka“, Foto: Shutterstock

Vrlo male količine nemasnog mesa ili barenog povrća mogu biti i praznična poslastica.

Pažljivo bi trebalo posmatrati mačku ako joj dajemo hranu koja je za nju nova, i u slučaju bilo kakvih zdravstvenih promena (najčešće je to povraćanje, dijareja ili apatija) trebalo bi se posavetovati s veterinarom.  

Mačka ne sme da jede:

• Vrlo masnu i začinjenu hranu – pečenje privlačno miriše, ali može biti uzrok dijareje i ozbiljnijih problema u digestivnom sistemu (oboljenje pankreasa).
• Sva hrana koja sadrži bilo koju vrstu luka u većoj količini može biti opasna po mačku. Srećom, mačka će eventualno pojesti samo malu količinu, koja tako sporadično uneta ne bi trebalo da izaziva zdravstvene probleme.
• Različite vrste čokolade i slatkiša – mačka ne registruje slatko, ali će se poneka odlučiti da krišom uzme komadić torte, a one s najviše crne čokolade su najopasnije jer sadrže najviše teobromina – supstancu koja može izazvati probleme na nivou nervno-mišićne funkcije: podrhtavanje, mišićni tremor i srčane probleme. Slične zdravstvene smetnje izaziva i hrana koja sadrži kofein i različite orašaste plodove. Velike količine šećera u slatkišima takođe su nutritivno nepoželjne.
• Mleko i mlečni proizvodi mogu biti uzrok gastrointestinalnih smetnji kod mačaka osetljivih na prisustvo laktoze.

Kako podeliti rusku salatu s macom

Da ne bismo potpuno uskratili mački uživanje u prazničnim đakonijama, možemo je uključiti u pravljenje ruske salate, i to one verzije s belim mesom i naravno – bez majoneza. Pet do šest zrna zamrznutog graška, nekoliko kockica obarene šargarepe, komadić-dva belog mesa, nekoliko kockica krompira, četvrtina barenog jajeta – to je hrana koju mačka može pojesti nezačinjenu, kao poslasticu ili jedan obrok.

The post Saveti: Mačke i praznici appeared first on Pet Magazine.